Bivši američki obaveštajac: Bajden je lažov, on je odgovoran za haos na Bliskom istoku
13:30 18.03.2023 (Osveženo: 17:37 19.03.2023)
© AFP 2023 / SAFIN HAMED
Pratite nas
Sadašnji američki predsednik Džozef Bajden svojevremeno je bio glavni razlog zašto su SAD ušle u rat sa Irakom. On je lažov i voli da se pretvara da nije imao tako važnu ulogu, kaže u intervjuu za Sputnjik Skot Riter, bivši američki obaveštajac i marinac koji je od 1991. do 1987. godine bio glavni inspektor Ujedinjenih nacija za naoružanje.
Riter, uoči 20. godišnjice početka invazije na Irak, objašnjva kako je američka vlada smislila lažne izgovore za rat, pokušala da zastraši disidente i da ih ućutka i zašto Vašington nije uspeo ništa da nauči iz svog skupog debakla.
Uoči rata, tadašnji senator Bajden je iskoristio svoju poziciju predsednika uticajnog Senatskog komiteta za spoljne poslove da pomogne da se skeptičnoj američkoj javnosti „serviraju“ planovi administracije Džordža V. Buša. Držao je govore i organizovao saslušanja u Senatu koja su promovisala lažne tvrdnje administracije o programu naoružavanja Sadama Huseina. U oktobru 2002. Bajden je predvodio zajedničku rezoluciju koja je Bušu dala široka ovlašćenja da upotrebi vojnu silu protiv Iraka.
„Džo Bajden je jedan od glavnih razloga zašto su Sjedinjene Države ušle u rat u Iraku. On voli da se pretvara da nije igrao tako važnu ulogu, ali ja ću to reći sada i reći ću to zauvek: Džo Bajden je lažov. Bajden je čovek koji je dozvolio da hiljade Amerikanaca budu žrtvovane zbog svog ponosa, zbog njegove arogancije, zbog svog narcizma, jer je znao da će jednog dana biti predsednik Sjedinjenih Država“, rekao je Riter.
Kako kaže, Bajden je odbacio moralnu i geopolitičku zabrinutost u vezi sa invazijom na Irak, jer nije želeo da se suoči sa optužbama da zauzima „prosadamski“ stav. Bajdenov neuspeh da se izjasni protiv rata, dodao je, pomogao je da poginestotine hiljada Iračana, da se desetine miliona rasele i proširi haos na Bliskom istoku.
Ali ni Sjedinjene Države nisu prošle bez teških posledica u ovom ratu što se ogleda u hiljadama mrtvih američkih vojnika i desetinama hiljada osakaćenih.
Put u rat
U avgustu 1990. godine Sadam Husein je izvršio invaziju na susedni Kuvajt zbog odbijanja, ove naftom bogate monarhije, da oprosti dugove Bagdadu iz iransko-iračkog rata. Manje od šest meseci kasnije, sredinom januara 1991. godine, Sjedinjene Države i njihovi saveznici pokrenuli su masovnu kampanju bombardovanja iz vazduha praćenu kopnenom ofanzivom da bi izbacili iračke snage iz Kuvajta.
Riter kaže da je glavni razlog zašto je administracija tadašnjeg predsednika Džordža V. Buša odlučila da vojno interveniše jer se plašila da bi kontrola nad Kuvajtom u kombinaciji sa postojećim naftnim bogatstvom Iraka obezbedila Huseinu nesrazmeran uticaj na globalna tržišta nafte. Problem sa ovim obrazloženjem, međutim, bio je u tome što je malo Amerikanaca to smatralo dovoljno ubedljivim razlogom da setrupe pošalju u inostranstvo. Najpopularnija antiratna pesma tog doba bila je „Nema američke krvi za naftu“.
„Morali smo da preoblikujemo ovaj sukob fokusirajući se ne na geopolitičku realnost, već na stvaranje nečega poput crtanog filma i neprijatelja u liku Sadama Huseina“, rekao je on. „Kada se Buš obratio okupljenima u Dalasu, rekao je da je Sadam Husein bliskoistočni ekvivalent Adolfu Hitleru i da bi za njegove zločine protiv Kuvajta morala da usledi odmazda poput Nirnberškog procesa. Ovo je bila odlučujuća izjava jer su sada Sjedinjene Države bile u ratu protiv zla“, kaže Riter.
Iako su se iračke snage u potpunosti povukle iz Kuvajta u februaru 1991, američka propagandna kampanja protiv Huseina nastavila je da se odvija punom brzinom. Novi fokus je bio na navodnom iračkom programu oružja za masovno uništenje za koji Vašington tvrdio da predstavlja opasnost za Sjedinjene Države i Bliski istok uopšte.
Iako je Irak zaista u jednom trenutku nastojao da razvije oružje za masovno uništenje, postojala su dva problema sa ovim narativom, smatra Riter. Prvi je bio da čak i ako je Irak posedovao oružje za masovno uništenje, ono nije predstavljalo veliku pretnju pošto je američka vojska provela decenije pripremajući se za borbu protiv potencijalnih protivnika koji su koristili hemijsko ili biološko oružje. Još važnije, međutim, SAD zapravo nisu htele da razoružaju Irak.
„Mi inspektori UN išli smo u Irak misleći da imamo posao od najvišeg pravnog autoriteta na svetu, da razoružamo Irak, ali onda dok smo radili ovaj posao, imali smo (američkog) državnog sekretara Džejmsa Bejkera koji je javno rekao da čak i ako Irak ispuni svoju obavezu da se razoruža, sankcije nikada neće biti ukinute sve dok Sadam Husein ne bude uklonjen sa vlasti“, kaže Riter.
On objašnjava da su američki kreatori politike gurali narativ o oružju za masovno uništenje jer im je bilo neprijatno zbog Huseinovog daljeg političkog opstanka uprkos oštrim sankcijama protiv Iraka. Bio im je potreban izgovor da održe pritisak na Bagdad i da se zalažu za promenu režima. Uostalom, kako su mogli dozvoliti da na vlasti ostane čovek koga su otvoreno upoređivali sa Hitlerom?
„Mi (inspektori) smo bili samo tu kao rezerva za stvaranje političke situacije koja je omogućila nastavak sankcija“, rekao je on. „Nikada se nije radilo o razoružanju, uvek o otklanjanju Sadama Huseina. Problem je u tome što je Sadam nakon šest meseci još uvek bio tamo“, kaže on.
Riter otkriva da, iako je postojala pozadinska komunikacija između tranzicionih timova novoizabranog predsednika Bila Klintona i Bagdada o obnavljanju odnosa, ovi pregovori su prekinuti nakon što su američke obaveštajne agencije lažirale irački pokušaj atentata na Džordža Buša starijeg, koji je upravo bio napustio Belu kuću, tokom posete Kuvajtu u aprilu 1993. Klinton je uzvratio ispaljivanjem projektila na Irak i održavanjem režima sankcija toj zemlji. Godine 1998. potpisao je „Akt o oslobođenju Iraka“, u kojem je navedeno da je promena režima zvanični cilj američke politike u Iraku.
Kompromitovanje Ritera
Uprkos ovoj političkoj pozadini, Riterov tim inspektora UN radio je na sprečavanju rata demontažom preostalog naoružanja za masovno uništenje u Iraku.
Ipak, američka vlada je stalno pokušavala da pomeri ciljne tačke za inspektore, zahtevajući od njih da dokažu sa stopostotnom sigurnošću da Irak nije imao oružje za masovno uništenje (cilj koji je praktično bilo nemoguće postići). Riter je pokušao da iznese svoju zabrinutost kod visokih američkih zvaničnika, uključujući direktora CIA, ali je više puta odbijen.
Stvari su krenule na gore 1996. godine, kada je FBI počeo da maltretira Ritera i njegovu porodicu, čak mu je i pretio hapšenjem. Ovaj progon se samo intenzivirao nakon što je Riter dao ostavku na funkciju inspektora UN 1998. Istog dana kada je podneo ostavku, FBI je poturio Si-Bi-Es ivning njuzu lažnu tvrdnju da je Riter prenosio državne tajne Izraelu. U stvarnosti, Riter je bio angažovan u obaveštajnoj vezi koju je odobrio niko drugi do sama CIA.
Iako su optužbe protiv Ritera očigledno bile lažne, novinski izveštaj doveo je do toga da je Južni okrug Njujorka otvorio trogodišnju istragu o njemu.
„Ta istraga je trajala tri godine. Na kraju sam pobedio i oni su odustali od optužbi, ali nisam mogao da se zaposlim za to vreme“, rekao je on. „Svaka prilika koja mi je bila pružena je ugašena jer je FBI rekao: „On je špijun, on je kriminalac, ne možete poslovati s njim.“ To je ono što FBI, američka vlada radi ljudima koji imaju hrabrosti da pokušaju da kažu istinu”, napominje on.
Da li je američki establišment nešto naučio
Riter smatra da američki spoljnopolitički establišment nije mnogo naučio od svojih grešaka 20 godina od početka invazije na Irak. On objašnjavada američki kreatori politike nemaju apsolutno nikakav podsticaj da prihvate realizam i uzdržanost pošto većina velikih političkih donatora podržava vojni intervencionizam u inostranstvu. Ovaj problem je otežan činjenicom da u Americi ne postoji značajan antiratni pokret. Kritika američke spoljne politike obično nije vođena principima, već oportunističkom partijskom politikom.
Međutim, Riter sugeriše da se američka era političkog samozadovoljstva možda bliži kraju. On primećuje da je glavni razlog toga štomnogi Amerikanci zatvaraju oči pred bezobzirnim spoljnopolitičkim avanturama svoje vlade u tome što su učaureni u zoni potrošačkog komfora. Ipak, ova vrsta bekstva postaje sve manje održiva. Suočeni sa brzo rastućim političkim, društvenim i ekonomskim problemima, Amerikanci će biti suočeni sa izborom između reforme svoje zemlje ili nestanka.
„Nacija koja izađe (iz ove krize) nimalo neće ličiti na naciju koja postoji danas. To je nemoguće jer je ova nacija u osnovi slomljenai bolesna “, kaže Riter. „Moramo da se izlečimo, da iscelimo rane i da se preobrazimo u naciju koja može da sedne za sto sa ostatkom sveta i ne pokušava da diktira ishode, već da razgovara s ljudima i pregovara o ishodima koji su obostrano korisni za sve, ali što je još važnije, koji su korisni za američki narod, a ne samo za američku političku elitu“, zaključio je on.
