Zašto su Srbi šampioni sveta – otkriva majka heroj koja je i „otac“ mladih genijalaca
© Foto : Sputnjiku ustupila Matematička gimnazija u Beogradu
Pratite nas
Pored toga što je profesorka Jelena Hadži-Purić samohrana majka četvoro dece, ona je i „otac“ đačke reprezentacije Srbije u informatici. Svojim učenicima, pored znanja i iskustva, prenosi i vrednosti koje ih dalje vode kroz život. Mnogi od njih žive i rade u inostranstvu, ali svi nepogrešivo vraćaju „dug“ zajednici iz koje su ponikli.
Iz godine u godinu učenici Matematičke gimnazije, predvođeni profesorkom Hadži-Purić, nižu medalje na evropskim i svetskim takmičenjima, ostavljajući iza sebe učesnike iz drugih zemalja iza kojih gotovo uvek kao pokrovitelj stoji neka od velikih informatičkih korporacija.
Profesorka nam objašnjava kako u kolektivu Matematičke gimnazije vlada „posebna sinergija“ i da predavanje svojim đacima doživljava kao privilegiju. Pored vežbi i zadataka, napominje da je od izuzetnog značaja i odnos koji profesori gimanzije imaju sa svojim đacima.
Ono što je za naše đake neobično jeste da kada napuste školu i odu na neki veliki strani univerzitet, uglavnom postaju broj. Mi se u gimnaziji odnosimo sa puno poštovanja i prema njihovom talentu i prema količini slobodnog vremena koje posvete vanškolskim aktivnostima kao što su takmičenja.
Jelena Hadži-Purić
© Sputnik / Lola Đorđević
Kompjuteri nisu samo za dečake
Napominje da je uočljiva razlika između broja dečaka i broja devojčica koji odluče da se bave računarstvom, pogotovo u takmičarskim disciplinama odnosno takmičarskom programiranju i da mišljenje o informatici kao o pretežno muškoj „disciplini“ još preovlađuje.
Naš posao je pre svega da učenicama koje su upisale gimnaziju od 7. razreda, a potom i učenicama koje upišu gimnaziju od prvog razreda ukažemo da krenu na vreme da se bave informatikom i ponosna sam što evo već tri godine imamo učenicu Anju Dožić koja je donela medalju sa evropske olimpijade iz informatike. Bilo je tu još tri devojčice koje su zablistale na informatičkom nebu, to su Anja Milošević, Sofija Čebašek i Jovana Lazić koje su u prethodnim godinama bile sjajni takmičari u muškoj konkurenciji, rekla je profesorka Hadži-Purić
Svečani novogodišnji prijem za učenike srednjih škola – mlade talente, koji su na različitim međunarodnim naučnim olimpijadama dobili jednu od prve tri nagrade
© Sputnik / Lola Đorđević
Vrata Rusije uvek otvorena
Kada je reč prijemu mladih informatičara u inostranstvu postoje zemlje gde „uopšte nije jednostavno biti član srpske reprezentacije“ jer se, po rečima profesorke Hadži-Purić, srpski srednjoškolci susreću sa mnogobrojnim barijerama.
Upravo zbog ovoga je, kako sama kaže, izuzetno ponosna što u takvim uslovima i jakoj međunarodnoj konkurenciji u vremenu kada se svi bave informatikom njeni đaci uspevaju da dođu sa svetskih takmičenja sa, ne jednom nego nekoliko medalja.
Profesorka izdvaja Rusiju kao jednu od retkih zemalja gde pomenute barijere za srpske učesnike ne postoje i gde su im vrata uvek otvorena.
Čast nam je što nas je Rusija više puta zvala na svoja domaća takmičenja i ja sam odmah rekla učenicima „mi idemo tamo da nešto naučimo, a ako osvojimo medalju na ruskom nacionalnom takmičenju, to će biti uspeh“ i zaista evo već duži niz godina u saradnji sa MGU-om iz Moskve odnosno Inopolis univerzitetom i Kazanj federalnim univerzitetom možemo da se pohvalimo da smo sve bolji i bolji. Ja mislim da je to baš i zbog toga što dosta sarađujemo sa Rusijom i sa ruskim takmičarskim timom.
Čitanje i rad na sebi
Što se tiče njene dece, profesorka i samohrana majka Jelena Hadži-Purić govori da ih nikad nije forsirala da se okrenu njenoj stručnoj oblasti, ali da su svakako u domenu svojih interesovanja multitalentovni. Ćerka je republički šampion iz teorije muzike i solfeđa, stariji sin redovno ide na književne olimpijade kao i takmičenja iz matematike, geografije, fizike, dok je mlađi sin istaknuti član novinarske sekcije i redovno učestvuje na takmičenjima iz istorije. Najmlađe dete je tek pošlo u drugi razred osnovne škole i, kako napominje naša sagovornica i ponosna mama, uspehom smatra što, iako tako mali, sam piše svoje sastave iz srpskog.
Najvažnije je decu usmeravati da čitaju i da rade na svojoj duhovnosti. U tom smislu ja sam njih vodila svuda na svoja službena i duhovna putovanja. Između ostalog, bila sam sedam puta u Svetoj zemlji i oni su išli sa mnom. Odlazak u Svetu zemlju je samo bio kruna nekog duhovnog vaspitanja koje sam ja samoj sebi priuštila i duhovnog prevaspitanja koje sam morala da imam s obzirom na to da nisam imala versku nastavu u školi, a deca su uz svoje veroučitelje to prihvatila sasvim normalno.
Spoj matematike i religije
Kada je profesorka Matematičke gimnazije ali ujedno i Matematičkog fakulteta prvi put otišla da dočeka Blagodatni oganj, prišla mu je sa naučne strane. Priznaje da je za nju kao fizičara to bio, blago rečeno, neobičan fenomen i da je tada „dobila dobru opomenu“ o značenju Blagodatnog ognja.
Na nas silazi vatra koja gori, a ne sagoreva. Na nas silazi vatra koja ima svetlosnu, a nema toplotnu komponentu. To ne možemo proučavati sa naučne strane to je nešto što nadilazi sve ono šta smo učili u školi. Čuveni naučnik Kepler govorio je „ako budete verovali dovoljno duboko, nauka će vas primorati da spoznate Gospoda.
U Hramu Hristovog Groba upaljen blagodatni oganj
© AP Photo / Dusan Vranic
Hrišćanstvo kao aksiom
Kao najmanji zajednički sadržilac između matematike i hrišćanstva, smatra profesorka Hadži-Purić, stoji čestitost. Ona napominje da je to ujedno i osnovna komponenta hrišćanskog verovanja, te da se osnove hrišćanstva i matematike suštinski ne razilaze.
Osnova STEM-a, dakle nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike je zaista čestitost, poštenje, preispitivanje i mi sve to nalazimo u Svetom pismu. Kada odem na službeno putovanje u, recimo, Šangaj i posetim mesto gde je naš Sveti Jovan Šangajski izvlačio kinesku decu iz sirotišta i vaspitavao ih pomažući ih u jednom teškom vremenu za Kinu i kada vidim šta je sve uradio Sveti Jovan Šangajski koji je poštovan u San Francisku, u Šangaju, u Rusiji, u Srbiji, vidim onda da su zapravo putevi matematičara, putevi naučnika i putevi hrišćanskih misionara vrlo trnoviti i da se tu takođe poklapamo.
Formule, teoreme i Studenica
O tome, ko od koga ima više da nauči, profesorka je kratka i jasna. Ona tvrdi da su njeni đaci ti od kojih se ona trudi da sazna i spozna. Za primer daje manastir Studenicu. Svake godine, đaci profesorke Hadži-Purić odlaze u zadužbinu Stefana Nemanje gde pomažu monasima u različitim poslovima. Njih tamo dočekuje jedan od profesorkinih najboljih učenika koji u Španiji pohađa doktorske studije iz oblasti energetike a koji je ujedno i kustos virtuelnog muzeja Studenice.
Na pitanje da li svoja hrišćanska saznanja deli sa đacima u toku nastave, odgovara odrično.
„Ja se trudim da misionarim čestitim i poštenim radom. Nemam diplomu bogoslovskog fakulteta i nemam pravo da propovedam, ali se trudim da u radu sa učenicima i kolegama primenjujem upravo ono što je rekao apostol Pavle "čašću činite jedni druge većima od sebe"“.
Vraćanje duga zajednici
Profesorka čvrsto veruje da svi profesori Matematičke gimnazije ali i ostali sugrađani mogu biti ponosni na ovakve đake. Objašnjava da svi oni imaju osećaj da treba da vrate dug zajednici iz koje su ponikli, ali i da im to osećanje niko ne nameće.
Kad kročite od nultog stepenika do kraja Matematičke gimnazije vidite pločice sa posvetom šta su sve nama poklonili naši bivši đaci ali i njihovi roditelji. To upravo rade i roditelji jednog od mojih najboljih đaka, pokojnog Mihajla Sporića, po kome je Univerzitet u Kembridžu nazvao jednu od nagrada iz fizike.
Vođenje reprezentacije Srbije, osim što zahteva pripremu zadataka, zahteva i određene organizacione veštine, snalaženje za avionske karte, za smeštaj, pronalazak novca za sam put. Profesorka ističe da je više puta „sa šeširom“ išla kod svojih bivših učenika i da ni jednom nije bila odbijena. Na ovaj način je uglavnom i obezbeđivan odlazak mladih informatičara, matematičara, fizičara na međunarodna takmičenja.
Hvala Nenadu za instagram
Najbolja motivacija je ona koja se vrši kroz „opipljive“ primere, zato i profesorka Hadži-Purić svaku novu generaciju đaka dočekuje sa primerima rada svojih bivših đaka koje i ona, ali i svi mi, koristi svakodnevno.
„Kad god uključim računar ili pokrenem neku aplikaciju, setim se nekog svog đaka. Kada uključim instagram, setim se Nenada. Kada pokušam da konvertujem Vord dokument u PDF, setim se Marka i Nikole koji su to izmislili. Brojni su primeri ovakve primene i uvek napomenem novoj generaciji đaka da će tako biti i za četiri ili pet godina kada oni završite školu i upišu fakultet“.
