Bio je Prometej svog doba: Objavljen prvi naučni rad o Milanu Mladenoviću
© Foto : Zadužbina Milana Mladenovića/Youtube
Pratite nas
Da je živeo u neko drugo vreme, bio bi pesnik, rekla je jednom prilikom klavijaturistkinja Margita Stefanović za Milana Mladenovića, a taj rok pevač, gitarista, kompozitir i tekstopisac svojim delom je zaista i dosegao to laskavo zvanje – pesnik, piše Zlatomir Gajić u knjizi „Rok poeta Milan Mladenović“.
Neophodno je da budu istražena i rubna područja književnosti, između ostalog i rok poezija na srpskom i južnoslovenskim jezicima. Tim rečima je profesor Dragan Simić, početkom 21. veka predavač na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a danas predsednik Matice srpske, odgovorio na želju Zlatomira Gajića da svoju magistarsku tezu posveti delu nekog od ličnih favorita među velikanima pisane reči - Homera, Dantea, Šekspira, Dostojevskog, Markesa ili Pekića.
Tako se rodila ideja za prvi književnoteorijski rad koji će valorizovati dostignuća rokenrola na ovim prostorima , a kao logičan izbor za nekog ko je progledao sa novim talasom i čitav život posvetio rok muzici nametnuo se Milan Mladenović. Rezultat je magistarska teza i na njoj zasnovana knjiga „Rok poeta Milan Mladenović u izdanju „Službenog glasnika“.
Zlatomir Gajić i Petar Janjatović na promociji knjige "Rok poeta Milan Mladenović"
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pesme koje čuvaju generacijski kod
Gajić ističe u svojoj knjizi da je „osluškujući korene, Mladenović spoznao da u sebi nosi pomalo Orfeja, i Pindara, i Paskoje, i Milije, i Zmaja, i Branka, i Lenona… i da opet od svega toga sazdan, jedino što može da bude samo on sam“.
Stihovi osamdesetak pesama, objavljenih na albumima 'Ekaterine Velike', u samoj svojoj srži, u poetizovanom preplitanju mračnih vizija, slika i simbola ponekad teško razlučivog smisla i značenja, nose skrivenu duboko lirsku poruku o jednom vremenu i ljudima koji su ga ispunjavali, čineći ga takvim kakvo je bilo. Te pesme čuvaju i generacijski kod, jer govore o ljudima iz gradova i stanju njihove duše u trenutku istorije nadomak sudara dva suprostavljena vremena i načina razmišljanja, ali bez suštinske razlike koju bi takav sukob doneo, što je igra koju može da prozre samo veliki um ili veliki talenat, a biti i jedno i drugo znači biti pesnik, baš kao što je to bio i Milan Mladenović, piše Gajić.
„Bilo je to specifično vreme čega smo tek sada svesni. To je jedan od momenata kada je kultura ovog podneblja bila na visokom nivou u globalnim razmerama. Malo ko je, izvan Velike Britanije i SAD gde se negovao rokenrol, dosegao visok nivo i masovnost kao što je bilo u SFRJ“, ističe Gajić za Sputnjik.
Na kraju knjige on posebno zahvaljuje sudbini koja mu je omogućila da bude deo rok generacije osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji i Jugoslaviji:
„Bilo je fantastično. Na svakom koraku neko svira, svako je bio autor, imao je jaku ideju da menja svet, želju da pošalje poruku drugima. Okupljalo se sledbeništvo. Živeli smo na način na koji treba da žive mladi ljudi – slobodno, pošteno, tolerantno“.
Rokenrol je pogled na svet
Petar Arbutina, izvršni direktor Glasnikovog Sektora za izdavanje knjiga, sa setom se osvrnuo na osamdesete godine prošlog veka.
„U tom trenutku nismo shvatali da smo deo nečeg velikog, nečeg što predstavlja najbolji i najintenzivniji kulturološki fenomen u drugoj polovini, ako ne i u celom 20. veku. Te godine su bile čudesan period, kada iz jednog sistema nismo izašli, a u drugi smo ušli. Milan Mladenović i svi oko njega bili su korifeji svoga doba, Prometeji nečega što je u kulturološkom smislu bilo jako važno. Tako su i završili, jer ne možete nekažnjeno gledati u tamu. Ali su nas učinili bogatijim. Rokenrol nije zabava, on je pogled na svet. U tome učestvujete ili ne učestvujete. Izgubivši taj pogled, došli smo do ovoga u čemu sada učestvujemo“.
Zlokobni albumi i prezir prema nacionalizmu
Rok kritičar Petar Janjatović je Milana Mladenovića upoznao kada je on bio u grupi „Limunovo drvo“.
„Tri godine sam stariji od njega. Ja sam tada pisao, radio na radiju, a on je bio u demo bendu. Brzo je došlo do prepoznavanja i onog momenta kada je nastao 'Šarlo akrobata' i kada se zahuktao novi talas, ljudi te generacije su dobili krila i mogućnost da se potpuno nekonvencionalno ponašaju u muzici, da kreiraju drugačiju muziku. Milan je iskoristio tu priliku. Novi talas je mnogo uticao na njega, posebno britanska scena“, kaže Janjatović za Sputnjik.
S druge strane, primećuje naš sagovornik, Mladenovićeve pesme su mnogo uticale na novi talas:
„Albumi 'Ekaterine Velike' su bili veoma bitni za scenu, jer su se bavili stvarnošću, onim što se dešavalo. Zato su i poslednji njihovi albumi upozoravajući, zlokobni, depresivni. Kada je izašao poslednji album 'Ekaterine' – 'Neko nas posmatra', radio sam recenziju i bio sam prijatno iznenađen, jer je na toj ploči preovladavao optimizam. Bila je drastično drugačija od prethodne dve, a govorimo o 1993. godini, verovatno najgoroj godini u našim životima. Kao da je ta ploča odisala pogledom 'ma proći će, biće bolje' sa finom nostalgijom 'odvedi me na Jadransko more' i velikim prezirom prema mržnji, nacionalizmu, ksenofobiji“.
Milan Mladenović nudio ljubav
Gajić ističe da poezija Milana Mladenovića odiše tegobom, tmurnom atmosferom.
„Ja često pravim paralelu sa Orvelom, sa literaturom koja je prognozirala silaznu putanju čovečanstva, da čovek praktično takav kakav je, svoje prokletstvo izgona iz raja nosi sa sobom do kraja. Milan je, iako je teško odlučivao da li je optimista ili pesimista, nudio rešenje, prvenstveno ljubav. Volite se, pokušajte da budete pametni, vredni, tolerantni. Pesma 'Prvi i poslednji dan' sa albuma 'Ljubav' govori o tome. Ona slikovito objašnjava kako bi bilo da je čovek sposoban da dosegne svoju utopiju, da nakon rada i napretka uživa u idiličnom odmoru i stalnim zadovoljstvima. Čemu god težio i ka čemu se kretao, stremio i jurio, on je ispunjen tek kada stane i punim plućima zaroni u nebesko plavetnilo stopljeno sa morem u horizont pravog, jedinog istinskog“, rekao je Gajić.
Pesma „Kao da je bilo nekad“ ključna je, prema Gajićevim rečima, za razumevanje njegove poetike:
„Iz te pastorale, u hladu bora, počinje priča o tome kako čovek može da bude srećan u saradnji sa prirodom. Vreme koje protiče može se pobediti krajnjim srećnim ishodom samo ako čovek bude ono što zapravo ne može da bude“.
Veliki umovi nude svetle poglede
Gajić kaže da bi se Mladenović usprotivio ideji da se analizira samo njegova poezija:
„On je bio svestan okolnosti u kojima živi, ali je bio i veliki esteta. Samo jedan veliki um može da uobliči globalnu ideju u nešto što ostaje zauvek kao prava nepatvorena umetnost koja ne podleže sudu vremena i prolaznosti. Mislim da će se i za 200 i 500 godina, slično kao poezija velikana, čitati i pesme Milana Mladenovića. Uvek su potrebni ljudi koji daju vizije, svetle poglede, rešenje šta učiniti da budeš srećan, da ti stane tok misli u glavi koji ti stalno govori loše, loše. To rade veliki umovi“.
