Bio je magični ključ koji otvara sva vrata /video/
© Foto : Jutjub/The Vilcek Foundation
Pratite nas
Pri susretima sa vodećim svetskim piscima svih generacija, među ljudima i nobelovcima, pozivanje na Čarlsa Simića i naše poznanstvo bilo je čarobna reč, magični ključ koji otvara sva vrata. Tu sam stekla uvid u to koliko ga svet daleko više poznaje, voli i ceni nego što je mnogo decenija bio slučaj u njegovoj rodnoj zemlji.
Ovako prevodilac dela Čarlsa Simića na srpski Vesna Roganović u najkraćem opisuje ugled i značaj koji je ovaj američki pesnik srpskog porekla uživao u najvišim svetskim književnim krugovima. U danu kada je napustio svet, visoka književna priznanja koja je osvojio, među kojima i Pulicerova nagrada, snažnije nego ikad potvrđuju njene reči da je otišao jedan od neponovljivih intelektualaca i jedan od poslednjih iz velike plejade velikih stvaralaca druge polovine 20. veka.
„Čarls Simić je bio pripadnik svetske intelektualne elite, neko koga su, pored čitalaca, podjednako svi cenili i uvažavali. Iza njega je ostao pre svega izvanredan pesnički opus, kolosalan koji je prepoznat i cenjen u Americi. Osim Pulicerove nagrade koju je dobio u relativno mladim godinama, Simić je ovenčan i drugim značajnim svetskim priznanjima, među njima i titulom pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu koja se dodeljuje samo najodabranijima“, podseća Vesna Roganović.
Ogromnom iskustvu kumovali Hitler, Staljin, Tito
Za ogromno životno iskustvo koje je stalo u Simićevih 85 godina života, Roganovićeva podseća da je bilo jedinstveno a da su mu – kako je sam Čarls govorio - kumovali Hitler, Staljin i Tito.
„Oni su bili njegovi putnički agenti koji su ga, zajedno sa porodicom, naterali da spakuje kofere i da se seli s jednog kraja planete na drugi, zahvaljujući nepogodama koje su duvale Evropom tih pedesetih godina. Imao je užasno iskustvo rata i bombardovanja u najranijem uzrastu, a to je nešto što se ureže u podsvest dvogodišnje bebe koju majka drži u naručju i spasava od parčića gelera i stakla u ulici Majke Jevrosime… Bio je tokom rata i okupacije svedok i prvih nevinih žrtava, ljudi obešenih na Terazijama, svedok savezničkog bombardovanja na Uskrs 1944. godine. Tu je i iskustvo tih prvih posleratnih godina u kojima nije mogao da pronađe sebe u socijalističkom siromaštvu zemlje razorene ratom. Od toga je bežao bežeći iz škole, odlazeći u Kinoteku, baveći se svim i svačim na užas porodice koja je ipak bila ta vertikala koja ga je održala i pomogla mu da preživi najteže godine detinjstva.“
Na ratno detinjstvo nadovezalo se i surovo emigranstko iskustvo, dodaje Vesna Roganović, kada se sa majkom i bratom, posle neuspelog bekstva kroz slovenačke planine i hapšenja, najzad našao u Trstu, potom u Parizu gde su godinu dana čekali useljeničku vizu. Pohađanje francuske škole i učenje jezika bilo je novo i značajno iskustvo.
U Parizu se pred njim otvorio svet
„U Parizu je svet pred njim počeo da se otvara. Naučio je francuski jezik zahvaljujući kome će se upoznati i sa francuskom i evropskom kulturom. Konačno tu je i odlazak u Ameriku gde je vrlo rano bio prinuđen da sam sebe izdržava ali i da sam sebe obrazuje. I da nađe sebe – u poeziji.“
Iako je Čarls Simić želeo iznad svega da bude slikar sa željom da se na tom polju što bolje obrazuje, njegov pravi univerzitet, dodaje Roganovićeva, bila je nacionalna biblioteka u Njujorku, mesto u koje je svakodnevno odlazio.
„Tamo je čitao sve, od filozofije, umetničkih monografija, istorije… da bi se na kraju ipak pronašao u poeziji. Kasnije je i kroz eseje, predavanja koja je držao studentima, potvrđivao da ima čarobnu formulu da sa smislom za detalj, kroz metaforu, dočara najbizarnije, najteže i najapsurdnije situacije koje čoveka mogu zadesiti i u životu.“
Da je reč o pesniku mikrosvetova, nesumnjivo je, kaže naša sagovornica, ali i o pesniku svakodnevice.
Magijski realizam i Vasko Popa
„Čarls Simić nije pesnik metafizičkih sumnji ili tema kakva je bog, mada je umeo da kaže: 'Uvek se obraćam Bogu u čije postojanje sumnjam'. On je umetnik koji je, kao i mnogi toga doba, obožavao magijski realizam latinoameričkih autora. Otud njegove pesme o lubenicama, viljuškama, metlama, o običnim predmetima… Verovao je da je mikrosvet ono u čemu živimo.“
To magijsko privuklo je Simića i Vasku Popi, pesniku koga je približio američkoj publici a onda za taj prevod osvojio značajnu nagradu.
„Srodnosti se prepoznaju. Pored Vaska Pope sa kojim se i susretao i imao priliku da razgovara, Simić je prevodio i Aleksandra Ristovića koga je jako voleo, kao i Radmilu Lazić prepoznajući njen ugao posmatranja, njen dar, oštrinu njene pesničke senzacije“, smatra Roganovićeva.
A koliko je pesnik uvek polazio od pozicije žrtve u svojim promišljanjima rata, tuđih dela govori i podatak da je jedan od prvih u američkoj kulturi koji je pisao o nemačkim žrtvama u Drezdenu, sa stavom da se ne može ono što je neka tuđa sila učinila nažao preneti na čitav narod i naterati ga na kolektivno ispaštanje. Isti taj stav imao je devedesetih godina.
Moralna vertikala sačuvana do kraja
„Jako je bio zainteresovan za sudbinu naroda, doživeo je bolno raspad Jugoslavije kao i svi koji su rođeni i odrasli u toj zemlji. Još više se razočarao kada je video koliko je svet gluv i glup jer veruje svojim crnobelim šablonima. Čarls Simić je gledao da te stereotipe razbija. Pisao je članke i uvek je insistirao na tome da se napravi razlika između onoga što čini režim i onoga što su ljudi. Imao je i do samog kraja zadržao je tu neku moralnu vertikalu. U predvečerje bombardovanja, 1999. godine odbio je jednu veliku regionalnu nagradu uz komentar: 'Možda moji prijatelji u Beogradu sada idu po kontejnerima'. Nikad se nije stideo svog porekla niti ga je krio, niti posebno isticao. Mislim da je to upio kroz svoje korene, u njemu su radili ti šareni geni. Deo njegove porodice su bili srpski sveštenici, deo srpski seljaci, deo srpska građanska sredina kojoj je pripadala njegova majka. Sve je to nosio ceo život i to bi uvek u nekom trenutku izbilo na površinu.“
