Dezert koji muti razum: Zbog čega su zabranjivali čokoladu
12:12 02.01.2023 (Osveženo: 14:07 02.01.2023)
© Sputnik / Vitaliй Belousov
/ Pratite nas
Sredstvo plaćanja, hrana za bogove, lek – omiljeni dezert ljudi širom sveta imao je tokom svoje istorije razne namene. Do 19. veka čokolada je bila dostupna samo sveštenicima, kraljevima i aristokratiji, a dugo je pripremana samo kao napitak. Bilo je pokušaja čak i da se zabrani njena upotreba, a veliku ulogu u njenoj popularnosti odigrale su žene.
Novac i hrana bogova
„Čokolada je nekada bila valuta i to toliko dragocena da je čak bilo pokušaja i da se falsifikuje, korišćenjem voska i zemlje“, objašnjava za Sputnjik Anastasija Baraškova, autorka knjige „Ukusni vodič za sve životne prilike“.
Drvo kakaoa oktrili su domorodački narodi Južne Amerike. Još u 18. veku pre naše ere plemena Olmeka su pravila alkohol od pulpe čokoladnih plodova. Zrna kakaoa prvi su probali Maje i Acteci, koji su naučili da od njih prave „čokolatl“, odnosno „penušavu vodu“ ili „gorku vodu“. Za njih je taj napitak bio lek koji su davali plućnim bolesnicima i onima koji su izgubili mnogo krvi. Zrnevlje kakaoa im je služio i kao novac: actečki bog kakaoa Eh-Čuah buio je, istovremeno, i simbol trgovine.
Kasnije je španski misionar Bernardino de Sagun pisao da velika količina čokoladnog napitka „omamljuje, opija, muti razum“. Verovatno su ga actečki sveštenici pili kako bi uveli sebe u stanje transa i komunicirali s „višim silama“.
Proizvodi od čokolade u prodavnici pri Muzeju istorije ruske čokolade "Dižavni" u Moskvi
© Sputnik / Ekaterina Česnokova
/ Svaku etapu uzgajanja drveta kakaoa pratili su obredi. U čast svake nove biljke na žrtvu bi bio prinošen pas koji na krznu ima fleke koje po boji i obliku podsećaju na plod kakaoa, navode istoričari Galina Eršoava i Dmitrij Belajev u knjizi „Muteći čokoladnu penu“.
Zrna kakaoa bila su dragoceni poklon. Na svadbama su mlada i mladoženja darovali jedno drugom po pet zrna kakaoa u znak vernosti. A Acteci su 1519. godine plodove kakaoa poklonili španskom generalu Ernanu Kortesu, kog su smatrali ovaploćenjem boga Kecalkoatla. Na piru koji je priredio actečki vođa Montezuma Španci su probali napitak: bio je pripremljen s vanilom, ljutom papričicom i začinima. Acteci su ih upozorili da je kakao afrodizijak i da je namenjen muškarcima, dok za žene i decu može biti opasan.
Žene su bile - za
U Evropi je, međutim, čokoladu prva probala upravo žena. Kristifor Kolumbo je gorki penušavi napitak predstavio kraljici Izabeli Prvoj od Kastilje, ali ona baš i nije bila oduševljena njime.
„Interesantno je to što su od tada sve promene u sastavu čokolade pravljene da bi se ona dopala ženama. Iz godine u godinu usavršavali su se recepti, a mnoge od njih stvorile su upravo žene“, kaže Anastasija Baraškova.
Recept za slatku vruću čokoladu pojavio se zahvaljujući monahinjama-misionarkama, koje su odlučile da dodaju šećer gorkom napitku, a to je odmah privuklo aristrokratiju.
„U napitku od kakaoa uživala je španska princeza, supruga kralja Francuske Luja Trinaestog Ana Austrijska. To je bila njena tajna strast. Francuska aristokratija tada nije volela čokoladu, nazivala je onostranom. Sluškinja je mutila napitak u kuhilji, u zabačenom ćošku, daleko od pogleda“, priča Baraškova.
Francuski kralj Luj Četrnaesti 1660. godine oženio se Marijom Terezom koja nije mogla da sakrije strast prema ovom dezertu i otvoreno je govorila da „voli samo čokoladu i kralja“.
Delikates je u Italiju donela Katalina Mihaela, kćerka Filipa Drugog, kada se udala za hercoga Karlka Emanuela Prvog Savojskog. Istoričari pretpostavljaju da je nevestin miraz sadržao i dragocena zrna kakaoa. Tako ispada da je svaki dinastijski brak pokretao novi talas interesovanja za čokoladu.
Crkva je bila - protiv
Sveštenici su imali dve zamerke. Kao prvo, smatrali su da upotreba slatkog, gustog napitka prijatnog ukusa predstavlja narušavanje posta. Kao drugo, u Evropi su prilično brzo otkrivena afrodizijačka svojstva čokolade, koja su koristili i muškarci i žene, tako da je crkva nastojala da zabrani grešni napitak.
Na prelazu iz 16. u 17. vek sveštenici su se ozbiljno posvetili tom pitanju. Žestoka diskusija vodila se uglavnom među monasima-dominikancima i španskim jezuitima.
„Za konačnu odluku su se obratili papi Piju Petom, koji nikada do tada nije probao čokoladu. On nije verovao da bi gorkasti napitak mogao da dovede do narušavanja posta, jer je pripremljen s vodom. A na čudesna svojstva afrodizijaka kao da su svi zaboravili“, kaže Baraškova.
Gubitak sakralnih svojstava
Čokolada dugo nije bila široko dostupna, već je u njoj uživao samo vladajući sloj društva.
„U Londonu su bile otvorene 'čokoladne kuće', u kojima se okupljala aristokratija, a kraljevsko plemstvo Francuske je čak bilo prinuđeno da smanjuje broj važnih gostiju na prijemima u Versajskoj palati, jer je bilo previše onih koji su želeli da probaju čokoladu“, priča Anastasija Baraškova.
U Rusiji se čokolada pojavila u vreme Katarine Velike, koja je, za razliku od kraljice Izabele Prve, odmah prepoznala kvalitet novog proizvoda. Njen ljubimac knez Potemkin je čokoladu voleo koliko i kafu i smatrao je aristokratskim napitkom.
Sredinom 19. veka čokolada je promenila oblik, mada nije poznato ko je napravio prvu čokoladnu pločicu. Švajcarac Fransoa Luj Kaje je 1819. godine uveo automatsku proizvodnju čokolade, smanjio joj cenu i konačno je učinio dostupnom za masovnu upotrebu. Potom je holandski hemičar i proizvođač čokolade Kunrat van Houten 1828. godine izumeo hidrauličnu presu za dobijanje kakao praha i ulja, dok su Britanci iz kompanije „Fraj i sinovi“ 1847. godine pomešali kakao prah sa šećerom i vrelim uljem od kakaoa.
Čokolada s jagodom i orasima
© Sputnik / Ilья Pitalev
Najzad je 1849. na izložbi u engleskom Birmingemu predstavljena pločica od čokolade, uz reklamu „Izvanredna čokolada za jelo“. Od tog trenutka čokolada je prestala da bude samo napitak, povećan joj je rok trajanja i počela je da se koristi širom sveta, da se meša sa mlekom, orašastim plodovima, kandiranim voćem. Uvrštena je u vojničke obroke i najzad je postala omiljena poslastica dece.
Uspomene na čokoladu kao zabranjeni i magični delikates čuvaju se u književnosti i filmu. Najpoznatiji primer je ekranizacija romana Džoane Haris iz 2000. godine, u kojoj su ljubav i mržnja prema tom dezertu glavni pokretači radnje. A sama reč „čokolada“ asocira na sladak život i praznično raspoloženje.
