Duga istorija prevara od Minska do Dejtona i Rezolucije 1244: Zašto se Zapadu više ne može verovati
© Sputnik / Alekseй Vitvickiй
/ Pratite nas
Da i sama nije bila saučesnica u prevari, bivšoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel trebalo bi čestitati na poštenju. Ovako, samo kao olakšavajuća okolnost može da se uvaži njeno pošteno priznanje da je bila učesnik te prevare koja je svet odvela u sukob čiji se ishod još ne nazire a u jednoj od nepovoljnijih varijanti to može da bude i njegovo uništenje.
No, razume se, problem je i mnogo dublji od toga.
Priznanje Angele Merkel
Merkelova je, nedavno, ničim izazvana otkrila da sporazume s Rusijom o Ukrajini iz Minska, koje su pre 7 godina s predsednicima dveju zemalja, Vladimirom Putinom i Petrom Porošenkom, ona i tadašnji predsednik Francuske Fransoa Oland postigli u okviru Normandijske četvorke, zapravo, nikada nisu nameravali da ispune. Već je taj sporazum služio samo da Ukrajinu ojačaju da bi je upotrebili za obračun sa Rusijom.
Sporazum iz Minska, obelodanila je Merkelova iz penzije potvrđujući ono što mnogi sumnjaju već godinama, „bio je pokušaj da se Ukrajini da vreme. Ona je to vreme iskoristila da postane snažnija, kao što danas možete da vidite. Ukrajina iz 2014/15. nije današnja Ukrajina. Kao što ste videli u bici za Debaljcevo početkom 2015, Putin je lagano mogao da ih pregazi u to vreme. I ja zaista sumnjam”, dodala je u intervjuu „Cajtu”, „da bi NATO članice mogle da učine onoliko koliko čine sada da pomognu Ukrajini… Svima nam je bilo jasno da je konflikt samo zamrznut, da problem nije rešen, ali je Ukrajini dao dragoceno vreme.”
I zaista, kao da je želeo da potvrdi ono što će bivša nemačka kancelarka otkriti nekoliko meseci kasnije, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg hvalisavo je pre izvesnog vremena obelodanio da „NATO saveznici podržavaju Ukrajinu već godinama, a naročito od 2014. (…) tako da su njene oružane snage bile mnogo veće, mnogo snažnije, mnogo bolje opremljene u februaru 2022. nego što su bile 2014.”
Štaviše, dodao je Stoltenberg na NATO samitu u Madridu krajem juna možda i ključni komadić u ovom mozaiku naknadnih saznanja i okasnelih priznanja, „mi se zapravo već dugo pripremamo za ovu mogućnost… Realnost je da se za ovo pripremamo od 2014.”
Talentovano napisani sporazum
Najzad, ovim ubedljivim iako posrednim dokazima u prilog tvrdnje Angele Merkel – da sporazumi iz Minska nisu služili mirnom rešenju ukrajinske krize već naoružavanju Ukrajine i njenoj pripremi za rat s Rusijom – treba dodati i direktno priznanje Petra Porošenka da se upravo to dogodilo.
„Mislim da je to veoma talentovano napisan dokument, jer su nam sporazumi iz Minska bili potrebni da dobijemo četiri i po godine da formiramo ukrajinske oružane snage (…) i obučimo ukrajinsku vojsku, da zajedno sa NATO-om stvorimo najbolju vojsku u Istočnoj Evropi po standardima NATO-a”, izlanuo se nedavno bivši predsednik Ukrajine pred ruskim prankerima Vovanom i Leksusom koji su ga obmanuli i ubedili da razgovara sa bivšim ambasadorom SAD u Rusiji Majklom Mekfolom.
Pa je Porošenko iz nehata bio iskreniji nego bilo ko pre njega – sve dok ga Angela Merkel, svojom neočekivanom zvaničnom potvrdom svih ruskih sumnji, u iskrenosti nije nadmašila. Izgleda da je pritom čak rekla istinu. I utoliko gore po nju.
„To je to. Potpuno priznanje”, prokomentarisao je ruski šef diplomatije Sergej Lavrov.
A predsednik Rusije Vladimir Putin, s dozom nadmoćnog prezira kakvu mora da oseća osoba u koju se sumnjalo a onda se ispostavi da je ipak bila u pravu, bio je direktan: ”Ovo je razočaravajuće. Iskreno govoreći, nisam očekivao da to čujem od bivše kancelarke jer sam oduvek mislio da su lideri Savezne Republike Nemačke iskreni sa nama… Izgleda da su nas i oni obmanjivali.”
„Situacija nije samo odvratna, ona je gnusna”, primetio je i razočarani domaćin pregovora u Minsku, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko. ”Merkelova, Porošenko, ovaj Oland koga je ona vodila za ruku preda mnom, sproveli su tajnu operaciju i prevarili sve; dobili su pauzu koja je omogućila Ukrajini da se spremi za ovaj rat.”
Tako da je sad potpuno jasno: posle priznanja Angele Merkel, niko više nema prava na tvrdnju o ruskoj krivici za stradanja u Ukrajini.
Pravilo, a ne izuzetak
Ali nije ni samo to, i to je možda i najstrašniji zaključak ovog otkrića. Naime, Minsk nije izuzetak, nego pravilo.
O tome, uostalom, i sami možemo da posvedočimo. Kroz Dejtonski sporazum, Rezoluciju 1244 i Briselski sporazum provlači se jedna ista nit – svoj deo nagodbe zapadne sile ispunile su u tačnoj onoj meri, i u istoj nameri, u kojoj su to učinile i kada je reč o sporazumima iz Minska. Tako da sada više ne sumnjamo, nego znamo da to bilo nije slučajno. I to zna čitav svet.
„Prava namera iza Minskih sporazuma dodatno uništava kredibilitet Zapada”, zaključuje ovim povodom kineski „Global tajms”. ”Priznanje Merkelove dokazuje da neke zapadne zemlje, pre svega SAD, uopšte ne poštuju ugovorne obaveze. One olako gaze preko sopstvenih reči… Sporazume SAD smatraju korisnim samo kad mogu da ih iskoriste za sopstvene interese; inače, Vašington je uvek spreman da ih pogazi.”
Zašto Zapad ne poštuje sporazume koje je sam formulisao? Kako, posle priznanja Angele Merkel, ući u bilo kakav novi sporazum sa zapadnim silama? I da li to znači da svetskog mira ne može da bude sve dok jedna od strana ne doživi totalni poraz?
Duga tradicija prevare
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku” razgovarali istoričar prof. dr Miloš Ković i nekadašnji dopisnik „Politike” iz Nemačke Miroslav Stojanović.
„Priznanje Angele Merkel o pravoj prirodi sporazuma iz Minska za Moskvu je dragoceno. I zato što razotkriva istinu, ali i za neke buduće pregovore koji će kad-tad morati da uslede. Ono što ne mogu da dokučim, jeste, zašto je ona odlučila da izgovori to što je izgovorila”, ističe Miroslav Stojanović. „Istovremeno, njene reči ne predstavljaju potpuno iznenađenje, buduće da ovakve prevare imaju dugu tradiciju, počev od garancija iz vremena ujedinjenja dve Nemačke da se NATO ’ni inč’ neće približiti granicama Rusije.”
„U istoriji diplomatije gaženje date reči nije nezabeležena pojava. Ipak, i gaženje obećanja datih Rusiji, i sve to isto u slučaju Srbije, deluje kao isuviše sistematična pojava da bi bilo slučajno”, ocenjuje Miloš Ković. ”Da bismo to objasnili, moramo da se vratimo na istoriju zapadnog kolonijalizma. I nije slučajno što i Vladimir Putin u poslednje vreme na to učestalo ukazuje, ističući istovremeno i ulogu Rusije u oslobađanju sveta od kolonijalističkih težnji Zapada. Reč je, naime, o sistematskom kršenju reči date onima koje Zapad smatra inferiornima, koji ne pripadaju istom verskom i kulturološkom krugu. Smatraju da ih ta reč ne obavezuje ni na šta. Britanski diplomata Robert Kuper, jedan od arhitekata samoproglašene nezavisnosti Kosova koji je potom u ime EU rukovodio pregovorima Beograda i Prištine, doslovno je 2003. napisao da njihova društva spadaju u postmoderna, i da su stoga slobodna da se posluže lažima, prevarama i silom.”
Pitanje poverenja
„Kao što je važno poverenje među ljudima, barem jednako je važno i u međunarodnim odnosima”, komentariše Miroslav Stojanović. „Posle svega ovoga, ono će se teško ponovo uspostaviti. Jednako je teško pretpostaviti i da će Ukrajina ostvariti pobedu na bojnom polju. A Zapad se do te mere angažovao da je svima jasno da bi poraz Ukrajine značio i poraz onih koji su je uveli u sukob s Rusijom.”
I zato je, zaključuje Miloš Ković, posle priznanja Angele Merkel koje je potvrdilo sve što se i sumnjalo kada je reč o verolomnosti Zapada, jako teško zaključiti bilo kakav naredni sporazum: „Zamislite se u ulozi pregovarača s njima. Zašto biste bilo šta verovali što vam kažu? Što znači da vam preostaje samo sila. I to je ono što je obespokojavajuće.”
22 Decembar 2022, 19:14
