Zapadne „vrednosti“ opasnije od svakog totalitarizma: Džejms Bond je žena, a Šekspir terorista
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Nakon što je Zapad „proterao“ velikane ruske književnosti sa polica i iz škola, nastavio je sa književnom inkvizicijom koja zarad političke korektnosti i rodne ravnopravnosti atakuje na Hakslija, Orvela pa i Šekspira. Knjige za decu poput „Matilde“ i „Čarlija i fabrike čokolade“ prilagođene su novgovoru, a izgleda da to čeka i Flemingovog Džejms Bonda.
Vilijam Šekspir spada u grupu odabranih pisaca po mnogo čemu ali nedavno se našao rame uz rame i sa Al Kaidom. Tolkin, Haksli, Orvel se takođe, prema programu britanske Vlade, nalaze na spisku nepodobnih pisaca grupe za borbu protiv terorizma budući da ih, navodno, ultradesničari mogu iskoristiti za promovisanje problematičnih stavova na internetu. Čuveni romani za decu takođe su označeni kao nepodobni i biće prilagođeni za modernu publiku tako što će termini vezani za težinu, debljinu, nasilje, mentalno zdravlje, rasu i pol biti izmenjeni ili cenzurisani.
Povodom 70 godina od izlaska prvog romana o Džejms Bondu, čitav set knjiga biće ponovo izdat ali sa svim potrebnim izmenama koje savremena publika smatra „uvredljivim“.
Ja sam Bond, Bond devojka
Vladan Bajčeta sa Instituta za književnost i umetnost problem političke korektnosti i hipersenzitivnog odnosa prema jeziku u književnom delu vidi u tome što oni ukidaju stvaralačku spontanost. Svaka rečenica ima svoju ekspresivnu vrednost, a predstavljanje određenih situacija i sirovih ličnosti iziskuje i propratni sirovi jezik.
Primenom takve zamisli vi onda u književnom delu ne želite da književnost odražava svet onakvim kakav jeste, već onakvim kakav vi mislite da treba da bude, govori Bajčeta za Sputnjik.
On u rodnoj i svakoj drugoj „ravnopravnosti“ vidi samo trenutni trend, a paralelu pravi sa vremenom samoupravnog socijalizma kada se vrlo brzo prešlo sa „gospodine“ na „druže“. Taj trenutak u vremenu potrajao je svega par decenija nakon čega je „sam od sebe otišao u istoriju“.
Zamislite Odiseju u kojoj se muž ne bi vraćao svojoj ženi kući, već žena svom mužu. Odakle se ona vraća? Iz rata koji su vodile žene dok su muškarci čekali po kućama?
Objašnjenje reči "feminizam" u rečniku
© AP Photo / Peter Morgan
Bajčetino duboko uverenje jeste da je put prekomerne političke korektnosti put kojim se srlja u antiknjiževnost, ali je isto tako uveren da je književnost ta koja ima „zadnju reč“, da je snažnija od trenutnih trendova i da će im se odupreti. Paralelu pravi sa romanima nastalim u vremenu komunizma, romanima koji su tada favorizovani ali koji nisu odoleli zubu vremena.
U godinama kada su se pisali crno-beli partizanski romani, nastala je i „Prokleta avlija. Danas svi čitaju „Prokletu avliju“, a tim pomenutim romanima niko ne zna ni naslove, zaključuje Bajčeta.
Rat protiv čoveka
Profesor Milo Lompar, istoričar književnosti i esejista, tvrdi da je reč o apsolutnom falsifikatu kojim se, u skladu sa ideologijom današnjice, krivotvori sama književna umetnost. On je mišljenja da se radi o jednom duboko protivumetničkom činu, duboko usmerenom na to da se raznolikost i bogatstvo umetničkog dela svede na puku upotrebljivost, pogodnu trenutnim ideološkim ali i političkim zahtevima.
Mi živimo u epohi redefinicije ideja o čoveku što bi moglo da uključi i smrt ideje čoveka kakvu su poznavali prethodni vekovi. To je duboko nasilan i izrazito totalitaran način ponašanja i mišljenja i on kao takav predstavlja izneveravanje književnosti, potom umetnosti i na kraju same ideje čoveka, izjavio je Lompar za Sputnjik.
On takođe, poput Bajčete, poredi ovaj novi trend povlađivanja hipersenzitivnosti kao vrhovnoj vrednosti sa prošlim vremenima, ali napominje da postoji jedna bitna razlika. Dok je vreme komunizma podrazumevalo ideološku obradu i prevashodno cenzuru umetničkih dela, a druge epohe imale svoje reakcije na umetnost i umetnika, reakciju na Bodlera, reakciju katoličke crkve na ono što su smatrali bogohulnim, ovde je reč, napominje Lompar, o nečemu sasvim drugom.
Cenzura
© Flickr
To čak nije radio ni komunizam. Reč je o tome da se dela prošlosti, kao što je Šekspir ili kao što je Dostojevski, krivotvore. To je ključno. Nikome nije padalo na pamet u vreme komunizma da Eshilove tragedije krivotvori nego su one obrazlagane, tumačene, usklađivane sa opštim stanjem, ali sad je reč o tome da vi vršite promenu prošlosti. Ovo je užasno važno jer prošlost će se dizajnirati onako kako sadašnjosti odgovara. To je potpuno samoubilački čin kulture.
Književnost kao poligon za propagandu
Budućnost književnog stvaralaštva zavisi od više faktora i profesor Lompar budućnost književnosti, ukoliko se nastavi sa izvrtanjem stvarne slike o svetu, vidi kao propagandni poligon.
Književnost bez subverzivnosti, bez rizika, bez izvesnog provociranja normi, ali provociranja koje samog pisca u njegovom vremenu izlaže jednoj vrsti pritiska, književnost kao takva će se svesti na propagandu.
Samo trenutak u istoriji
Profesor Aleksandar Jerkov, teoretičar i istoričar književnosti, celu praksu krivotvorenja minulih dogaćaja kako bi odgovarali mentalnom sklopu današnjeg čoveka odnosno onome što se po savremenim merilima doživljava kao „ispravno“ smatra trenutkom u istoriji zapadne kulture koji svedoči daleko više o njenoj slabosti negoli o njenoj vrlini.
Problem o kojem govorimo vrlo je malo vezan za književnost, a mnogo za procese koji se odigravaju u savremenoj kulturi. To je ono što se popularno naziva cancel culture prema tome prepravljanje istorije da bi ta istorija odgovarala onome kako mi danas hoćemo da je vidimo predstavlja nešto što je u književnosti apsolutno nedopustivo, bez obzira na to kakve su naše emancipatorske volje ili želje, govori Jerkov za Sputnjik.
On smatra da je čak i činjenica da sam autor, poput Umberta Eka, rediguje svoj tekst kako bi ga prilagodio okolnostima – nedopustiva, a kamoli izmena ranije napisanih tekstova.
Književnost prati razvoj čovečanstva i predstavlja beskrajnu knjigu čije se stranice svakodnevno ispunjavaju, prateći sve napretke ali i promašaje ljudskog roda. Prošlost je prošlost, a istorija njen nepotkupljivi svedok i stranice naše civilizacije ne mogu se prepravljati ukoliko nam se ne sviđaju. Pokušaji prepravljanja te velike knjige života ostaće zapisani u njoj kao kratkotrajna i besmislena epizoda u kojoj čovek, zanesen svojim napretkom i svime što je stvorio, umesto bolje budućnosti, pokušava da stvori „bolju“ prošlost.
