https://lat.sputnikportal.rs/20230115/dobitnik-nagrade-ivo-andric-pod-jakim-smo-pritiscima-prvo-sami-moramo-da-ocvrsnemo-1149396273.html
Dobitnik nagrade Ivo Andrić: Pod jakim smo pritiscima, prvo sami moramo da očvrsnemo
Dobitnik nagrade Ivo Andrić: Pod jakim smo pritiscima, prvo sami moramo da očvrsnemo
Sputnik Srbija
Mi smo kao društvo izloženi veoma jakim pritiscima, a još iznutra nismo raščistili sva svoja pitanja pa da imamo čvrstu osnovu sa koje idemo u nekom pravcu. Još... 15.01.2023, Sputnik Srbija
2023-01-15T20:35+0100
2023-01-15T20:35+0100
2023-01-15T22:33+0100
kultura
kultura – vesti
kultura
književnost
analize i mišljenja
sputnjik intervju
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110607/81/1106078198_0:0:6000:3376_1920x0_80_0_0_09a706c55f29948d04cdf8e64c7d1fdb.jpg
Ovako, na pitanje možemo li premostiti ubrzani tok istorije u kome se talasa sam opstanak, za Sputnjik odgovara laureat Velike nagrade Ivo Andrić, pesnik Miroslav Maksimović.Ugledno priznanje koje mu je nedavno svečano uručeno u Andrićevom institutu pripalo mu je za celokupno delo – poeziju koju piše duže od pola veka.Posle gotovo svih najznačajnijih pesničkih nagrada, poslednje priznanje samo je „overilo“ ono što su mnogi žiriji odavno utvrdili – da je reč o jednom od najmoćnijih glasova srpskoga pesništva.„Ne sećam se trenutka kada sam shvatio da ću biti pesnik, bio je to proces“, kaže Maksimović. „Većina nas proživi život radeći stvari neznajući zašto ih radi. Neki zbog toga da bi zaradili koru hleba, neki zato što im to slučajno dođe, ali sa ovim što sam ja radio, sa takozvanim pesničkim pozivom stvari stoje malo drukčije. Ne radi se to za hleb jer se od poezije zaraditi za hleb ne može, ni za nekakvu društvenu poziciju i karijeru, nego se radi zato da biste našli smisao života. Ja sam imao sreću što sam u mladosti napipao taj prostor koji je meni najviše odgovarao za ono što se zove samorealizacija. Da ja nekako dođem do sebe i da smestim sebe u okruženje, u život. Tako sam došao do poezije i tako sam proživeo sa njom život evo duže od pola veka. I ne kajem se.Kažete da je poezija čudan ali autentičan svedok vremena. Da li ste, kada ste počinjali, pisali upravo sa željom da budete svedok vremena?– Tek naknadno sam, gledajući unazad, shvatao da je to što zovemo vreme, ta dešavanja u okruženju, uticalo na ono što sam radio. Stalno sam bio isti, a u stvari stalno sam se menjao u korelacijama sa tim spolja. Tačno znam da sam neke knjige napisao u trenutku kada je društvo u kom sam živeo bilo zgodno za to. U nekom drugom vremenu takvu knjigu ne bih napisao. Poezija jeste svedok vremena, često autentičniji i tačniji nego neke istorijske ili publicističke studije. Ona je i nešto što je u čoveku kao jedna konstantna linija koju te promene u vremenu pomeraju malo levo malo desno, ali ona ide svojim pravcem. Ne možete zbog nekih spoljnih okolnosti menjati sebe, jer onda to niste vi.Pronašli ste svoj jezik, „svoj vazduh, kako kažete, ali vi ste pronašli i svoj sonet. Kako se do toga dolazi?– To otkriće svog jezika i prostora je došlo samo po sebi. Verovatno je to trenutak kad prestaneš da pišeš pod pritiskom književnosti i kad pogledaš sebe a ne književnost. Tad otkriješ svoj svet, svoj jezik, a dalje je sve stvar razvoja, pomeranja u iskustvu i veštinama. To nije plod naših namera ali jeste plod nečega što u nama već postoji i onda izađe na videlo u obliku onog što smo napisali.Tačno je da je sonet pronašao mene. Od prvih pesama to mi je kao forma leglo, jedino sam u njoj mogao da uradim to što sam hteo. Sonet je veliko ograničenje, stroga forma, ali istovremeno vam pruža ogromnu slobodu. Kod mene se ta sloboda iskazivala u raznim vidovima, između stalog i u tematskom rasponu koji ide od nekih mikro planova, sitnica iz svakodnenog života, do onoga što sam nazavo „potmuli zvuci istorije“ u poslednjoj knjizi „Bol“.Šta se sve oslobodilo pisanjem knjige „Bol“, priče o porodičnoj traumi, o ljudima bačenim u jame. Kako se piše lirika na ovakvu temu?– Svaka pesma, svaka knjiga oslobodi nešto u onome ko je napisao. To je način da nešto što je u nama i što je i nama samima nejasno izađe na videlo dana i prestane da bude nespoznato, jer ga oslobodimo. Tu knjigu, a to sam video tek kad je bila gotova, pisao sam od samog početka, u prvoj mojoj zbirci „Spavač pod upijačem“ ima nagoveštaja, i kasnije u onome što sam pisao... Ali spoljna kapisla koja je izazvala tu eksploziju bio je trenutak kada sam prvi i jedini put otišao na tu jamu gde je cela porodica moje majke pobijena. Verovatno je to bila situacija koja je oslobodila ono što je u meni postojalo takoreći od početka pisanja. Sad mi, gledano unazad, izgleda da sam se ja i rodio i postao to što sam postao da bi neko mogao napisati to što je u „Bolu“ napisano. Naravno, to ima i opštu dimenziju, to je sudbinski momenat Srba u 20. veku, tačka koja bitno utiče i na naša identitetska pitanja. Naravno da ta zbirka ne može otkriti neke epohalne stvari, ali mislim da se mi kao narod, društvo, nismo kako treba i koliko treba suočili sa tim pitanjem genocida. To zašto nismo se objašnja nekim istorijskim razlozima, ali sad tih razloga nema, a mi i dalje pomalo lutamo. A trebalo bi sami sa sobom, ne obazirući se na druge, kontinuirano i pametno negovati to sećanje na genocid. Smeštati ga u prostor srpske kulture, obrazovanja... U umetnost ga ne možemo smeštati, umetnost to sama otkriva. Kada u poeziji i uopšte u umetnosti ta tema bude više prisutna - to će biti znak da mi ozdravljujemo. To je proces koji zavisi samo od nas i ako budemo stalno opravdavali naše nečinjenje nekakvim spoljnim momentima, onda to neće biti dobro za nas. Mi to moramo zbog sebe, sami sa sobom i sami pred sobom da postavimo kako treba, i da onda idemo dalje, da nas to više ne opterećuje.Kažete da se takva knjiga ne može pisati po spoljnom nalogu bilo koje vrste.– Ne, to mora da bude stvar koja autentično dođe sama od sebe, iz nekog razloga kog mi nismo ni svesni. Kod mene je taj proces pisanja „Bola“ trajao dugo i njegov uspeh je mislim otuda što je ta porodična, lična priča istovremeno i opšta, narodna. Moja namera nije bila da pišem o nekom nacionalnom problemu, ja sam to morao zbog sebe, zbog svoje porodice. Ali, pošto se u dobroj poeziji uvek prožimaju lično i opšte – i ovde je ta lična priča tako profunkcionisala.U besedi u Andrićgradu govorili ste i o srpsko-srpskom ratu koji se još nije okončao.– I to je izašlo iz jedne autentične situacije, porodične. Malo uzvodno od Andrićgrada je selo moga oca i kao što priča moje majke govori o genocidu, očeva je o toj našoj podeljenosti. Dok je otac veliki deo rata proveo u Prvoj proleterskoj, muž njegove rođene sestre Mare bio je komandant četničke brigade. U mojoj porodici to nije bio problem, bar iz perspektive mog detinjstva i čuvenih gurabija moje tetke Mare, ali u našoj eliti ostala je ta podeljenost koja na razne načine i na raznim poljima i dalje postoji. Mislim da dosta uzroka tog srpsko-srpskog rata ima u tome što mi danas pokušavamo koristeći istorijske priče da pozicioniramo sebe u nečemu, što je štetno jer slabi zajedničke snage. A mi danas donosimo neke sudbinske odluke, u pitanju je opstanak a ne neka nijansa načina kako ćemo živeti. U toj situaciji je mnogo bolje koncentrisati snage i zajedno nešto graditi, stvarati a ne gledati ko je šta nekad bio i ko je bio bolji. Bolje da svi zajedno nešto stvaramo, neko gurabije kao moja tetka Mara, neko pesme kao ja... Pošteno i kako treba. I da stvarno, kako sam i rekao u toj besedi primajući nagradu, od ćuprije po kojoj možemo samo hodati pravimo ćupriju koja će davati smisao našem životu, kao što je činio Ivo Andrić.
https://lat.sputnikportal.rs/20230113/poznati-uzi-izbor-za-najbolji-roman-objavljen-na-srpskom--1149339211.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura – vesti, kultura, književnost, analize i mišljenja, sputnjik intervju
kultura – vesti, kultura, književnost, analize i mišljenja, sputnjik intervju
Dobitnik nagrade Ivo Andrić: Pod jakim smo pritiscima, prvo sami moramo da očvrsnemo
20:35 15.01.2023 (Osveženo: 22:33 15.01.2023) Mi smo kao društvo izloženi veoma jakim pritiscima, a još iznutra nismo raščistili sva svoja pitanja pa da imamo čvrstu osnovu sa koje idemo u nekom pravcu. Još pokušavamo da se razaberemo, ali nadam se - po iskustvima iz istorije u kojoj smo neke situacije uspešno prevazilazili – da ćemo to uspeti i danas.
Ovako, na pitanje možemo li premostiti ubrzani tok istorije u kome se talasa sam opstanak, za Sputnjik odgovara laureat Velike nagrade Ivo Andrić, pesnik Miroslav Maksimović.
Ugledno priznanje koje mu je nedavno svečano uručeno u Andrićevom institutu pripalo mu je za celokupno delo – poeziju koju piše duže od pola veka.
Posle gotovo svih najznačajnijih pesničkih nagrada, poslednje priznanje samo je „overilo“ ono što su mnogi žiriji odavno utvrdili – da je reč o jednom od najmoćnijih glasova srpskoga pesništva.
„Ne sećam se trenutka kada sam shvatio da ću biti pesnik, bio je to proces“, kaže Maksimović. „Većina nas proživi život radeći stvari neznajući zašto ih radi. Neki zbog toga da bi zaradili koru hleba, neki zato što im to slučajno dođe, ali sa ovim što sam ja radio, sa takozvanim pesničkim pozivom stvari stoje malo drukčije. Ne radi se to za hleb jer se od poezije zaraditi za hleb ne može, ni za nekakvu društvenu poziciju i karijeru, nego se radi zato da biste našli smisao života. Ja sam imao sreću što sam u mladosti napipao taj prostor koji je meni najviše odgovarao za ono što se zove samorealizacija. Da ja nekako dođem do sebe i da smestim sebe u okruženje, u život. Tako sam došao do poezije i tako sam proživeo sa njom život evo duže od pola veka. I ne kajem se.
Kažete da je poezija čudan ali autentičan svedok vremena. Da li ste, kada ste počinjali, pisali upravo sa željom da budete svedok vremena?
– Tek naknadno sam, gledajući unazad, shvatao da je to što zovemo vreme, ta dešavanja u okruženju, uticalo na ono što sam radio. Stalno sam bio isti, a u stvari stalno sam se menjao u korelacijama sa tim spolja. Tačno znam da sam neke knjige napisao u trenutku kada je društvo u kom sam živeo bilo zgodno za to. U nekom drugom vremenu takvu knjigu ne bih napisao. Poezija jeste svedok vremena, često autentičniji i tačniji nego neke istorijske ili publicističke studije. Ona je i nešto što je u čoveku kao jedna konstantna linija koju te promene u vremenu pomeraju malo levo malo desno, ali ona ide svojim pravcem. Ne možete zbog nekih spoljnih okolnosti menjati sebe, jer onda to niste vi.
Pronašli ste svoj jezik, „svoj vazduh, kako kažete, ali vi ste pronašli i svoj sonet. Kako se do toga dolazi?
– To otkriće svog jezika i prostora je došlo samo po sebi. Verovatno je to trenutak kad prestaneš da pišeš pod pritiskom književnosti i kad pogledaš sebe a ne književnost. Tad otkriješ svoj svet, svoj jezik, a dalje je sve stvar razvoja, pomeranja u iskustvu i veštinama. To nije plod naših namera ali jeste plod nečega što u nama već postoji i onda izađe na videlo u obliku onog što smo napisali.
Tačno je da je sonet pronašao mene. Od prvih pesama to mi je kao forma leglo, jedino sam u njoj mogao da uradim to što sam hteo. Sonet je veliko ograničenje, stroga forma, ali istovremeno vam pruža ogromnu slobodu. Kod mene se ta sloboda iskazivala u raznim vidovima, između stalog i u tematskom rasponu koji ide od nekih mikro planova, sitnica iz svakodnenog života, do onoga što sam nazavo „potmuli zvuci istorije“ u poslednjoj knjizi „Bol“.
Šta se sve oslobodilo pisanjem knjige „Bol“, priče o porodičnoj traumi, o ljudima bačenim u jame. Kako se piše lirika na ovakvu temu?
– Svaka pesma, svaka knjiga oslobodi nešto u onome ko je napisao. To je način da nešto što je u nama i što je i nama samima nejasno izađe na videlo dana i prestane da bude nespoznato, jer ga oslobodimo. Tu knjigu, a to sam video tek kad je bila gotova, pisao sam od samog početka, u prvoj mojoj zbirci „Spavač pod upijačem“ ima nagoveštaja, i kasnije u onome što sam pisao... Ali spoljna kapisla koja je izazvala tu eksploziju bio je trenutak kada sam prvi i jedini put otišao na tu jamu gde je cela porodica moje majke pobijena. Verovatno je to bila situacija koja je oslobodila ono što je u meni postojalo takoreći od početka pisanja. Sad mi, gledano unazad, izgleda da sam se ja i rodio i postao to što sam postao da bi neko mogao napisati to što je u „Bolu“ napisano. Naravno, to ima i opštu dimenziju, to je sudbinski momenat Srba u 20. veku, tačka koja bitno utiče i na naša identitetska pitanja. Naravno da ta zbirka ne može otkriti neke epohalne stvari, ali mislim da se mi kao narod, društvo, nismo kako treba i koliko treba suočili sa tim pitanjem genocida. To zašto nismo se objašnja nekim istorijskim razlozima, ali sad tih razloga nema, a mi i dalje pomalo lutamo. A trebalo bi sami sa sobom, ne obazirući se na druge, kontinuirano i pametno negovati to sećanje na genocid. Smeštati ga u prostor srpske kulture, obrazovanja... U umetnost ga ne možemo smeštati, umetnost to sama otkriva. Kada u poeziji i uopšte u umetnosti ta tema bude više prisutna - to će biti znak da mi ozdravljujemo. To je proces koji zavisi samo od nas i ako budemo stalno opravdavali naše nečinjenje nekakvim spoljnim momentima, onda to neće biti dobro za nas. Mi to moramo zbog sebe, sami sa sobom i sami pred sobom da postavimo kako treba, i da onda idemo dalje, da nas to više ne opterećuje.
Kažete da se takva knjiga ne može pisati po spoljnom nalogu bilo koje vrste.
– Ne, to mora da bude stvar koja autentično dođe sama od sebe, iz nekog razloga kog mi nismo ni svesni. Kod mene je taj proces pisanja „Bola“ trajao dugo i njegov uspeh je mislim otuda što je ta porodična, lična priča istovremeno i opšta, narodna. Moja namera nije bila da pišem o nekom nacionalnom problemu, ja sam to morao zbog sebe, zbog svoje porodice. Ali, pošto se u dobroj poeziji uvek prožimaju lično i opšte – i ovde je ta lična priča tako profunkcionisala.
U besedi u Andrićgradu govorili ste i o srpsko-srpskom ratu koji se još nije okončao.
– I to je izašlo iz jedne autentične situacije, porodične. Malo uzvodno od Andrićgrada je selo moga oca i kao što priča moje majke govori o genocidu, očeva je o toj našoj podeljenosti. Dok je otac veliki deo rata proveo u Prvoj proleterskoj, muž njegove rođene sestre Mare bio je komandant četničke brigade. U mojoj porodici to nije bio problem, bar iz perspektive mog detinjstva i čuvenih gurabija moje tetke Mare, ali u našoj eliti ostala je ta podeljenost koja na razne načine i na raznim poljima i dalje postoji. Mislim da dosta uzroka tog srpsko-srpskog rata ima u tome što mi danas pokušavamo koristeći istorijske priče da pozicioniramo sebe u nečemu, što je štetno jer slabi zajedničke snage. A mi danas donosimo neke sudbinske odluke, u pitanju je opstanak a ne neka nijansa načina kako ćemo živeti. U toj situaciji je mnogo bolje koncentrisati snage i zajedno nešto graditi, stvarati a ne gledati ko je šta nekad bio i ko je bio bolji. Bolje da svi zajedno nešto stvaramo, neko gurabije kao moja tetka Mara, neko pesme kao ja... Pošteno i kako treba. I da stvarno, kako sam i rekao u toj besedi primajući nagradu, od ćuprije po kojoj možemo samo hodati pravimo ćupriju koja će davati smisao našem životu, kao što je činio Ivo Andrić.
