Crtali kapute i cipele streljanih dok su sanjali slobodu
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Pratite nas
„Ubrzo smo stali. Neka gvozdena kapija je zaškripila. Dvorište. Reflektori u oči. Brzo istovarivanje. Silazak u suteren neke bele kasarne… Ispod kraka stepenica velika gomila kaputa i cipela. To je od onih što su jutros streljani, objašnjava folksdojčer koji nas sprovodi, da bi nas, valjda, bolje uveo u atmosferu.“
Ove reči Aleksandra Deroka koje prate njegov crtež „Prva noć“ nisu samo svedočanstvo o stradanjima u logorima za vreme drugog svetskog rata i autentični dokument koji ilustruje apsurd nepotrebnog nasilja i terora, već su i prvorazredni simbol svega onoga što se našlo u publikaciji „Sloboda je za nas san“ - katalogu predmeta iz fonda Muzeja Jugoslavije koji dokumentuju život u logorima i represivne mere u toku drugog svetskog rata.
Svedočanstva logoraša – kulturno dobro od velikog značaja
Ovim katalogom Muzej Jugoslavije, prvi put od osnivanja, izlazi u javnost sa temom logora, kroz katalošku obradu četiri zbirke iz dva fonda i bibliografijom radova o logorima i zločinima. Reč je o svedočanstvima nastalim tokom zatočeništva, kao i o umetničkim delima koji imaju ogromnu saznajnu i estetsku vrednost. Zbog okolnosti pod kojima su predmeti nastali, puta kojim su prošli do dolaska u Muzej, njihove vrednosti i značaja, predloženo je da se proglase kulturnim dobrom od velikog značaja.
Muzej Jugoslavije ima skoro četiri stotine artefakata nastalih u logorima, njihova dokumentarnost je neupitna, kaže Veselinka Kastratović Ristić, muzejska savetnica MJ. Gostujući u „Orbiti kulture“ otkriva da svi predmeti pripadaju periodu od 1941. do 1945. godine i da su nastali u logorima na prostorima Jugoslavije, Italije, Nemačke i Norveške.
Dušan Vlajić "Logor kroz žice" iz publikacije "Sloboda je za nas san"
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
„Iz logora na koje se primenjivala Ženevska konvencija, kao što je bio Osnabrik, Muzej poseduje veći broj predmeta, dok su iz logora smrti Aušvica, Mauthauzena ili Jasenovca poruke oskudne, a predmeti malobrojni.“
Među sačuvanim dokumentima koja su na različite načine prikupljana tokom dugog niza godina, nalazi se i dvanaest originalnih pisama iz Aušvica, logoraški broj Rahele Papo, ručni rad logorašice Lore čije je prezime nepoznato, skice logora, dva prstena - jedan iz Jasenovca i jedan iz logora u Norveškoj… Tu su i pisma iz logora Mauthauzen za koja se - prema pečatima na njima, kao i prema tekstu na nemačkom i srpskom - jasno vidi da su bila cenzurisana. Sva pisma sadrže obaveštenje o tome da paketi s namirnicama pristižu redovno, pošiljalac pozdravlja sve ukućane i napominje da ne brinu za njega jer je „zdravo i dobro“.
Lutke i tabakere iz logora Banjica
U publikaciji „Sloboda je za nas san“ navedena su i 103 muzejska predmeta nastala u logoru Banjica, među njima lutke, korpice sa cvećem, gobleni, tabakere, marame, poruke…
Različite izrade i od različitog materijala oni su kao pokloni bili namenjeni deci, članovima porodice, prijateljima, sapatnicima u logoru.
„Osim želje logoraša da ove rukotvorine budu deo uspomene na njih i njihovo stradanje prepoznatljiva je i potreba da svakodnevnim stvaranjem obesmisle nameru logorskih vlasti da strah i panika ovladaju njima. Marama koju je proleća 1942. počela da veze Olga Jovanović, a nastavile su da vezu svoja imena logorašice dovođene u ćeliju broj 9, iz koje su, najčešće, vođene na streljanje, pokazuje da je njihova hrabrost bila nepokolebljiva“, objašnjava Veselinka Kastratović Ristić.
Poruke iz dušegupke ostale i posle smrti
Oskudna rukopisna građa iz logora Jasenovac i Stara Gradiška , mali broj informacija o zatvorenicima osim što potvrđuje monstruoznost ovih stratišta, govori i o lakoj cenzuri pošiljki budući da su i žrtva i zločinac govorili istim jezikom. Među najpotresnijim simbolima ovog logorskog pakla su i dve poruke jednog logoraša koji nije smeo da se potpiše, ali je hteo da ostavi trag koji će možda nekada neko naći.
„Prilikom popravke automobila Opel-Blitz-a radnici preduzeća „Remont“ iz Kosovske Mitrovice su 1953. godine u karoseriji pronašli dva kartončića na kojima je pisalo: „Ovu su karoseriju radili zatočenici komunisti 25/8 1943“ i „Ovu su Karoseriju radili zatočeniciu Jasenovcu pod fašističkom čizmom 1/10 1943 Zagrepčani, ako koji ostane živ naći će“. Postoji pretpostavka da je opel bio prepravljan u takozvanu Crnu maricu, koja je služila kao gasna komora. Ipak, ove su poruke preživele i došle su do nas“, podseća muzejska savetnica Kastratović Ristić.
Danijel Ozmo "Gradnja nasipa" iz publikacije „Sloboda je za nas san“
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
U 45 pisama zatočenika logora Jasenovac i Stara Gradiška jasno je da je njihov sadržaj ograničen na pozdrave, obaveštenja o prijemu pošiljke i na poneku informaciju o porodici. U želji da pokloni pisma brata Dragutina, Vuka Šaj se obratila Muzeju rečima: „Šaljem vam jedno pisamceiz Stare Gradiške a jedno iz Jasenovca. Prema pričanju moje majke bilo je još šest pisamaca na papiru od cigareta, ali su se raspala. Iz sviju je provejavala samo glad, glad, jer naravno o mučenju se pisati nije smelo“.
O tome koliko su konzerve bile izuzetno važan materijal u logorima svedoče podaci da su se od njih pravile šoljica za kafu, pepeljare, čaše, razni ukrasni predmeti, čak i peći.
„Trebalo je, na primer, podgrejati vodu ili bolesnom drugu skuvati čaj. Od gorivog materijala bilo je samo fašističke štampe. I zarobljenici su odmah počeli da proizvode ekonomične pećice, pećice koje su ložene hartijom, koje su malo dimile a dobro kuvale. Napravljeno je stotine tipova – sve od starih konzervi“, podsećaju autorke ovog tematskog kataloga.
Vaga za ravnopravnu podelu hleba
Logoraš Ljubomir Rančić koji je zatvoreničke godine od 1941. do 1945. proveo u dvanaest nemačkih logora, Muzeju je poklonio dvadeset predmeta, među kojima je i nekoliko nastalih u logoru. Od poklona najupečatljivija je vagica napravljena od kanapa i drveta, koja je služila za ravnopravnu podelu sledovanja hleba između ratnih zarobljenika.
Među predmetima obrađenim u katalogu Muzeja Jugoslavije nalazi se i drvena kolevka koju je Muzej preuzeo od Drinke Ilić iz Vranića čija je porodica stradala u četničkom pokolju. Ova kolevka bila je krunski svedok na suđenju Draži Mihailoviću 1945. godine.
Za sećanje na banjički užas uloga umetnika ključna
Poseban doprinos dokumentovanju rata i užasa logora dali su umetnici, slikari koji su znali da su svedoci i da sve mora ostati zabeleženo. Među njima su Đorđe Andrejević Kun, Krsto Hegedušić, Bora Baruh, Vladimir Miša Lazić, Aleksandar Deroko, Miloš Bajić…
Nandor Glid "Model za spomenik u Dahau" iz publikacije "Sloboda je za nas san"
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Ključnu ulogu u kreiranju sećanja na Banjicu imala su dva umetnika, oba bivši logoraši– arhitekta Aleksandar Deroko i poznati srpski slikar Miloš Bajić, ali i mnogi anonimni stvaraoci u kakve se ubraja jedna od najažurnijih portretiskinja banjičkog lagera Miroslava Mira Jovanović Jaza.
Skulpture od metala i hleba
Interpretativni potencijal ovog materijala je veliki, on zahteva dodatna preispitivanja i promociju, a naročito afirmaciju antifašističkih vrednosti koje sadrži“, smatra Ana Panić, viša kustoskinja Muzeja Jugoslavije i koautorka kataloga.
„Zbirka likovnih radova čuva sto pedeset tri dela koja tematizuju nacističke logore – sto dvadeset četiri umetnička dela nastala u samim logorima, kao i dvadeset devet umetničkih dela nastalih u posleratnom periodu koja tematizuju nacističke logore. Ovu zbirku unutar zbirke čini sto dvadeset radova na papiru, među kojima su dve mape s grafikama, kao i jedan album s devedeset dva crteža, dvadeset jedan rad na kartonu, sedam ulja na platnu i šest skulptura, četiri od metala, dve od hleba. Najveći broj pojedinačnih crteža je rađen tušem i olovkom, a nešto manje temperom, akvarelom, kredom, ugljenom, uz nekoliko crteža opekom, krejonom, voštanim bojama i pastelom“, ovjašnjava kustoskinja Panić.
Stane Kolar "Barake logora" iz publikacije "Sloboda je za nas san"
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Ona dodaje da je najveći broj autentičnih likovnih beležaka u mediju crteža i grafike, a portret jedan od najčešćih žanrova umetnosti iz logora.
„Brojni su i logorski pejzaži koji prikazuju barake, kapije, stražarske kule, često viđene kroz prozor s rešetkama i kroz bodljikave žice kao čest motiv koji simboliše granicu između prethodnog života i onog u logoru, granicu između slobode i zarobljeništva. Na osnovu brojnih crteža enterijera danas znamo kako je izgledala unutrašnjost logorskih baraka, a scene iz života dragoceni su izvor za rekonstrukciju svakodnevice logoraša. Nešto ređa je bila tzv. eskapistička umetnost, kada je priroda inspirisala umetnike da se bar na trenutak odvoje od surove realnosti slikajući idealizovanu stvarnost: nebo, oblake ili drveće u cvetu, za koje da ne znamo gde su nastali nikada ne bismo pomislili da je to bilo u logoru“.
Radovima na toalet-papiru, novinskom, pak-papiru ili bilo kakvom papiru kojeg je mogao da se dokopa, koje je crtao tajno olovčicom veličine malog prsta u logorima Banjica, Mauthauzen i Ebenze, Miloš Bajić kao da je izazivao sudbinu:
„Crteže koje sam napravio u samom logoru skrivao sam u nedrima, ispod ležaja ili sam ih zakopavao u zemlju. Jednog dana mi je pala u oči boca protivpožarnog aparata. Ispraznio sam je jedne noći i napunio crtežima. U ponoć sam bocu zakopao u neki trap. Šestog maja 1945. godine, na dan oslobođenja logora, izvadio sam crteže iz zemlje“, opisivao je kasnije veliki slikar. Bajić je na crtežima trajno zabeležio trebljenje pasulja, parenje odeće, grejanje oko peći, odmor u sobama…
Đorđe Čutuković "Oplakivanje" iz publikacije "Sloboda je za nas san"
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
U kolekciji Muzeja čuva se model za Međunarodni spomenik u Dahau, najprepoznatljiviju skulpturu Nandora Glida. Ona prikazuje betonsku ogradu na kojoj je razapeta bodljikava žica isprepletana sa izduženim mrtvim telima, koja, kako je sam autor rekao predstavlja „spomenik u spomeniku, spomenik sećanja onih koji jesu onima kojih više nema, za one koji će doći, spomenik stradanja, patnje i očaja, ali i otpora, nade i prkosa“.
Jedan od odgovora na pitanje da li je potreba za kreativnošću bila jača od života ili je posredi bila potreba da se misli na bilo šta drugo samo ne na smrt, nudi psiholog Viktor Frankl, zatočenik čak četiri koncentraciona logora, koji tvrdi da su šansu da prežive logor imali oni usmereni na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je očekivalo, kao i oni koji su imali intenzivan unutrašnji život koji im je pružao utočište. Za mnoge je to bila upravo umetnost.
„Oni su želeli da prežive kako bi svoje skice pretočili u slike i skulpture koje će ostati kao opomena narednim generacijama. Ili su smisao boravka u logoru videli u tome da se izdignu iznad svoje stvarnosti i zabeleže i dokumentuju što preciznije užas kroz koji prolaze, čime postaju posmatrači s misijom očuvanja sopstvenog života kao vrednog svedoka. Dok razmišljaju o sebi kao svedoku i zamišljaju sebe kako predstavljaju svoje iskustvo u logoru, to sve kod njih postaje prošlost i dobija neki viši smisao – ma koliko strašno bilo.“
(Ceo razgovor sa autorkama publikacije „Sloboda je za nas san“ poslušajte u audio prilogu)
1 Oktobar 2022, 11:45
