Novi potresi: „Prorok zemljotresa“ koji je predvideo katastrofu u Turskoj - ponovo je pogodio!
14:29 09.03.2023 (Osveženo: 14:50 09.03.2023)
© AP Photo / Khalil Hamra
Pratite nas
Holandski naučnik Frenk Hugerbits postao je poznat po tome što je tri dana pre 6. februara predskazao snažan zemljotres u Turskoj. Krajem februara naučnik je izjavio da će se od 6. do 8. marta dogoditi novi potresi u zapadnom delu Tihog okeana. I, zaista, zemljotresi su se dogodili u blizini Kamčatke – 7. i 8. marta.
Krajem februara Frenk Hugerbits je izjavio da, na osnovu podataka o položaju planeta Sunčevog sistema i atmosferskih kolebanja, prve sedmice marta postoji veliki rizik od snažnog zemljotresa, posebno 6, 7. i 8. marta. On je, takođe, rekao da se zemljotres može očekivati na Kamčatki, Kurilima i u Japanu, odnosno u zapadnom delu Tihog okeana.
Naučni saradnik Instituta za fiziku Zemlje Ruske akademije nauka, doktor fizičko-matematičkih nauka Aleksej Ljubušin odmah je prihvatio upozorenja kolege: „Ne može se poreći da kosmička tela, posebno tako velika kao što je gigant Saturn, utiču na Zemlju svojom gravitacijom. To ni na koji način ne protivreči zakonima fizike. I moguće je da je uticaj džinovskih planeta okidač za početak zemljotresa“.
On smatra da se proračuni Holanđanina mogu proveriti u praksi. Ako se potresi dogode u naznačeno vreme, na naznačenom mestu, onda u takvim proračunima ima istine.
Osmog marta u Tihom okeanu, pored Kamčatke, dogodilo se nekoliko potresa. Jedan od njih imao je magnitudu 6,1 stepen Rihterove skale, što je prilično neobično za taj region, u kojem je seizimička aktivnost uobičajena, ali magnituda je obično manja – između četiri i pet stepeni Rihterove skale. Žrtava i materijalne štete nema.
Doktor geografskih nauka, rukovodilac Katedre za geomorfologiju i paleogeografiju Geografskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta Andrej Bredihin, kaže da se zemljotresi događaju na granici aktivnih rasedaa, po kojima se dodiruju litosferske ploče i utiču jedna na drugu.
„Postoji određeni sistem u pukotinama na Zemljinoj kori. U jednoj tački takve pukotine nakupljena je seizmička energija, koja se prazni u vidu snažnog potresa. On izaziva talase koji mogu kružno da se šire po Zemljinoj kori. Da li oni mogu da izazovu novi zemljotres na mestu gde je on već sazreo, duž iste te pukotine, gde je nakupljeno dovoljno napona? Da, naravno! Tako jedan zemljotres postaje okidač za drugi zemljotres. Ali gde će se dogoditi novi zemljotres? Samo u granicama iste pukotine, makar i na njenom drugom kraju. Na tom principu je zasnovano kratkoročno predviđanje zemljotresa“, navodi Bredihin.
Broj prirodnih katastrofa će biti sve veći
Bredihin ukazuje na to da je pritisak čovečanstva na prirodu danas mnogo veći nego sredinom prošlog veka, pri čemu su milijarde ljudi na planeti neravnomerno naseljene.
„U gusto naseljenim područjima pritisak na Zemlju je porastao gotovo tri puta. Tu treba dodati i klimatske promene poslednjih decenija, globalno otopljavanje. Zbog toga ne mogu da umirim ljude: broj prirodnih kataklizmi će samo rasti“, upozorava Bredihin.
On dodaje da postoji statistika seizmičkih aktivnosti za poslednjih 40 godina, koja uzima u obzir i posledice katastrofa nastalih usled zemljotresa, cunamija, vulkanskih erupcija.
„Interesantno je to što je trend inteziteta katastrofa prilično ravan, nema rasta. Krivulja broja poginulih je prilično ravna. Iz te statistike se, na primer, razume da se zemljotres magnitude od osam i više stepeni, po pravilu, događa jednom godišnje. Gde? Negde. Niko to ne može da kaže unapred, ali obavezno se događa u nekoj tački aktivnih raseda“, navodi Bredihin.
Prema njegovim rečima, razornost zemljotresa u velikoj meri zavisi od pripremljenosti stanovništva za kataklizme i od aktivnosti vlasti.
U Japanu se 2011. godine dogodio snažan zemljotres, jačine preko devet stepeni Rihterove skale. Poginulo je 19 ljudi, a većina njih su bili žrtve cunamija, a ne rušenja zgrad.
„Tamo se redovno organizuje obuka stanovništva, kako bi ljudi znali šta da rade u takvim ekstremnim situacijama. Kontrola izgradnje je vrlo stroga. Funkcioniše sistem obaveštavanja: bukvalno minut pred glavni udar. A upravo je taj minut ljudima potreban da bi se orijentisali i napustili opasno mesto. Naravno, zemljotres u Japanu se dogodi usred bela dana, a u Turskoj u četiri ujutru, kada su mnogi spavali... Ipak, Ankara ima o čemu da porazmisli“, kaže Bredihin.
Mi umemo da izazivamo zemljotrese
Odgovarajući na pitanje da li je moguće da čovek veštački izazove zemljotres, Bredihin kaže da ne veruje u to da se u ovoj fazi razvoja civilizacije može govoriti o postojanju seizmičkog oružja.
„Poznata je činjenica da se seizmička aktivnost pojačava prilikom izgradnje rezervoara za vodu – njihovo punjenje stvara dodatni pritisak na gornje nivoe Zemljine kore. Ili hidrauličko lomljenje slojeva stena u rudarstvu. Kada se voda ili gel ubrizgavaju u tlo, ne samo da povećavaju pritisak na stene, nego i prekidaju prirodne puteve strujanja prirodnih gasova. Oni se onda nakupljaju dok ne stvore dodatni pritisak u stenama. Ipak, to je lokalno, slabo izazivanje zemljotresa. A postoji i obrnuti proces! Na primer, u čileanskim rudnicima je primećeno da tamo gde se događaju slični tehnogeni potresi nema snažnih prirodnih zemljotresa. Seizmički napon se prazni, a posledice s ljudskim žrtvama su manje. Odnosno, naučili smo kako da na neki način utičemo na zemljotrese, ali ne u takvoj razmeri, kakva je bila turska katastrofa 6. februara“, kaže Bredihin.
On kaže da je bilo pokušaja da se izazovu zemljotresi uz pomoć podzemnih nuklearnih eksplozija, i da su to radili Kinezi, Amerikanci i Sovjeti.
„Ipak, ti pokušaji nisu bili uspešni. Podzemne eksplozije se događaju, kada ih posmatramo u planetarnim razmerama, vrlo blizu površine Zemlje. Zemljotres se obično događa na dubini od 10 do 15 kilometara, pa i znatno dublje. Naravno, nuklearnu municiju je nemoguće spustiti na tu dubinu. A u slučaju površinskih eksplozija najveći deo energije odlazi u atmosferu, u zvučni efekat – ne dostižući potrebnu dubinu i snagu. Najzad, nuklearne eksplozije uvek registruje aparatura u seizmičkim stanicama. Da je protiv Turske, na primer, upotrebljeno nešto slično, to bi već bilo poznato“, smatra Bredihin.
On naglašava da čovek treba da nauči da se suprotstavi prirodnim katastrofama, da stalno usavršava sistem praćenja seizmičke aktivnosti, da kontroliše poštovanje građevinskih normi i da razradi sistem obaveštavanja i obučavanja stanovništva.
„Ne možemo da izbegnemo zemljotrese, ali možemo da smanjimo broj žrtava u katastrofama, i to je realan zadatak“, zaključuje Bredihin.
