https://lat.sputnikportal.rs/20230312/veliko-razocaranje-relikvija-iz-japanskog-manastira-iznenadila-naucnike-1152036854.html
Veliko razočaranje: Relikvija iz japanskog manastira iznenadila naučnike
Veliko razočaranje: Relikvija iz japanskog manastira iznenadila naučnike
Sputnik Srbija
Japanske „mumije-sirene“ vekovima su smatrane dokazom postojanja mitskih bića. Naučnici dugo nisu bili kadri da pronađu ubedljivo objašnjenje o poreklu ovih... 12.03.2023, Sputnik Srbija
2023-03-12T20:15+0100
2023-03-12T20:15+0100
2023-03-12T20:15+0100
nauka i tehnologija
mumija
japan
sirena
arheologija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/03/08/1152068538_0:125:2400:1475_1920x0_80_0_0_9f3a71faba96e8480c9ac869be144b3a.jpg
Ništa ljudskoU budističkom hramu Kanendži Endžijin u japanskom gradu Asakuti (prefektura Okajama) čuva se mali drveni kovčeg, a unutra mumija dugačka svega 30 centimetara.Od glave do pojasa biće podseća na malog majmuna. Gusta kosa, mali oštri zubi, dugačke ruke s ppet prstiju. Udovi su priljubljeni uz lobanju – kao na slici Edvarda Munka „Krik“. Ipak, najčudniji deo tela je čvrst riblji rep. Kao kod sirene. Prema natpisu koji prati mumiju, ribari su je uhvatili u mrežu na morskoj obali današnje provincije Koti. To se dogodilo između 1736. i 1741. godine.Sirena je osušena i doneta u Osaku. Tamo je kupila bogata porodica Kodžima iz Fukujame. To je veoma dugo bila domaća relikvija. Ipak, početkom 20. veka ona je prodata, nakon čega je dospela u Kanendzi Endzijin. Nije poznato kako.Prošle godine stručnjaci Univerziteta nauke i umetnosti Kurasiki dozvoljeno je da prouče tajanstveno biće. U repu su pronađene kosti leđnog peraja. Ispostavilo se da je to velika riba iz porodice sciaenidae. Od neke ribe grabljivice „morska devojka“ je dobila i donju vilicu. Kosa na glavi pripada sisaru.Naučnici nisu uspeli da izdvoje DNK, jer ga jednostavno nije bilo. S repa su skinuli nekoliko krljušti, a radio-karbonska analiza je pokazala da potiču iz osamdesetih godina 19. veka.Naučnici su na osnovu svega toga zaključili da je „mumija-sirena“ delo ljudskih ruku. Kompjuterska tomografija je otkrila papir, tkaninu, vatu i gips. I mumija nije stara 300 godina, kako je navedeno u zapisu, nego upola manje.Bez obzira na obmanu, nastojnik manastira Kozen Kuida je izjavio da će relikvija ostati u hramu.„Lokalni žitelji su se već navikli da dolaze ovde i da se, držeći se za ruke, mole sireni. Zbog toga ćemo nastaviti da je čuvamo maksimalno oprezno“, uverava sveštenik.Priče o sirenama u Japanu su počele da se pripovedaju još u 10. veku. Verovalo se da njihovo meso i kosti mogu da leče razne bolesti. Zbog toga nije čudno što su se našli majstori koji su pravili lažne mumije, jer se za njih dobijalo mnogo novca. U 18. veku japanska tehnologija je stigla i na Zapad, a takve mumije postoje u mnogim muzejima.Mali PedroBilo je i drugih sličnih mistifikacija. Američki tragači za zlatom Frenk Kar i Sesil Mejn minirali su u planinama San Pedra u SAD stenu s rudom zlata. Kada se prašina slegla, videli su omanju prostoriju u kojoj je bila minijaturna mumija.Patuljak je bio visok oko 40 centimetara, težak oko 300 grama. Telo mu je bilo neproporcionalno: velika pljosnata glava, nisko čelo, širok i pljosnat nos. Tragači za zlatom su prodali svoje otkriće na crnom tržištu.Nekoliko godina je artefakt išao od jednog do drugog privatnog kolekcionara. Sredinom prošlog veka dospeo je na Univerzitet u Vajomingu, gde su počeli da ga proučavaju. Na rentegenskim snimcima videlo se da su skelet, kosti kičme, karlice i lobanje slomljene. Pojavila se verzija da je to predstavnik plemena „malih ljudi“ koji su spominjani u mitovima severnoameričkih indijanaca Šošona. Oni su verovali da su zemlju u dalekoj prošlosti naseljavali patuljasti ljudi koji su nakon dolaska „velikih ljudi“ otišli pod zemlju, ili se sakrivali u planinama.Pre dve decenije američki antropolizi su, uzevši DNK od mumije, utvrdili da je reč o novorođenčetu Indijancu. Suviše mali rast i deformisana glava su bili pokazatelji poremećaja koji se razvio još u majčinoj utrobi. Dete je umrlo gotovo odmah po rođenju, oko 1700. godine, kako su pokazali podaci radio-karbonske analize.Legende ne lažuVekovima se na Tajvanu prenosilo usmeno predanje o patuljastom narodu tamne kože. Negriti su obitavali visoko u planinama, govorili na nerazumljivom jeziku. A zatim su odjednom iščezli.Donedavno nije bilo nikakvih materijalnih svedočanstava o toj legendi, a naučnici su bili sumnjičavi prema ideji da su na ostrvu ikada živeli ljudi tamnog tena. Smatralo se da su urođenici Tajvana Austronežani, koji su tu došli iz Kine pre oko pet hiljada godina.Prošle godine zajednička ekspedicija arheologa iz Australije, Vijetnama i Japana pronašla je u pećinskom kompleksu Sjaoma na istočnoj obali ostrva neobičnu žensku grobnicu. Pokojnica je zakopana u sedećem položaju s kolenima koja su bila čvrsto priljubljena uz glavu. Taj način sahranjivanja nije bio karakterističan za taj region. Na osnovu radio-karbonske analize bilo je utvrđeno da su ostaci stari približno šest hiljada godina.„Bedrene kosti su 35 centimetara. Lobanja je mnogo manja od uobičajene. Polazeći od tih proporcija, ispada da je visina žene bila najviše 140 centimetara“, rekao je novinarima rukovodilac ekspedicije, profesor Univerziteta u Huamu Majk Karson.Arheolozi su odmah pretpostavili da imaju posla s predstavnicom legendarnog naroda niskog rasta. Dalja istraživanja su to potvrdila.„DNK lobanje je genetski slična afričkim primercima iste te epohe. A po razmerama i obliku telo podseća na Pigmeje, koji su živeli na teritoriji današnje Južne Afrike“, navedeno je u naučnom izveštaju.Karsonov tim je uveren da žena iz pećine Sjaoma pripada Negritima – starosediocima iz Azije, koji su tu došli iz Afrike. Istoj grupi pripadaju i mnogi narodi na Filipinima, pojedini starosedeoci Australije i Andamanskih ostrva. Svi su niskog rasta (140 do 150 centimetara) i imaju tamnu kožu. Ako su naučnici potvrdili drevni mit.
https://lat.sputnikportal.rs/20230103/arheolozi-otkrivaju-tajne-legendarnih-patuljastih-naroda-od-tajvana-do-sibira-1146656746.html
japan
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
mumija, japan, sirena, arheologija
mumija, japan, sirena, arheologija
Veliko razočaranje: Relikvija iz japanskog manastira iznenadila naučnike
Japanske „mumije-sirene“ vekovima su smatrane dokazom postojanja mitskih bića. Naučnici dugo nisu bili kadri da pronađu ubedljivo objašnjenje o poreklu ovih artefakata. Stručnjaci su, međutim, najzad sve dobro proučili, a rezultati njihovih istraživanja iznenadili su sve.
U budističkom hramu Kanendži Endžijin u japanskom gradu Asakuti (prefektura Okajama) čuva se mali drveni kovčeg, a unutra mumija dugačka svega 30 centimetara.
Od glave do pojasa biće podseća na malog majmuna. Gusta kosa, mali oštri zubi, dugačke ruke s ppet prstiju. Udovi su priljubljeni uz lobanju – kao na slici Edvarda Munka „Krik“. Ipak, najčudniji deo tela je čvrst riblji rep. Kao kod sirene. Prema natpisu koji prati mumiju, ribari su je uhvatili u mrežu na morskoj obali današnje provincije Koti. To se dogodilo između 1736. i 1741. godine.
Sirena je osušena i doneta u Osaku. Tamo je kupila bogata porodica Kodžima iz Fukujame. To je veoma dugo bila domaća relikvija. Ipak, početkom 20. veka ona je prodata, nakon čega je dospela u Kanendzi Endzijin. Nije poznato kako.
Prošle godine stručnjaci Univerziteta nauke i umetnosti Kurasiki dozvoljeno je da prouče tajanstveno biće. U repu su pronađene kosti leđnog peraja. Ispostavilo se da je to velika riba iz porodice sciaenidae. Od neke ribe grabljivice „morska devojka“ je dobila i donju vilicu. Kosa na glavi pripada sisaru.
Naučnici nisu uspeli da izdvoje DNK, jer ga jednostavno nije bilo. S repa su skinuli nekoliko krljušti, a radio-karbonska analiza je pokazala da potiču iz osamdesetih godina 19. veka.
Naučnici su na osnovu svega toga zaključili da je „mumija-sirena“ delo ljudskih ruku. Kompjuterska tomografija je otkrila papir, tkaninu, vatu i gips. I mumija nije stara 300 godina, kako je navedeno u zapisu, nego upola manje.
Bez obzira na obmanu, nastojnik manastira Kozen Kuida je izjavio da će relikvija ostati u hramu.
„Lokalni žitelji su se već navikli da dolaze ovde i da se, držeći se za ruke, mole sireni. Zbog toga ćemo nastaviti da je čuvamo maksimalno oprezno“, uverava sveštenik.
Priče o sirenama u Japanu su počele da se pripovedaju još u 10. veku. Verovalo se da njihovo meso i kosti mogu da leče razne bolesti. Zbog toga nije čudno što su se našli majstori koji su pravili lažne mumije, jer se za njih dobijalo mnogo novca. U 18. veku japanska tehnologija je stigla i na Zapad, a takve mumije postoje u mnogim muzejima.
Bilo je i drugih sličnih mistifikacija. Američki tragači za zlatom Frenk Kar i Sesil Mejn minirali su u planinama San Pedra u SAD stenu s rudom zlata. Kada se prašina slegla, videli su omanju prostoriju u kojoj je bila minijaturna mumija.
Patuljak je bio visok oko 40 centimetara, težak oko 300 grama. Telo mu je bilo neproporcionalno: velika pljosnata glava, nisko čelo, širok i pljosnat nos. Tragači za zlatom su prodali svoje otkriće na crnom tržištu.
Nekoliko godina je artefakt išao od jednog do drugog privatnog kolekcionara. Sredinom prošlog veka dospeo je na Univerzitet u Vajomingu, gde su počeli da ga proučavaju. Na rentegenskim snimcima videlo se da su skelet, kosti kičme, karlice i lobanje slomljene. Pojavila se verzija da je to predstavnik plemena „malih ljudi“ koji su spominjani u mitovima severnoameričkih indijanaca Šošona. Oni su verovali da su zemlju u dalekoj prošlosti naseljavali patuljasti ljudi koji su nakon dolaska „velikih ljudi“ otišli pod zemlju, ili se sakrivali u planinama.
Pre dve decenije američki antropolizi su, uzevši DNK od mumije, utvrdili da je reč o novorođenčetu Indijancu. Suviše mali rast i deformisana glava su bili pokazatelji poremećaja koji se razvio još u majčinoj utrobi. Dete je umrlo gotovo odmah po rođenju, oko 1700. godine, kako su pokazali podaci radio-karbonske analize.
Vekovima se na Tajvanu prenosilo usmeno predanje o patuljastom narodu tamne kože. Negriti su obitavali visoko u planinama, govorili na nerazumljivom jeziku. A zatim su odjednom iščezli.
Donedavno nije bilo nikakvih materijalnih svedočanstava o toj legendi, a naučnici su bili sumnjičavi prema ideji da su na ostrvu ikada živeli ljudi tamnog tena. Smatralo se da su urođenici Tajvana Austronežani, koji su tu došli iz Kine pre oko pet hiljada godina.
Prošle godine zajednička ekspedicija arheologa iz Australije, Vijetnama i Japana pronašla je u pećinskom kompleksu Sjaoma na istočnoj obali ostrva neobičnu žensku grobnicu. Pokojnica je zakopana u sedećem položaju s kolenima koja su bila čvrsto priljubljena uz glavu. Taj način sahranjivanja nije bio karakterističan za taj region. Na osnovu radio-karbonske analize bilo je utvrđeno da su ostaci stari približno šest hiljada godina.
„Bedrene kosti su 35 centimetara. Lobanja je mnogo manja od uobičajene. Polazeći od tih proporcija, ispada da je visina žene bila najviše 140 centimetara“, rekao je novinarima rukovodilac ekspedicije, profesor Univerziteta u Huamu Majk Karson.
Arheolozi su odmah pretpostavili da imaju posla s predstavnicom legendarnog naroda niskog rasta. Dalja istraživanja su to potvrdila.
„DNK lobanje je genetski slična afričkim primercima iste te epohe. A po razmerama i obliku telo podseća na Pigmeje, koji su živeli na teritoriji današnje Južne Afrike“, navedeno je u naučnom izveštaju.
Karsonov tim je uveren da žena iz pećine Sjaoma pripada Negritima – starosediocima iz Azije, koji su tu došli iz Afrike. Istoj grupi pripadaju i mnogi narodi na Filipinima, pojedini starosedeoci Australije i Andamanskih ostrva. Svi su niskog rasta (140 do 150 centimetara) i imaju tamnu kožu. Ako su naučnici potvrdili drevni mit.
