Kako su na Hilandaru lečili u Srednjem veku – nema ni vradžbina ni šišmiša – ovo je prava medicina
© Sputnik / Milica Trklja / Tekst Hilandarskog medicinskog kodeksa
Pratite nas
Crkve i manastiri oduvek su predstavljali stecište najrazličitijih mogućih znanja a u njima i oko njih nalazili su se najučeniji ljudi svog doba. Pored toga što su bili božije kuće, hramovi su predstavljali i kuće nauke. Stvaran tokom više vekova a otkriven tek sredinom prošlog, Hilandarski medicinski kodeks predstavlja jedno takvo svedočanstvo.
U epohi srednjeg veka koji je mnoge narode i države obavio crnim plaštom beskrajnih ratova, bolesti, fanatizma i nasilja, a kada je srpska državnost tavorila u podrumima crkava i manastira preživljavajući jedino na sećanju o slavnoj prošlosti ovekovečenoj u zapisima i znanjima sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, nastao je Hilandarski medicinski kodeks – najstarija srpska i slovenska farmakopeja napisana na narodnom jeziku.
Kodeks otkriven u prošlom veku
Kodeks je 1952. godine u biblioteci manastira Hilandar otkrio Đorđe Sp. Radojičić i on se iz te vekovne riznice znanja i istorije ne iznosi. Ipak, imajući u vidu značaj ove kolekcije a zarad njenog daljeg proučavanja, napravljeno je fototipsko izdanje koje se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije.
Hilandarski medicinski kodeks, fototipsko izdanje iz Narodne biblioteke
© Sputnik / Milica Trklja / Hilandarski medicinski kodeks, fototipsko izdanje iz Narodne biblioteke
Veruje se da je ovaj lekarski materijal prikupljan tokom nekoliko vekova svoju krajnju redakciju doživeo sredinom 16. veka. Sadrži preko 400 stranica i iz napisanog je evidentno da je na njegovom sastavljanju radila grupa autora, najverovatnije, u lekarskom smislu, visokoobučenih monaha.
Značaju recepata i njihovoj potrebi svedoči što i dan danas, pored vrtoglavog napretka medicine, ovi zapisi zadržavaju svoju ulogu. O tome najbolje znaju ljudi od nauke, poput Katarine Šavikin – pomoćnika direktora za nauku Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ i prijatelja izložbe.
U institutu Josif Pančić se vodimo recepturama Evropske agencije za lekove, Svetske zdravstvene organizacije, Evropske agencije za bezbednost hrane, pravilnicima, regulativama Srbije i EU i na osnovu toga mi izrađujemo naše preparate. Ne bih sad mogla da kažem da radimo prema recepturi Hilandarskog medicinskog kodeksa ali mogu da kažem da dosta biljaka koje se nalaze u Kodeksu su i dan danas u primeni zvanično i tradicionalno.
Bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
© Sputnik / Milica Trklja / Bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
Kako uskladiti sa modernim trendovima
O interesantnosti Kodeksa za naučnike Šavikin nam objašnjava kako ono leži u poređenju onoga u šta se verovalo sa onim što je dokazano.
Naš je cilj pre svega poređenje sa današnjim vremenima, današnjim trendovima, novim eksperimentalnim podacima i naučnim saznanjima. Našem institutu je interesantno sagledavanje Kodeksa u smislu poređenja onog što je bilo nekada sa onim šta je trenutno i šta su eksperimenti, nauka i struka pokazali.
Značaj Kodeksa i jeste upravo u tome što njegovo postojanje razbija stereotipe o srednjovekovnom lečenju za koje se uvek laički pretpostavlja da su ga vršile vračare metodom kuvanja krila od šišmiša ili repom od pacova. Ovi tekstovi dokazuju da se medicina zaista razvijala i da nije bila bazirana na vradžbinama.
Bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
© Sputnik / Milica Trklja / Bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
Svedočanstvo tome, pored toga što se određeni saveti i dan danas primenjuju, jeste možda ponajviše sadržano u poslednjem spisu Kodeksa – Spisu o lekarskoj etici. Svi spisi Kodeksa se često pozivaju kako na Hipokrata tako i na tada najpriznatije lekare iz različitih sfera, ali poslednji spis posebno je zanimljiv budući se u njemu, između ostalog, govori i o dužnosti lekara da suzbija nadrilekarstvo.
Instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, bolnica manastira Sveti Georgije u Dabru, 16. vek
© Sputnik / Milica Trklja / Instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, bolnica manastira Sveti Georgije u Dabru, 16. vek
Kako se nekad merio puls
Poglavlja kodeksa odnosno spisi koji ga čine nose naslove kakve bez problema može sadržati i neka savremena medicinska monografija. Među njih spadaju „Spis o poznavanju oboljenja po pitanju pulsa“ koji sadrži na prvom mestu teorijski deo sa objašnjenjima značaja ispitivanja pulsa za čovekovo zdravlje, a zatim i praktični deo gde se objašnjava kako izmeriti nekome puls.
Nakon njega idu Farmakološki spis, Spis o zaraznim bolestima (kuga, boginje, morbili), Spis o utvrđivanju bolesti pomoću mokraće (uroskopija), Spis o malariji, Spis o pripremanju lekova, Spis o puštanju krvi, Spis o crevnim infektivnim oboljenjima, Spis o praktičnoj medicini i već pomenuti Spis o lekarskoj etici.
Sušeno bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
© Sputnik / Milica Trklja / Sušeno bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
Dr Snežana Jarić, naučni savetnik sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ objašnjava za Sputnjik kako su ovakva znanja dolazila do nas.
Pošto je teritorija srpskih zemalja bila mnogo šira nego što je danas uglavnom su prenosioci znanja bili lekari, apotekari i ostali učeni ljudi sa Salerno Monpelje škole, čuvene škole zapadnjačke medicine. Mnogi od njih su radili u Kotoru i Dubrovniku pa su ta znanja dolazila do nas preko primorskih krajeva, a poznato je da je na dvorovima srpskih vladara uvek bilo lekara.
Lekovi sa Dalekog istoka
Pored evropske medicine sa kojom je srpska medicina bila apsolutno upoznata, Hilandarski medicinski kodeks sadrži i veliki broj lekova koji potiču sa prostora Dalekog istoka. Posredstvom ratova, osvajanja po udaljenim zemljama i hodočašća, evropski putnici su sa Istoka donosili drevna znanja i veštine iz Kine, Indije, Arabije i severne Afrike.
Bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
© Sputnik / Milica Trklja / Bilje, deo izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“
Hilandarskim monasima su bila poznata znanja aleksandrijske medicine, jevrejske medicine i drugih, a Sveti Sava je mnogo lekova doneo sa svojih putovanja po tadašnjem Carigradu i Turskoj. Tako je i osnovao prvu bolnicu, po ugledu na carigradsku, kaže Snežana Jarić.
Učeni ljudi su nastojali da sa svojih dalekih putovanja donesu recepte i droge odnosno biljke koje su se dalje koristile, a koje su oni sami kasnije zasađivali u svojim vrtovima, u saglasju sa podnebljem i uslovima uzgoja naravno.
Bosiljak, sveta biljka srpske etnofarmacije
© Sputnik / Milica Trklja / Bosiljak, sveta biljka srpske etnofarmacije
Neki recepti su vremenom i napretkom medicine napuštani zbog saznanja o toksičnosti koju su izazivali, a postojala je i svest o doziranju. Tako, na primer, pored kukureka stoji napomena da nije preporučljiv ljudima slabije konstitucije. Takođe se znalo i za otrovna dejstva lekova mineralnog porekla poput žive i olova, ali su u tom vremenu oni ipak smatrani nezamenljivim u lečenju određenih bolesti.
Makaze iz bolnice manastira Sveti Georgije, 17. vek
© Sputnik / Milica Trklja / Makaze iz bolnice manastira Sveti Georgije, 17. vek
Zajedno sa srpskom državnošću koja je vekovima tavorila čekajući trenutak vaskrsa, a koju je u životu održavala samo još Srpska pravoslavna crkva, tako se i srpska medicina sa dolaskom Osmanskog carstva primirila. Ipak, blagodareći monasima manastira Hilandar, ostalo je sačuvano svedočanstvo o primeni i razvoju medicine u srpskom srednjem veku.
Tadašnja srpska medicina je bila u potpunosti na nivou evropske i raspolagali smo njihovim znanjima, međutim, sa dolaskom Turaka nastupa pravi srednji vek, vek mračnjaštva kada je sve to negirano, zaključuje dr Jarić.
Dr Snežana Jarić jedna je od autora izložbe „Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina“ uz Aleksandru Savić muzejsku savetnicu Prirodnjačkog muzeja i Boru Milićevića, likovnog tehničara. Izložba je otvorena 26. januara u Prirodnjačkom muzeju i trajaće mesec dana.
