„Slijepci na žalu“: Kako su mediokriteti izašli iz rata „sahranili“ superiornog Vladana Desnicu
© Foto : Iz arhive Vladana Desnice
Pratite nas
Jedinu zbirku poezije Vladana Desnice „Slijepac na žalu“ zagrebački pisci, mediokriteti sa ratnim iskustvom, dočekali su na nož u vreme kad je objavljena. Desnica kao pisac, iako superioran, bio je ignorisan u „palanačkom“ Zagrebu pedesetih godina dok su ga podržavali u kosmopolitskom Beogradu.
Zbirka pesama „Slijepac na žalu“ Vladana Desnice objavljena je 1956. godine i tad je naišla na ozbiljne primedbe jer u to vreme nisu bili isključivo estetski razlozi da se neko delo kritički saseče, smatra dr Vladan Bajčeta, autor studije „Non omnis moriar“ posvećene jedinoj Desničinoj pesničkoj knjizi.
Ratni mediokriteti protiv superiornog Desnice
Desnica je „Slijepca na žalu“ objavio u Zagrebu i iako je čitav radni vek otkako je postao profesionalni pisac proveo u tom gradu, tamo nije bio voljen zato što je bio superioran.
„Taj grad je bio prepun pisaca mediokriteta koji su dolazili iz revolucije i NOB-a i mislili su da je to njihovo iskustvo rata nešto što je dovoljno za dobru književnost. Vladan Desnica je napisao prvi roman koji je napustio poetiku socijalnog realizma – 'Zimsko ljetovanje', apsolutno remek delo koje se i danas vrlo malo čita“, kaže Bajčeta za „Orbitu kulture“.
Blizu Rastka i Crnjanskog, uz rame sa Stevanom Raičkovićem
Drugi razlog zašto je „Slijepac na žalu“ bio loše dočekan a može se ticati estetike je taj što je on tu poeziju pisao najmanje 30 godina. Nisu sve pesme datirane ali za jednu znamo da je napisana 1927. godine. Kad se piše u tolikom vremenskom rasponu, prirodno je da to bude i tematski i vrednosno heterogeno i onda takva zbirka, po prirodi stvari, malo zbuni kritičare.
„Ako znamo da je značajan broj tih pesama nastao između dva rata i da su pedesetih optužene za anahronizam, bile su u duhu onoga što se pisalo dvadesetih i tridesetih godina u doba Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog ili Momčila Nastasijevića, jasno je i zašto bi trebalo da se književno-istorijski prevrednuje ona prva neadekvatna recepcija. Ne znamo koje su pesme nastajale tih godina ali ako bismo uzeli najbolje, pa ih sameravali sa Rastkom i Crnjanskim, mislim da bi im Desnica tu bio vrlo blizu“.
U petoj deceniji prošlog veka u Beogradu su se pojavili Vasko Popa i Miodrag Pavlović koji su napravili veliku revoluciju, ali često se zaboravlja Stevan Raičković koji nije bio toliko sklon eksperimentisanju, podseća Bajčeta.
„Desnica bi tu bio kao i Raičković. Upoređivao sam neke pesme Vladana Desnice sa pesmama Stevana Raičkovića pošto mislim da su poetički najsrodniji i kad ih tako postavite jedne kraj drugih, ne vidite bitno veću razliku“.
Kosmopolitski Beograd i „palanački“ Zagreb
Osim toga, dodaje, u manjim sredinama, a Zagreb je manji od Beograda, veća je surevnjivost između umetnika. Beograd je i u to vreme bio kosmopolitski grad kao i danas, dok su većina pisaca u Zagrebu koji su napadali Vladana Desnicu bili mediokriteti poput Jože Horvata ili Ivana Dončevića, čija imena ništa ne znače danas.
Desnica se u jednom pismu Veljku Petroviću žalio se da ga ne primaju ni u kakav upravni odbor, ni u kakav žiri za nagrade. Imao je veliku porodicu, živeo je samo od pisanja i molio ga da mu u jednom časopisu objavi neku pripovetku.
„Desnica kaže: 'Ovo moje literarno preseljenje u Beograd bilo bi i fizičko da mi nije sa ovolikom obitelji teško preseliti se i iz ulice u ulicu'. Eto, tu nam Desnica daje implicitan odgovor kakva je bila razlika književne klime u Beogradu i Zagrebu tih godina“.
Ivo Andrić: Koliko je taj Desnica dobar pisac
Uoči objavljivanja jednog almanaha u kom je i Desnica imao prilog, neki su pisci hteli da se odreknu honorara, a Desnica je napisao: „To je divan gest, ja to razumem i podržao bih, ali neki od nas živimo od toga“.
I onda je Ivo Andrić kao predsednik Saveza književnika Jugoslavije rekao da to je lepa ideja, ali postoji opasnost da ovaj almanah ne nastavi da se objavljuje dalje ako ne bude prihoda, a „kako bismo mi znali koliko je taj Desnica dobar pisac da se nije pojavio ovaj almanah“.
Vladan Bajčeta
© Sputnik / Radoje Pantović
„To je Andrić rekao dok Desnica još nije imao 'Proljeća Ivana Galeba' nego se tek probijao, mada je Desnica vrlo brzo postao ime, jer sve što je tih pedesetih objavio, to je vrhunski književni kvalitet“.
Prema Bajčeti, prvi i najprirodniji razlog zašto je Desnica poznat isključivo po romanu „Proljeća Ivana Galeba“ je taj da kad jedan pisac ima takvo monumentalno delo, logično je da sva njegova ostala dobra ili odlična dela budu uvek ispod radara.
Muzika Ivana Galeba
Desnica je vrlo rano počeo da uči da svira i peva i želeo je da bude muzičar. Svirao je klavir, lepo je pevao i njegove kompozicije koje su nedavno izvedene u Narodnoj biblioteci Srbije su kompozicije klasično obrazovanog muzičara, pijaniste koji se naslušao narodne muzike i onda je uzimao neke elemente iz folklora i kombinovao ih sa Šubertom i Listom.
„Njegov glavni junak najboljeg romana je muzičar i čini mi se da je u onom najtipičnijem ključu jednu svoju neostvarenu želju ispunio kroz taj roman i dao mu jednu autobiografsku notu. Možda najvažnije je da iz tog njegovog istančanog sluha dolazi muzikalnost njegove rečenice. On je svaku rečenicu 'Proljeća Ivana Galeba', a verujem i drugih dela, po 10-15 puta izgovarao naglas. Te rečenice su tako lepe i milozvučne zato što ih je on osluškivao kao muzičar. To je ona najlepša stvar kad je umetnik u nekoliko oblasti dobar, a u onoj u kojoj je najbolji koristi znanja iz drugih branši“.
Bajčeta je najavio da će prvi put biti štampana sabrana dela Vladana Desnice u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije. Plan je da bude devet knjiga, svake godine, počevši od 2023, objavljivaće se po jedno kolo od tri knjige i trebalo bi da na 120. godišnjicu piščevog rođenja (2025.) imamo kompletirana sabrana dela Vladana Desnice.
