https://lat.sputnikportal.rs/20230205/odakle-americi-pravo-na-ultimatum-hegemon-bi-da-uzme-gracanicu-za-soping-u-becu-video-1150378110.html
Odakle Americi pravo na ultimatum: Hegemon bi da uzme Gračanicu za šoping u Beču /video/
Odakle Americi pravo na ultimatum: Hegemon bi da uzme Gračanicu za šoping u Beču /video/
Sputnik Srbija
Batina ima dva kraja! Ova narodna mudrost, često, za neke je teško razumljiva. Poveruju da se vazda mogu rukovoditi drugom istinom: sila Boga ne moli! I to je... 05.02.2023, Sputnik Srbija
2023-02-05T20:52+0100
2023-02-05T20:52+0100
2023-02-05T20:52+0100
srbija
emisija „prorok“
komentari i analitika
svet
svet – politika
amerika
kosovo i metohija (kim)
srbija
srbija – politika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/14/1148242565_0:92:3072:1820_1920x0_80_0_0_531acc6508db8bd4c558d394a763f903.jpg
Dok je sile, dotle se tera po svom. Kada se okolnosti promene, onda se vraćamo priči o batini i njena dva kraja. Onda više ne može po svom, nužno je uvažavati i tuđe interese. Na lakši ili teži način, kooperacijom ili konfrontacijom, do takvog ishoda uvek se dođe.Božja volja ili ne, neka razume ko kako hoće, vernici na jedan, ateisti na drugi način, tek to je zakonomernost.Kad se nasilje obije o glavuNi 1999. godine, a ni 2008. godine, kada su vođene one silne rasprave najpre o pitanju da li je napad na SR Jugoslaviju agresija ili (humanitarna) intervencija, pa potom i da li je odluka kosovsko – metohijskih Albanaca nelegalna secesija ili legalno pravo na samoopredeljenje, najveći broj sagovornika sa Zapada nije verovao da im se to može obiti o glavu.Čak i oni koji su nalazili razumevanje za argumentaciju srpske strane naposletku bi slegali ramenima i konstatovali kako je „istorija otišla u drugom smeru.“Sila Boga ne moli, SAD su kreirale novu realnost, ostali ključni zapadni akteri u tome su ih podržali, Srbi se mogu sa tim saglasiti ili patiti.Gračanica za kupovinu u BečuPa neka biraju: večita sramota ili duga patnja. Ako je za utehu, iako osramoćeni zbog predaje Gračanice, makar će moći da šopinguju u Beču! Malo li je trampiti Dečane za Pandorf!Elem, ispostavilo se da su obe stvari, i ona iz 1999. godine i ona iz 2008. godine, ostavile krupne posledice po zapadnu politiku. Podrazumeva se, pre svega po američku politiku. U ogromnoj meri uticale su na pogoršanje ukupnog položaja u međunarodnim odnosima.Nakon 1999. godine izgubljeno je poverenje u iskrenost američkih (zapadnih) namera. Malo zbog ostvarivanja sopstvenih geopolitičkih interesa, a više zbog utvrđivanja novih pravila prema kojima je hegemonu dozvoljeno sve, uključujući i jednostranu upotrebu vojne sile, prekršene su norme i principi na kojima je počivao svetski poredak oblikovan 1945. godine.SAD želi dominaciju – eskalacija u UkrajiniPosle 2008. godine pokazalo se kako SAD žele da očuvaju globalnu dominaciju kreiranjem sopstvenog sistema. Izgradnja novog poretka značila je mobilizaciju koalicije voljnih, mimo postojećih struktura UN, uz samododeljivanje prava na prekrajanje granica suverenih država.Epilog su najpre diplomatska, a zatim i oružana sukobljavanja u čitavom nizu regiona i kriznih žarišta iz kojih su SAD izlazile poražene ili iz kojih nisu smele da izađu da ne bi bile poražene, udruživanje nezapadnog dela sveta radi stvaranja efektivne ravnoteže snaga, relativni i apsolutni gubitak kontrole nad procesom globalizacije i smanjenje uticaja (ekonomskog, političkog i vojnog) u brojnim delovima sveta.Eskalacija ukrajinske krize samo je vrhunac tog procesa, logična i neumitna etapa do koje je najverovatnije – u jednom trenutku moralo doći.Jer, onim što su činili i 1999. i 2008. godine, zapadni akteri pokazivali su da ne razmišljaju o kooperaciji, već o konfrontaciji. Otuda i naknadne poruke kako se nije ni razmišljalo o primeni Minskih sporazuma. Zašto bi primenjivali Minski sporazum i dve rezolucije SB UN koji su iz njih proistekli, kada su na Balkanu naučili da se ne mora primenjivati ni Rezolucija 1244, niti sporazumi čiji su garanti upravo oni bili!?Pouke nisu izvučeneZapanjujuće je, međutim, što iz svega ovoga apsolutno nije ništa naučeno! Kada smo već kod poslovica, valja podsetiti i na onu: „Samo se budala dvaput sapliće o isti kamen“.Nakon 1999. i 2008. godine, evo na suštinski istu temu treba raspravljati i 2023. godine. Opet su aktuelna pitanja: Gračanica ili šoping u Beču? Dečani ili Pandorf? Šta se sve neće desiti, ukoliko Srbija ne pristane na ultimatum!? Koliko se samo pojedinaca izjasnilo oko toga i šta se moglo pročitati o tome?Predviđanja su i da će EU protiv Srbije povesti carinski rat, i da će u Srbiji izbiti građanski rat, i da će naposletku NATO morati da interveniše za par godina i disciplinuje nas, i da slede sankcije, povlačenje investitora...Otišlo se toliko daleko, da su i ambasadori Nemačke i Francuske morali istaći kako nije bilo pretnji, već samo upozorenja koja se tiču daljih evrointegracija. Mada se ni ovaj dvojac nije pretrgao u objašnjavanju, valjda procenjujući da je sada korisno preplašiti Srbe što se više može. Tako preplašeni nemaštinom i ratom, lakše će odustati od Gračanice i Dečana!Sankcije protiv Srbije!?Naravno, za ozbiljniju raspravu je - kako i zašto bi bilo ko uspostavljao režim sankcija protiv Srbije, pošto nema pravnog osnova za tako nešto, kao i što je za daleko sveobuhvatniju procenu - kako bi na eventualno zahlađenje odnosa Srbije i EU reagovali investitori? Prema istraživanju profesora Sajmona Eventa sa Univerziteta u Sent Galenu i Nikola Pizanija sa Međunarodnog instituta za razvoj menadžmenta, od 1400 kompanija iz EU i članica G7 koje su poslovale u Rusiji pre februara 2022. godine manje od 9 posto njih je prodalo barem jednu podružnicu u toj zemlji. Manje od 9 posto! Barem jednu podružnicu!Očigledno, profit je ispred politike, ko ima interes da nastavi sa radom, taj se snalazi i u novim okolnostima. Isto tako, očigledno je i realnost drugačija od slike predstavljene u vodećim medijima.Ko ima pravo da preti Beogradu?Za sada, u odsustvu tih ozbiljnijih rasprava i sveobuhvatnijih procena na pomenuta pitanja, nameću se dve teme koje proizilaze iz onog najosnovnijeg, načelnog: a zašto bilo ko preti Srbiji? Odakle ikome pravo da ispostavlja ultimatum? Da li Srbija krši međunarodno pravo? Narušava li globalnu bezbednost? U čemu je ovde stvar? Neko preti i ispostavlja ultimatum zato što se jedan narod ne slaže sa nelegalnom secesijom na teritoriji svoje države! Ima li logike u ovome!? Koliko je ovakva konstrukcija održiva?U redu, oni koji imaju više potencijale vojne, ekonomske i političke moći mogu tlačiti slabije. Toga je bilo i toga će biti u međudržavnim odnosima. Toga je bilo i toga će biti u odnosu Zapada prema Srbiji.Ali, postoje i neka pravila i neki principi u međudržavnim i šire – međunarodnim odnosima. Rezolucije Generalne skupštine UN, na primer, pozivaju sve države da ne priznaju jednostrane ekonomske mere prinude. Lako je pronaći analize koje ukazuju da takve vrste sankcija krše različite obaveze međunarodnog prava. Postoje i neke obaveze i neki ugovori koje treba poštovati u odnosu prema Srbiji. I sve to – pravila, principi, ugovori, obaveze, osmišljeno je da se međunarodni odnosi ne bi pretvorili u golo nasilje.Skandalozno je što, izuzimajući usputnu i dvosmislenu reakciju diplomata i službenika srednjeg ranga, niko iz famozne „petorke“ nije jasno i glasno demantovao navode predsednika Republike Srbije da mu je direktno i jasno prećeno na službenom sastanku. Skandalozno je što se niko od njih nije udostojio da opovrgne tvrdnje o ultimatumu koji je surovo izručen Srbiji. Skandalozno je što se na takav način promoviše golo nasilje.Batina ima dva krajaTačno, u toj utakmici Srbija je nesrazmerno slabiji protivnik, a sila Boga ne moli. Međutim, ključno u svemu jeste što će se vrlo brzo pokazati da batina ima dva kraja. Sa jedne strane, Zapad će promovisanjem golog nasilja na dugi, dugi rok i nepovratno izgubiti i Srbe i Srbiju. I ovako je taj odnos kompleksan, prepun nepoverenja, ali ni izbliza onoliko rđav koliko to može postati. Srbi su u širim okvirima malobrojan narod, Srbija je po teritoriji nevelika zemlja, relacija sa Beogradom čini se birokratama u SAD i EU malo važnom.To je sve jasno. No, jasno je i da će to proizvoditi posledice po uticaj SAD i EU u jugositočnoj Evropi, verovatno i više nego do sada. A ako smo stigli do pretnji, ultimatuma i golog nasilja, znači i da je ovo do sada bilo za njih u najmanju ruku nelagodno, nezgodno. Usput, ko zna ponešto iz istorije, shvata i da se to nelagodnije, nezgodnije može u svašta izroditi.Evroparlamentarci, valjda kako bi nekoga zaplašili, pomenuše u privatnom razgovoru da Srbija može proći kao Iran. Ako nastave ovako sa ultimatumima i prepotentnim porukama, odnos Srba prema EU neće se mnogo razlikovati od odnosa Iranaca prema SAD. A to između ostalog znači i da kroz par godina nikoga u Srbiji uopšte neće biti briga šta ko iz EU misli o bilo čemu.Novi princip u ophođenju prema SrbijiSa druge strane, ono skandalozno ćutanje ili prećutno saglašavanje sa svim što je predsednik Srbije izgovorio, znači ne samo da ovo postaje novi princip u njihovom ophođenju prema Srbiji, već i da postaje novi princip u odnosu nezapadnih aktera prema Zapadu. Kada su im se već obile o glavu njihove odluke iz 1999. i 2008. godine, zašto ne bi i ove iz 2023? I to još u ovim međunarodnim okolnostima!? Veruje li iko da drugi neće slediti ovaj primer i bez dogovora sa SAD i EU, kada im to bude neophodno, primenjivati golo nasilje bez ikakvog osvrtanja na pravila, principe, ugovore i obaveze?Batina ima dva kraja! I taj potencijalno mogući mršavi tekući dobitak koji se može manifestovati uguravanjem državolike tvorevine kosovsko – metohijskih Albanaca u NATO (mada je i to jako neizvesno i vrlo upitno), a oposliti prekomernim maltretiranjem Srbije i pretnjom golim nasiljem, pretvoriće se u debeli i nepovratni gubitak na drugoj strani, strateškog usmerenja i geopolitičkog karaktera.Koliko već sutra, najkasnije prekosutra. Tražili ste, gledajte!
amerika
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
emisija „prorok“, komentari i analitika, svet, svet – politika, amerika, kosovo i metohija (kim), srbija, srbija – politika
emisija „prorok“, komentari i analitika, svet, svet – politika, amerika, kosovo i metohija (kim), srbija, srbija – politika
Odakle Americi pravo na ultimatum: Hegemon bi da uzme Gračanicu za šoping u Beču /video/
Batina ima dva kraja! Ova narodna mudrost, često, za neke je teško razumljiva. Poveruju da se vazda mogu rukovoditi drugom istinom: sila Boga ne moli! I to je tačno. Samo, ta druga istina ima i svoj nastavak koji glasi: ni Bog silu ne voli.
Dok je sile, dotle se tera po svom. Kada se okolnosti promene, onda se vraćamo priči o batini i njena dva kraja. Onda više ne može po svom, nužno je uvažavati i tuđe interese. Na lakši ili teži način, kooperacijom ili konfrontacijom, do takvog ishoda uvek se dođe.
Božja volja ili ne, neka razume ko kako hoće, vernici na jedan, ateisti na drugi način, tek to je zakonomernost.
Kad se nasilje obije o glavu
Ni 1999. godine, a ni 2008. godine, kada su vođene one silne rasprave najpre o pitanju da li je napad na SR Jugoslaviju agresija ili (humanitarna) intervencija, pa potom i da li je odluka kosovsko – metohijskih Albanaca nelegalna secesija ili legalno pravo na samoopredeljenje, najveći broj sagovornika sa Zapada nije verovao da im se to može obiti o glavu.
Čak i oni koji su nalazili razumevanje za argumentaciju srpske strane naposletku bi slegali ramenima i konstatovali kako je „istorija otišla u drugom smeru.“
Sila Boga ne moli, SAD su kreirale novu realnost, ostali ključni zapadni akteri u tome su ih podržali, Srbi se mogu sa tim saglasiti ili patiti.
Gračanica za kupovinu u Beču
Pa neka biraju: večita sramota ili duga patnja. Ako je za utehu, iako osramoćeni zbog predaje Gračanice, makar će moći da šopinguju u Beču! Malo li je trampiti Dečane za Pandorf!
Elem, ispostavilo se da su obe stvari, i ona iz 1999. godine i ona iz 2008. godine, ostavile krupne posledice po zapadnu politiku. Podrazumeva se, pre svega po američku politiku. U ogromnoj meri uticale su na pogoršanje ukupnog položaja u međunarodnim odnosima.
Nakon 1999. godine izgubljeno je poverenje u iskrenost američkih (zapadnih) namera. Malo zbog ostvarivanja sopstvenih geopolitičkih interesa, a više zbog utvrđivanja novih pravila prema kojima je hegemonu dozvoljeno sve, uključujući i jednostranu upotrebu vojne sile, prekršene su norme i principi na kojima je počivao svetski poredak oblikovan 1945. godine.
SAD želi dominaciju – eskalacija u Ukrajini
Posle 2008. godine pokazalo se kako SAD žele da očuvaju globalnu dominaciju kreiranjem sopstvenog sistema. Izgradnja novog poretka značila je mobilizaciju koalicije voljnih, mimo postojećih struktura UN, uz samododeljivanje prava na prekrajanje granica suverenih država.
Epilog su najpre diplomatska, a zatim i oružana sukobljavanja u čitavom nizu regiona i kriznih žarišta iz kojih su SAD izlazile poražene ili iz kojih nisu smele da izađu da ne bi bile poražene, udruživanje nezapadnog dela sveta radi stvaranja efektivne ravnoteže snaga, relativni i apsolutni gubitak kontrole nad procesom globalizacije i smanjenje uticaja (ekonomskog, političkog i vojnog) u brojnim delovima sveta.
Eskalacija ukrajinske krize samo je vrhunac tog procesa, logična i neumitna etapa do koje je najverovatnije – u jednom trenutku moralo doći.
Jer, onim što su činili i 1999. i 2008. godine, zapadni akteri pokazivali su da ne razmišljaju o kooperaciji, već o konfrontaciji. Otuda i naknadne poruke kako se nije ni razmišljalo o primeni Minskih sporazuma. Zašto bi primenjivali Minski sporazum i dve rezolucije SB UN koji su iz njih proistekli, kada su na Balkanu naučili da se ne mora primenjivati ni Rezolucija 1244, niti sporazumi čiji su garanti upravo oni bili!?
Zapanjujuće je, međutim, što iz svega ovoga apsolutno nije ništa naučeno! Kada smo već kod poslovica, valja podsetiti i na onu: „Samo se budala dvaput sapliće o isti kamen“.
Nakon 1999. i 2008. godine, evo na suštinski istu temu treba raspravljati i 2023. godine. Opet su aktuelna pitanja: Gračanica ili šoping u Beču? Dečani ili Pandorf? Šta se sve neće desiti, ukoliko Srbija ne pristane na ultimatum!? Koliko se samo pojedinaca izjasnilo oko toga i šta se moglo pročitati o tome?
Predviđanja su i da će EU protiv Srbije povesti carinski rat, i da će u Srbiji izbiti građanski rat, i da će naposletku NATO morati da interveniše za par godina i disciplinuje nas, i da slede sankcije, povlačenje investitora...
Otišlo se toliko daleko, da su i ambasadori Nemačke i Francuske morali istaći kako nije bilo pretnji, već samo upozorenja koja se tiču daljih evrointegracija. Mada se ni ovaj dvojac nije pretrgao u objašnjavanju, valjda procenjujući da je sada korisno preplašiti Srbe što se više može. Tako preplašeni nemaštinom i ratom, lakše će odustati od Gračanice i Dečana!
Naravno, za ozbiljniju raspravu je - kako i zašto bi bilo ko uspostavljao režim sankcija protiv Srbije, pošto nema pravnog osnova za tako nešto, kao i što je za daleko sveobuhvatniju procenu - kako bi na eventualno zahlađenje odnosa Srbije i EU reagovali investitori? Prema istraživanju profesora Sajmona Eventa sa Univerziteta u Sent Galenu i Nikola Pizanija sa Međunarodnog instituta za razvoj menadžmenta, od 1400 kompanija iz EU i članica G7 koje su poslovale u Rusiji pre februara 2022. godine manje od 9 posto njih je prodalo barem jednu podružnicu u toj zemlji. Manje od 9 posto! Barem jednu podružnicu!
Očigledno, profit je ispred politike, ko ima interes da nastavi sa radom, taj se snalazi i u novim okolnostima. Isto tako, očigledno je i realnost drugačija od slike predstavljene u vodećim medijima.
Ko ima pravo da preti Beogradu?
Za sada, u odsustvu tih ozbiljnijih rasprava i sveobuhvatnijih procena na pomenuta pitanja, nameću se dve teme koje proizilaze iz onog najosnovnijeg, načelnog: a zašto bilo ko preti Srbiji? Odakle ikome pravo da ispostavlja ultimatum? Da li Srbija krši međunarodno pravo? Narušava li globalnu bezbednost? U čemu je ovde stvar? Neko preti i ispostavlja ultimatum zato što se jedan narod ne slaže sa nelegalnom secesijom na teritoriji svoje države! Ima li logike u ovome!? Koliko je ovakva konstrukcija održiva?
U redu, oni koji imaju više potencijale vojne, ekonomske i političke moći mogu tlačiti slabije. Toga je bilo i toga će biti u međudržavnim odnosima. Toga je bilo i toga će biti u odnosu Zapada prema Srbiji.
Ali, postoje i neka pravila i neki principi u međudržavnim i šire – međunarodnim odnosima. Rezolucije Generalne skupštine UN, na primer, pozivaju sve države da ne priznaju jednostrane ekonomske mere prinude. Lako je pronaći analize koje ukazuju da takve vrste sankcija krše različite obaveze međunarodnog prava. Postoje i neke obaveze i neki ugovori koje treba poštovati u odnosu prema Srbiji. I sve to – pravila, principi, ugovori, obaveze, osmišljeno je da se međunarodni odnosi ne bi pretvorili u golo nasilje.
Skandalozno je što, izuzimajući usputnu i dvosmislenu reakciju diplomata i službenika srednjeg ranga, niko iz famozne „petorke“ nije jasno i glasno demantovao navode predsednika Republike Srbije da mu je direktno i jasno prećeno na službenom sastanku. Skandalozno je što se niko od njih nije udostojio da opovrgne tvrdnje o ultimatumu koji je surovo izručen Srbiji. Skandalozno je što se na takav način promoviše golo nasilje.
Tačno, u toj utakmici Srbija je nesrazmerno slabiji protivnik, a sila Boga ne moli. Međutim, ključno u svemu jeste što će se vrlo brzo pokazati da batina ima dva kraja. Sa jedne strane, Zapad će promovisanjem golog nasilja na dugi, dugi rok i nepovratno izgubiti i Srbe i Srbiju. I ovako je taj odnos kompleksan, prepun nepoverenja, ali ni izbliza onoliko rđav koliko to može postati. Srbi su u širim okvirima malobrojan narod, Srbija je po teritoriji nevelika zemlja, relacija sa Beogradom čini se birokratama u SAD i EU malo važnom.
To je sve jasno. No, jasno je i da će to proizvoditi posledice po uticaj SAD i EU u jugositočnoj Evropi, verovatno i više nego do sada. A ako smo stigli do pretnji, ultimatuma i golog nasilja, znači i da je ovo do sada bilo za njih u najmanju ruku nelagodno, nezgodno. Usput, ko zna ponešto iz istorije, shvata i da se to nelagodnije, nezgodnije može u svašta izroditi.
Evroparlamentarci, valjda kako bi nekoga zaplašili, pomenuše u privatnom razgovoru da Srbija može proći kao Iran. Ako nastave ovako sa ultimatumima i prepotentnim porukama, odnos Srba prema EU neće se mnogo razlikovati od odnosa Iranaca prema SAD. A to između ostalog znači i da kroz par godina nikoga u Srbiji uopšte neće biti briga šta ko iz EU misli o bilo čemu.
Novi princip u ophođenju prema Srbiji
Sa druge strane, ono skandalozno ćutanje ili prećutno saglašavanje sa svim što je predsednik Srbije izgovorio, znači ne samo da ovo postaje novi princip u njihovom ophođenju prema Srbiji, već i da postaje novi princip u odnosu nezapadnih aktera prema Zapadu. Kada su im se već obile o glavu njihove odluke iz 1999. i 2008. godine, zašto ne bi i ove iz 2023? I to još u ovim međunarodnim okolnostima!? Veruje li iko da drugi neće slediti ovaj primer i bez dogovora sa SAD i EU, kada im to bude neophodno, primenjivati golo nasilje bez ikakvog osvrtanja na pravila, principe, ugovore i obaveze?
Batina ima dva kraja! I taj potencijalno mogući mršavi tekući dobitak koji se može manifestovati uguravanjem državolike tvorevine kosovsko – metohijskih Albanaca u NATO (mada je i to jako neizvesno i vrlo upitno), a oposliti prekomernim maltretiranjem Srbije i pretnjom golim nasiljem, pretvoriće se u debeli i nepovratni gubitak na drugoj strani, strateškog usmerenja i geopolitičkog karaktera.
Koliko već sutra, najkasnije prekosutra. Tražili ste, gledajte!
