U vreme antiljudskog delovanja na Zapadu, progon Hrišćana je – „prirodna stvar“
CC0 / Julián Iglesias / Clavado en una cruz /
Pratite nas
Savremeni zapadni ideolozi ostrvili su se i na svoje klasike da bi direktno uticali na stanje svesti, odnosno da bi reprogramirali kulturno pamćenje čiji je cilj da generacije više ne veruju u svoj identitet. U takvoj situaciji na Zapadu „prirodno“ je da se proganjaju i hrišćani kaže za „Orbitu kulture“ Vladimir Kolarić, pisac i teoretičar kulture.
Kolarić je nedavno objavio knjigu „Biti drugome uteha i ohrabrenje – eseji o hrišćanstvu u kulturi“ u kojoj je jedan od eseja naslovljen „Radikalnost Dostojevskog“.
Ako je neko bio radikalan u umetnosti, onda je to bio Dostojevski, jer čitaoci su osećali da im on kao pisac izmiče tlo pod nogama, dubinski ih potresa, otvara neke nove puteve i uznemirava ih.
„Dostojevski je bio beskompromisan i u borbi za socijalnu pravdu, pravdu poniženih i uvređenih, ali, takođe i u potrazi za božanskim likom, po kom bi trebalo živeti, a ne po inerciji palog sveta. Bio je radikalan u svakom smislu, bez obzira što su neke njegove vizije imale elemente 'ružičastog hrišćanstva' za šta ga optužuje ruski filozof Konstantin Leontjev. Dostojevski je valjda želeo da Carstvo nebesko postoji još za ovog sveta i time je anticipirao kako bi takav svet trebalo da izgleda. Radikalno je predstavio zlo ovog sveta ali i perspektive njegovog razvoja ka nečemu što bi on trebalo da bude“, kaže Kolarić za „Orbitu kulture“.
„Zapad štroji sebe“ – Antiljudsko delovanje „kulture otkazivanja“
Talas „otkazivanja“ Dostojevskog na Zapadu u poslednjih godinu dana Kolarić objašnjava „poraznom rusofobijom“. A Dostojevski je najveća žrtva zapadnih cenzora zato što je svakako najpoznatiji i najuticajniji ruski pisac na Zapadu, i u tom smislu je i najveća žrtva. Međutim, „kultura otkazivanja“ nema veze samo sa rusofobijom, jer se na udaru novih cenzora nedavno našao i Šekspir.
„Zapad je samog sebe štrojio otvoreno cenzurišući i sopstvene klasike. Savremeni ideolozi ostrvili su se i na sopstvene klasike, a to je potrebno da bi se direktno uticalo na stanje svesti, odnosno da bi se reprogramiralo kulturno pamćenje. Cilj je da generacije više ne veruju u svoj identitet. To je dobro poznata priča i to je, pre antihrišćanskog, antikulturno delovanje i ono je protiv samih osnova jedne kulture i jednog društva“.
Takvo delovanje razara bilo kakvu kulturnu samosvest i socijalno tkivo društva, izoluje pojedinca od zajednice, porodice i društva. Kad se pojedinci izoluju na taj način, onda im se oduzima humani modus, jer humanizam nije vera u čoveka nego u ljudsku stvarnost. Humanizam je vera da čovek kontinuirano stvara neku kulturu koja daje neka znanja i vremenom ih akumulira.
„Ako mu to oduzmete onda je pitanje šta to čovek jeste. Ne samo da mu oduzimate mogućnost da nađe taj odgovor kod Šekspira i Dostojevskog, nego i da ga nađe u samom sebi. Razoružavate ga i onda on postaje podložan raznim uticajima. To antiljudsko delovanje je ozbiljnije nego u dosadašnjim totalitarnim ideologijama 20. veka jer duboko zadire u sam ljudski život“.
Duhovna kriza dotiče dno – Hrišćanstvo na udaru
U pojedinim zapadnim državama popisi stanovništva pokazali su da su Hrišćani postali manjina. Kolarić smatra da paket osporavanja hrišćanskih vrednosti na Zapadu ide uz prevrednovanje vrednosti u savremenim ideološkim paradigmama koje atakuju na tradicionalne vrednosti i institucije i idu na usitnjavanje identiteta do neprepoznatljivosti. Identiteti se usitnjavaju i ukrštaju na specifične načine i stvaraju se mikro-identiteti ili trans-identiteti koji se promovišu naspram čvrstim identitetima ukorenjenim u tradiciji.
„I dalje živimo u svetu koje je obojen Hrišćanstvom, ali je Hrišćanstvo na udaru. Duhovna kriza dotiče dno, ali opet je reakcija na nju i povratak religioznosti. Reakcija je nekad histerična, preterano ideologizovana, ali nije samo to. Zato ne treba biti pesimista jer ovde je zaista čovek jako duboko ugrožen i tu onda dolazi do jedne biološke odbrane. Ne treba nikad očajavati i ne smemo biti paralisani tim tendencijama, jer to, ipak, rade samo ljudi“.
Progon Hrišćana – „najnormalnija stvar“
Razne „ateističko-sekularne“ grupe šire toliku mržnju prema Hrišćanstvu da se stiče utisak da bi, ukoliko dođu na vlast, proganjali Hrišćane gore kao u Rimskom carstvu. Kolarić kaže da ga čudi takva mržnja pogotovo danas kad Hrišćanstvo nije dominantno, nikog ne ugrožava i, realno, nije na vlasti.
„Postoje razne vrste otpora ali prvo treba imati ličnu hrabrost i Hrišćani se moraju organizovati. Poenta je imati čvrst stav, koji se neće promeniti. Drugo, uvek treba računati na tihu većinu jer manjina je uvek ta koja je ostrašćena, a onda učiniti koliko se može da ta ostrašćena manjina ne bude u dosegu vlasti. Naravno, Hrišćanstvo ne sme biti ideologija niti izjednačeno sa bilo kojom političkom opcijom kao takvom“, zaključio je Kolarić.
