Mislio je dosta je, nema više, ali: Novih pola stupca za Peru Zupca – za životno delo
© Foto : Sputnjiku ustupilo Udruženje književnika Srbije/Božidar Vitas
Pratite nas
Kad su me pitali povodom Sretenjskog ordena koja je to nagrada po redu, rekao sam – jedna više nego što imam godina. Sad imam dve godine više, ali sam u međuvremenu dobio još tri nagrade. A zaista sam posle tog visokog odličja mislio – dosta je, sad nema više, kaže autor legendarnih „Mostarskih kiša“, pesnik Pero Zubac.
Od kada je, kao devetnaestogodišnjak objavio jednu od najlepših i možda najcitiranijih srpskih ljubavnih pesama, njegovo pero se ne suši. Već decenijama se neumorno stihovima obraća deci, ali i svim onim osetljivim koji i danas umeju da njegove rime zapišu u neki stari spomenar.
Nagrade, kao ni godine, više ne broji, kaže za Sputnjik ovaj dobitnik priznanja za životno delo Udruženja književnika Srbije, nagrade koja mu je pre dva dana uručena na čuvenoj adresi, u Francuskoj sedam.
Prvi stranac u ruskom časopisu
„Kad sam u najavi video da uz moje ime piše „bard“ setio sam se rada na antologiji stare srpske poezije i pesnika Vladislava Kaćanskog. On je prvi uz čije je ime pisalo „stari bard“, iako je reč o istom, jer čim si bard onda si star. I kad sam video `bard naše književnosti` – pomislih na Kaćanskog od kog znam napamet samo četiri stiha, ali jako bitna: „ Oj oblaci mutna oka, što na Istok putujete, što i mene ne vodite, ja sam dete sa Istoka“. Dobro je leglo sad“, kaže Pero Zubac.
A kad je reč o Istoku, i danas gotovo neverovatno zvuči podatak da je davne 1976. moskovski časopis „Rabotnica“ objavio „Mostarske kiše“ u tiražu od gotovo dvadeset miliona primeraka. Taj podatak i samom autoru zvučao je neverovatno.
„Prvo nisam verovao, sve dok mi nije stiglo nekoliko primaraka „Rabotnice“. Jedan još imam. Taj broj objavljen je u 19 miliona 750 primeraka, što i piše na predzadnjoj strani. Gledao sam, ali u te nule nisam verovao. Kasnije mi je moj drugi prevodilac rekao da sam bio prvi strani pisac koji je ušao u taj časopis.“
Književno veče Pere Zupca u Udruženju književnika Srbije
© Foto : Sputnjiku ustupilo Udruženje književnika Srbije/Bpžidar Vitas
Da nisu samo „Mostarske kiše“ velika pesma, već da je veliko i Zupčevo celokupno pesništvo potvrđuje podatak da je kao autor, pored Srbije, zastupljen u lektiri u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori. Njegovoj poeziji je pošlo za rukom da učini ono što za druge predstavlja poteškoću – da pomiri mnogo toga.
Region ga nije izbacio iz lektire
„Uz moje ime piše da sam srpski i jugoslovenski pesnik i meni je to normalno. Jugoslavije više nema, ali ima nas koji jesmo ostali Jugoslavja u tom smislu. Za Hrvatsku znam da sam bio u lektiri, ne znam da li je tako i dalje, mada znam da tamo nijedna moja knjiga nije izbačena u onim tegobnim godinama. Pored Srbije u kojoj sam dosta zastupljen, i Federacije, ima me i u Crnoj Gori, u lektiri za 9. razred. Zastuljen sam svuda, ali nažalost nisam i u Republici Srpskoj. Tamo sam prošle godine dobio najveće priznanje za dečju književnost, ali... ne zavisi to od mene.“
Jedna od Zupčevih tema kojom se dugo bavio jeste priča o Lenki Dunđerski kojoj je posvetio celu studiju, napisao scenario za televizijsku seriju. Na pitanje da li Lazina Lenka i njegova Svetlana imaju sličnosti, jesu li u dosluhu i da li je to `ta ljubav`, pesnik kaže da se to može lako prepoznati.
Ljubivoje Ršumović i Pero Zubac
© Foto : Sputnjiku ustupilo Udruženje književnika Srbije/Božidar Vitas
Rukopisi Lenke Dunđerski kao zaveštanje
„Imaju one dodirne tačke, iako je Lenka stvarna, a Svetlana ne postoji, stvorena je od osobina četiri devojke - Ljiljane, Mirjane, Vere i Dragane. I sve je to bila platonska ljubav, kao što je platonska bila i ljubav između Lenke i Laze Kostića. Tragajući za Lenkom ja sam uspeo da otkrijem i da dobijem neke njene rukopise, crteže. Imam puno toga što nisam objavio. Lenkina baba -tetka mi je poklonila dosta od tih jedinih tragova koje je Lenka ostavila u porodici. Ali neću se verovatno tim baviti, to će ostati kao zaveštanje. Nešto će otići u Adligat, nešto će ostati mojoj deci.
Ako je celokupno stavaraštvo tek „Knjiga koja se još piše“, kako kaže jedan njegov naslov, legendarnog pesnika pitamo i da li će uskoro pred publiku i neki njen novi deo.
„Krajem godine u Sarajevu je objavljena „Sestra moje samoće“, sa predgovorom Vesne Golsvorti. Ona se potpisala kao Vesna Bjelogrlić Golsvorti prvi put, što me je posebno dirnulo. U poslednjem pasusu te knjige kaže se kako zajedno putujemo, svak svojom stazom ka Stražilovu, Perina najmlađa sestra Vesna i ja. Ta mi je knjiga zbog tog predgovora posebno draga. I da se opet vratimo onom „jugoslovenski“ - književno veče u Sarajevu održano je 29. novembra, bilo je puno nekog biranog sveta, bilo je lepo veče i na kraju se otpevalo „Hej, Sloveni“. Možda su to pevali meni u čast kao preživelom jugoslovenskom pesniku".
