Uklete namere: Stvorena moćna Industrija laži pošto kapitalizam ne voli srećnog čoveka
CC0 / /
Pratite nas
Onog trenutka kada smo sve industrijalizovali, počeli smo kvantitativno da razmišljamo i obeležavamo svet pa nam je malo naše prirodne sreće i moramo da je umnožimo hiljadu i dve hiljade puta pa onda pošto to ne možemo sami, tražimo pomoć.
Na kraju dođe teška industrija da proizvodi sreću i mi danas živimo u svetu veštačke sreće koja počiva na lažima i manipulaciji.
Kada drugi odlučuje o našoj sreći
Kada danas govorimo o sreći, površno, iz nas progovara potrošač, ali ne leži sva opasnost u tome što smo mi potrošači. Mnogo opasnije je kada neko drugi odluči da brine o našoj sreći, a to su najčešće velike korporacije. Tada prestajemo da budemo subjekat i postajemo objekat, a naša sreća postaje najkraći put do onoga što korporacije hoće - da nam prodaju svoj proizvod, upozorava Zoran Hamović, urednik izdavačke kuće „Klio“, koja je objavila studiju „Industrija sreće“ britanskog sociologa Vilijama Dejvisa. Ta opasnost je, prema Hamovićevim rečima, prisutna u društvima u kojima se pojedinci odriču svoje odgovorosti:
„Kada svoju odgovornost prebacimo na drugog ili je se odreknemo, dajemo mogućnost drugom da odlučuje o našoj sudbini. Sasvim je svejedno da li je reč o politici ili korporacijama koje se bave stvaranjem uslova za bolju prodaju, da li je reč o političkim izborima ili korporacijama koje žele da mislimo da donosimo odluke koje su dobre za nas. Čak i kasnije kada nas demantuju neke situacije, nećemo se osećati nesrećno zbog svoje odluke, jer ne vidimo svoju odgovornost za to, već ćemo smatrati krivim nekog drugog“.
Kapital ne voli srećnog čoveka
Kapital, naglašava sagovornik Sputnjika, ne voli slobodnog i srećnog pojedinca.
„Ovo je svet veštačke sreće koja počiva na lažima i na manipulaciji. Lajf koučovi pa čak i psiholozi su skloni da nas u višem interesu lažu, kao što su političari primorani da manipulišu, obećavaju blagodetniji svet i naravno sreću. Naličje industrijske proizvodnje sreće je nadzor. Ako naš telefon zna bolje od nas koliki nam je pritisak, šta osećamo u tom trenutku, da li bismo mleko od 3,2 ili 1,8 procenata mlečne masti, onda on postaje vlasnik naše osećajnosti, naše svakodnevnice, organizacije dnevne rute, a to je podloga za nadzor. Ako zna koje mleko pijemo, znaće i za koga glasamo“, upozorava Hamović.
Želimo sve više
Sve teže danas određujemo šta je za nas sreća.
„Nekada su to bila mala zadovoljstva, uživanja u malim stvarima, a sada naš pojam sreće se podiže na imaginarnoj lestvici i mi želimo sve više i više, jer nam društvo i globalna kultura propagiraju da mi to moramo kao da ne postoji izbor. A uvek postoji izbor i on je na pojedincu“, primećuje kulturolog Maja Vukadinović.
Stalno nam se nameće, kaže Vukadinović, da nešto nemamo dovoljno, da nismo dovoljno dobri, lepi, mladi, da sreću treba podupreti nekim lekovima, kupovinom stvari, potrošnjom, da treba uzeti neke aplikacije kojima ćemo pratiti raspoloženje:
„To je deo duha vremena, ali i sklopa ekonomskih, političkih i drugih okolnosti. Živimo na društvenim mrežama na kojima drugi ljudi stvaraju idealizovanu sliku sopstvenih života“.
Izvan ljudske kontrole
Želimo da budemo bolji za sebe i za druge, ali se to ispostavlja kao svojevrsna slabost u vremenu intenzivne komunikacije i kvantifikacije informacija koja je nesavladiva za čoveka.
„Čovekova nesreća dolazi od ukletosti proizašle iz velike potrebe za osvajanjem čitavog sveta. Nismo dorasli onome što smo stvorili. Tehnologija je napravila ubrzanje koje je izvan ljudske kontrole. U ovom trenutku nam se toliko toga nudi i sve je izazovno. Te mogućnosti su za nas neosvojive i samo to nam govori da ćemo biti nesrećni“, naglašava Hamović.
Vukadinović primećuje i da u vremenu sveopšteg ubrzanja i hiperrazvijene komunikacije, kada nam je pažnja veoma kratka, mi imamo strah da ćemo propustiti neki događaj ili da kupimo neki proizvod:
„Ljudi od tog straha od propuštanja su u konstatnom preispitivanju svog zadovoljstva ili nezadovoljstva životom koji uvek ide na stranu onoga da smo nezadovoljni i da uvek ima neko uspešniji“.
„Mi kao da imamo zadatak da budemo nesrećni i obavezu da govorimo o lošem. Lakše nam je da kažemo da ljudi oko nas nisu dobri pa se i mi loše osećamo nego da se kao Prometej žrtvujemo u ime sveta i učinimo svet boljim svojim doslednim činjenjem. Sreća može proizaći samo iz tog prometejskog odnosa prema stvarnosti“, zaključuje Hamović.
