https://lat.sputnikportal.rs/20230326/i-kad-se-sruse-sve-statue-istorija-ga-ne-moze-zaobici-zasto-je-lenjin---pantokrator-suncevog-praha-1152987900.html
I kad se sruše sve statue, istorija ga ne može zaobići: Zašto je Lenjin - pantokrator sunčevog praha
I kad se sruše sve statue, istorija ga ne može zaobići: Zašto je Lenjin - pantokrator sunčevog praha
Sputnik Srbija
Srušite sve statue i zabranite pomen njegovog imena. Istorija i geografija će ga same ponovo generisati, reči su kojima izdavač „Službeni glasnik“ najavljuje... 26.03.2023, Sputnik Srbija
2023-03-26T12:21+0200
2023-03-26T12:21+0200
2023-03-26T12:21+0200
kultura
kultura
kultura – vesti
književnost
vladimir iljič lenjin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111331/66/1113316622_0:0:2964:1668_1920x0_80_0_0_86058e5a23357ddd2cf97893a9a4312a.jpg
Ova neobična knjiga, ispisana – kako je kritika već ustanovila –umetnički uverljivim jezikom, nije međutim Lenjinova biografija, iako je oslonjena na dokumente i činjenice iz života i rada ruskog revolucionara. Lenjin je u njoj književni junak, neko čiji se život prati od najranijeg detinjstva do smrti, od Simbirska, preko Londona i Berlina, do Moskve, skiciraju odnosi sa članovima porodice kao i sa političkim istomišljenicima i saborcima.Portretišući vođu revolucije od najranijeg detinjstva, Danilkin kaže da je to bio dečak kojem je glava u hodu pretezala nad trupom, zbog čega je stalno padao i udarao glavom, „budeći kod roditelja zebnju da će se to odraziti na njegove umne sposobnosti. Prateći sve etape u pretvaranju „Patuljka Nosonje“ prvo u „kupidončića sa zlatnim uvojcima “ a potom i u monumentalnu figuru i vođu čija harizma potpuno kompenzuje fizičke nedostatke, Danilkin čitaoce smešta na celu jednu istorijsku pozornicu Rusije i Evrope 20. veka čiji je glavni protagonista - pantokrator sunčevog praha.O tome koliko je u svom pohodu na literarnu istinu o Lenjinu Danilkin uspeo svedoči podatak da je njegov „Lenjin “proglašen za knjigu godine u Rusiji 2017. kada je i objavljena.Stvoriti nešto što će uzdrmati svetOvaj neobični „roman o Lenjinu“ na momente ima atmosferu `noara` o čemu govori i sam Lav Danilkin opisujući prve berlinske dane budućeg vođe: „Usamljeni junak izlazi iz zatvora, gde do poslednje sitnice smišlja neverovatnu osvetu, i, našavši se u nepoznatom gradu, živi životom marginalca, u potpunosti se posvetivši samoodržanju; izbora nema: jedini način da stekne izgubljeno „ja“ jeste da stvori nešto što će uzdrmati svet.“On dodaje da je dobro što se Lenjinovo nasleđe sagledava kao prošlost i time otvara prostor da možemo da ga sagledamo kao književnog junaka.Okivanje i u zvezde i u lance„U knjizi ima niz citata Lenjinovih biografa koji su na ovaj ili onaj način ideološki obojeni i žele da ga okuju u zvezde ili lance, ali Danilkin relaksira tu situaciju“, ističe Arbutina.Urednik knjige napominje da se često žanrovska određenost naših ljudi ili prethodnika, određuje iz perspektive naših potreba.„Čini mi se da su Lenjina, koji nije bio beznačajan čovek u svetskoj istoriji odredili oni koji su došli posle njega zbog svojih potreba. Bilo je potrebno stvoriti apostola, čoveka koji je stvorio taj sistem, marksističko-lenjinistički, koji je okupljao `radničko-seljačku masu i poštenu inteligenciju`. Ja sam nailazio na podatke da su 1917/1918. neki razbojnici opljačkali Lenjina koji je već tada bio važan teoretičar revolucije. To je kao kada bi neko opljačkao važnog čoveka jer mu je naišao, a ne zato što je važan. Imate mnogo takvih podataka koji su skrivani jer se nisu uklapali u ideje kakve su želeli da se projektuju na buduća pokolenja. Ono što znam o Lenjinu i što je bazično znanje većine Srba i Jugoslovena jeste ona slika na kojoj on govori za govornicom. Nismo se trudili da poput Danilkina osvetlimo dane njegovog detinjstva, tinejdžerskog doba.“O portretu zločestog dečaka koji kinji sestru i brata Danilkin pripoveda veoma slikovito:Za Petra Arbutinu time se samo potvrđuje izreka da u životu uspeju samo deca koja ne slušaju roditelje.„U knjizi shvatamo da je čitava njegova porodica revolucionarna. Njegov brat je pogubljen kao zaverenik protiv cara. Danilkin od početka govori o tome kako je Lenjin pisao svoje rasprave na latinskom, da je usvojio Ciceronove govore, analizira njegovu leksiku, pokazuje kako je bio izvanredan u klasičnim jezicima. Govori i o tome da je Lenjin imao kompleksno gimnazijsko obrazovanje, da je bio veoma vešt ali verovatno i veoma nesrećan i kontradiktoran čovek“, smatra Arbutina.Najveći greh – obračun sa intelektualcimaIz izvanredne sekvence u kojima se oslikava demonski karakter vlasti kao i samoća čoveka koji vremenom shvata da je okružen neprijateljima, u knjizi o Lenjinu, kaže Arbutina, svedočimo i načinima na koje se obračunava sa potencijalnim neistomišljenicima. Otuda je Lenjinov najveći greh, sudeći prema ovoj knjizi, obračun sa intelektualcima.Ono što Danilkinovu knjigu čini dodatno zanimljivom jeste to što se Lenjinov lik gradi u luku od uzvišenosti do jedne gotove humorne perspektive. Ipak, jedno ostaje sigurno: da je reč o čoveku čiji „istorijski značaj, imidž i harizmu“ ne mogu da promene bilo kakva `nova` saznanja:„Čak i kada bi neko pronašao dokument o tome da je Lenjin radio za britansku obaveštajnu službu ili neki dokaz o njegovim ekscentričnim seksualnim sklonostima; ne, čak i sa najtežim mlinskim kamenom oko vrata Lenjin će ostati Lenjin – revolucionar koji je uspeo da od nule stvori strukturu, sposobnu da osvoji vlast u periodu revolucionarnog haosa, da taj haos pretvori u normalno funkcionalnu državu – i postane model za preuzimanje vlasti u zemljama Trećeg sveta“, piše autor knjige.Lenjin će uvek ostati Lenjin„Biografijama istorijskih ličnosti koje su markantno ostale upamćene u istoriji, treba se vraćati zato što smo izgubili autentičnu egzistenciju. Živimo u svetu kauzalnosti, naš život određuju kompromisi i pozicija našeg ličnog kukavičluka i onda naravno da ćemo u jednom trenutku reći: Aha, vidi šta je ovaj čovek učinio. Naše vreme traži autentičnost koju mi nemamo ili za koju nemamo hrabrosti. U srpskoj književnosti, gledajući iz pozicije knjiga poput Danilkinovog „Lenjina“ ili „Jesenjina“ Zahara Prilepina vidimo da nismo u stanju da napravimo takvu knjigu. Ne zato što nemamo Lenjina nego zato što nemamo pisca koji bi se na takav način bavio osobom iz srpske prošlosti. Kada neko u našoj književnosti napiše ovakvu knjigu, a da ona nije potpuna kritika i da nije bez bilo kakvog odnosa prema liku koga ćete sagledati iz svakoraznih perspektiva, onda će biti nade za nas, onda ćemo konačno svariti našu prošlost“, zaključuje Petar Arbutina.
https://lat.sputnikportal.rs/20221230/manje-poznato-o-imperiji-zla-kako-je-nastala-najslobodnija-zemlja-sveta-koja-je-pobedila-fasizam-1148357240.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, kultura – vesti, književnost, vladimir iljič lenjin
kultura, kultura – vesti, književnost, vladimir iljič lenjin
I kad se sruše sve statue, istorija ga ne može zaobići: Zašto je Lenjin - pantokrator sunčevog praha
Srušite sve statue i zabranite pomen njegovog imena. Istorija i geografija će ga same ponovo generisati, reči su kojima izdavač „Službeni glasnik“ najavljuje novi naslov u svojoj produkciji - „Lenjin, pantokrator sunčevog praha“ koja stiže iz pera ruskog pisca i kritičara Lava Danilkina.
Ova neobična knjiga, ispisana – kako je kritika već ustanovila –umetnički uverljivim jezikom, nije međutim Lenjinova biografija, iako je oslonjena na dokumente i činjenice iz života i rada ruskog revolucionara. Lenjin je u njoj književni junak, neko čiji se život prati od najranijeg detinjstva do smrti, od Simbirska, preko Londona i Berlina, do Moskve, skiciraju odnosi sa članovima porodice kao i sa političkim istomišljenicima i saborcima.
Portretišući vođu revolucije od najranijeg detinjstva, Danilkin kaže da je to bio dečak kojem je glava u hodu pretezala nad trupom, zbog čega je stalno padao i udarao glavom, „budeći kod roditelja zebnju da će se to odraziti na njegove umne sposobnosti. Prateći sve etape u pretvaranju „Patuljka Nosonje“ prvo u „kupidončića sa zlatnim uvojcima “ a potom i u monumentalnu figuru i vođu čija harizma potpuno kompenzuje fizičke nedostatke, Danilkin čitaoce smešta na celu jednu istorijsku pozornicu Rusije i Evrope 20. veka čiji je glavni protagonista - pantokrator sunčevog praha.
O tome koliko je u svom pohodu na literarnu istinu o Lenjinu Danilkin uspeo svedoči podatak da je njegov „Lenjin “proglašen za knjigu godine u Rusiji 2017. kada je i objavljena.
Stvoriti nešto što će uzdrmati svet
Ovaj neobični „roman o Lenjinu“ na momente ima atmosferu `noara` o čemu govori i sam Lav Danilkin opisujući prve berlinske dane budućeg vođe: „Usamljeni junak izlazi iz zatvora, gde do poslednje sitnice smišlja neverovatnu osvetu, i, našavši se u nepoznatom gradu, živi životom marginalca, u potpunosti se posvetivši samoodržanju; izbora nema: jedini način da stekne izgubljeno „ja“ jeste da stvori nešto što će uzdrmati svet.“
„Kada je reč o ideološki determisanim likovima mi smo retko skloni da ih tumačimo izvan ideološkog obrasca. A upravo takvi ljudi, gledajući na dinamiku njihovog života i ulogu u istorijskim periodima, mogu da budu veoma dobri književni likovi“, kaže za Sputnjik urednik „Službenog glasnika“, književni kritičar Petar Arbutina.
On dodaje da je dobro što se Lenjinovo nasleđe sagledava kao prošlost i time otvara prostor da možemo da ga sagledamo kao književnog junaka.
Okivanje i u zvezde i u lance
„U knjizi ima niz citata Lenjinovih biografa koji su na ovaj ili onaj način ideološki obojeni i žele da ga okuju u zvezde ili lance, ali Danilkin relaksira tu situaciju“, ističe Arbutina.
Urednik knjige napominje da se često žanrovska određenost naših ljudi ili prethodnika, određuje iz perspektive naših potreba.
„Čini mi se da su Lenjina, koji nije bio beznačajan čovek u svetskoj istoriji odredili oni koji su došli posle njega zbog svojih potreba. Bilo je potrebno stvoriti apostola, čoveka koji je stvorio taj sistem, marksističko-lenjinistički, koji je okupljao `radničko-seljačku masu i poštenu inteligenciju`. Ja sam nailazio na podatke da su 1917/1918. neki razbojnici opljačkali Lenjina koji je već tada bio važan teoretičar revolucije. To je kao kada bi neko opljačkao važnog čoveka jer mu je naišao, a ne zato što je važan. Imate mnogo takvih podataka koji su skrivani jer se nisu uklapali u ideje kakve su želeli da se projektuju na buduća pokolenja. Ono što znam o Lenjinu i što je bazično znanje većine Srba i Jugoslovena jeste ona slika na kojoj on govori za govornicom. Nismo se trudili da poput Danilkina osvetlimo dane njegovog detinjstva, tinejdžerskog doba.“
O portretu zločestog dečaka koji kinji sestru i brata Danilkin pripoveda veoma slikovito:
„Priroda onoga što se dešavalo u kući Uljanovih može se razjasniti posredno, iz svedočenja roditelja čijoj je deci s vremena na vreme pravio društvo već odrasli V. I. Skoro svi su isticali kako bi se Lenjin, saglasan da se igra bilo čega, potpuno raspomamio, sve bi u kući prevrnuo naglavačke, udovoljavao je svim dečjim hirovima i odbijao je da se pridržava čak i najrazumnijih roditeljskih ograničenja.“
Za Petra Arbutinu time se samo potvrđuje izreka da u životu uspeju samo deca koja ne slušaju roditelje.
„U knjizi shvatamo da je čitava njegova porodica revolucionarna. Njegov brat je pogubljen kao zaverenik protiv cara. Danilkin od početka govori o tome kako je Lenjin pisao svoje rasprave na latinskom, da je usvojio Ciceronove govore, analizira njegovu leksiku, pokazuje kako je bio izvanredan u klasičnim jezicima. Govori i o tome da je Lenjin imao kompleksno gimnazijsko obrazovanje, da je bio veoma vešt ali verovatno i veoma nesrećan i kontradiktoran čovek“, smatra Arbutina.
Najveći greh – obračun sa intelektualcima
Iz izvanredne sekvence u kojima se oslikava demonski karakter vlasti kao i samoća čoveka koji vremenom shvata da je okružen neprijateljima, u knjizi o Lenjinu, kaže Arbutina, svedočimo i načinima na koje se obračunava sa potencijalnim neistomišljenicima. Otuda je Lenjinov najveći greh, sudeći prema ovoj knjizi, obračun sa intelektualcima.
„To je najveći greh svih ljudi koje demon vlasti zaposedne. Intelektualci ne prihvataju u potpunosti imperative političke vlasti. Plehanov je bio veliki intelektualac, Kerenski je bio veliki vojnik. Mislim da se revolucija slomila u obračunu sa anarhistima. Onoga trenutka kada su počeli da raščišćavaju stvari sa anarhistima, izgubili su dušu.“
Ono što Danilkinovu knjigu čini dodatno zanimljivom jeste to što se Lenjinov lik gradi u luku od uzvišenosti do jedne gotove humorne perspektive. Ipak, jedno ostaje sigurno: da je reč o čoveku čiji „istorijski značaj, imidž i harizmu“ ne mogu da promene bilo kakva `nova` saznanja:
„Čak i kada bi neko pronašao dokument o tome da je Lenjin radio za britansku obaveštajnu službu ili neki dokaz o njegovim ekscentričnim seksualnim sklonostima; ne, čak i sa najtežim mlinskim kamenom oko vrata Lenjin će ostati Lenjin – revolucionar koji je uspeo da od nule stvori strukturu, sposobnu da osvoji vlast u periodu revolucionarnog haosa, da taj haos pretvori u normalno funkcionalnu državu – i postane model za preuzimanje vlasti u zemljama Trećeg sveta“, piše autor knjige.
Lenjin će uvek ostati Lenjin
„Biografijama istorijskih ličnosti koje su markantno ostale upamćene u istoriji, treba se vraćati zato što smo izgubili autentičnu egzistenciju. Živimo u svetu kauzalnosti, naš život određuju kompromisi i pozicija našeg ličnog kukavičluka i onda naravno da ćemo u jednom trenutku reći: Aha, vidi šta je ovaj čovek učinio. Naše vreme traži autentičnost koju mi nemamo ili za koju nemamo hrabrosti. U srpskoj književnosti, gledajući iz pozicije knjiga poput Danilkinovog „Lenjina“ ili „Jesenjina“ Zahara Prilepina vidimo da nismo u stanju da napravimo takvu knjigu. Ne zato što nemamo Lenjina nego zato što nemamo pisca koji bi se na takav način bavio osobom iz srpske prošlosti. Kada neko u našoj književnosti napiše ovakvu knjigu, a da ona nije potpuna kritika i da nije bez bilo kakvog odnosa prema liku koga ćete sagledati iz svakoraznih perspektiva, onda će biti nade za nas, onda ćemo konačno svariti našu prošlost“, zaključuje Petar Arbutina.
