„Gospodar rata“ ili samo žrtveni jarac Vašingtona: Ko je Viktor But?
22:20 08.12.2022 (Osveženo: 22:22 08.12.2022)
© AFP 2023 / CHRISTOPHE ARCHAMBAULT
Pratite nas
Ekskluzivno
Krivični postupak koji je pokrenut protiv ruskog državljanina Viktora Buta primer je spekulacije američkih vlasti na temu ruske mafije. Međutim, lik „gospodara rata“, kako je But predstavljen u istoimenom američkom filmu (Lord of War), ima malo toga zajedničkog sa stvarnom biografijom Rusa. Ko je zapravo Viktor But?
Nakon skoro 15 godina provedenih u zatvoru u Sjedinjenim Američkim Državama, Rus Viktor But (55) razmenjen je za Amerikanku Britni Grajner koja je u Rusiji osuđena zbog šverca droge. Procedura je obavljena 8. decembra 2022. godine na aerodromu u Abu Dabiju. But je već doputovao u Moskvu.
Specijalne snage Tajlanda, uz učešće predstavnika SAD, uhapsile su Buta 6. marta 2008. godine u hotelu u Bangkoku. Optužen je za prodaju oružja terorističkim i pobunjeničkim grupama od Avganistana do Latinske Amerike. Od biznismena u brokera u avio-industriji, But se preko noći pretvorio u zlokobnog ruskog mafijaša iz holivudskih filmova i postao je poznat gotovo celom svetu.
„Gospodar rata“ iz Dušanbea
Međutim, priča o Viktoru Butu, koja je više nalik na špijunski triler, nego na holivudske filmove o „zlim Rusima“, ne počinje u Bangkoku, Vašingtonu ili Moskvi, nego u Dušanbeu, u skromnoj porodičnoj kući okruženoj jorgovanom i platanima gde je budući preduzetnik, koga zapadni mediji zovu „gospodar rata“, proveo prvih 10 godina svog života.
Njegovi rođaci po ocu su iz ukrajinske Harkovske oblasti, a sa majčine strane iz ruske Orenburške oblasti. Viktor ima i pet godina starijeg brata Sergeja.
Viktor, dečak iz proste sovjetske porodice, imao je ambiciozne planove za budućnost, a prioritet je davao nauci i obrazovanju.
Pošto nije uspeo da upiše Moskovski državni institut međunarodnih odnosa, pozvan je da služi vojsku u Zakarpatju. U leto 1987. godine But je upisao Vojni institut za strane jezike i to na katedri za portugalski nakon čega je dobio zvanje mlađeg poručnika i otišao da radi kao prevodilac u Mozambik i Angolu kao deo kontingenta UN.
Nakon četiri godine povukao se iz vojske i upravo u Africi je pokrenuo biznis, što će se završiti američkim zatvorom.
Od biznismena do zatvorenika
Viktor But je razradio biznis ubrzo nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada je otišao u Južnu Afriku i počeo da se bavi organizovanjem vazdušnog transporta. Od 1993. godine njegova kompanija je bila bazirana na aerodromu Šardža odakle je obavljala vazdušni transport po celom svetu. Butovi avioni su prevozili sve vrste tereta – od egzotičnog voća do rezervnih delova i uvozne opreme. Međutim, zapadne posmatrače najviše je interesovala druga vrsta tereta – oružje.
Viktor je postao poznat javnosti 1995. godine kada je pomagao u oslobađanju ruske posade aviona Il-76 koji je bio zarobljen u Avganistanu. Piloti su prevozili veliki teret municije za snage avganistanskog predsednika Burhanudina Rabanija koji je pokušavao da zaustavi napad „Talibana“ (nalazi se pod sankcijama UN zbog terorizma) na Kabul. Il-76 je bio u vlasništvu kazanjske avio-kompanije „Aerostan“ koja je sarađivala po ugovoru sa kompanijom „Transavia“ na čijem je čelu bio Viktor But. Prema tome, spasavanje sunarodnika za njega nije bilo samo pitanje lične, nego i poslovne reputacije.
Iako je But od 1995. do 1997. godine radio u apsolutno legalnoj sferi, prevozeći iz Evrope u Južnu Afriku zamrznutu piletinu i upravljajući avio-kompanijom „Er ses“, sredinom devedesetih godina o Viktoru su prvi put počeli otvoreno da govore kao o transkontinentalnom „gospodaru rata“.
List „Gardijan“ je 1999. godine pisao da se Butova vazdušna flota, koja broji 30 letelica (iako je Viktor govorio da je u najboljim vremenima njegova kompanija posedovala 21 avion), bavi prevozom oružja.
To nije bila jedina optužba – godinu dana kasnije Viktorovo ime se pojavilo u izveštajima Saveta bezbednosti UN i američkog Stejt departmenta, gde se pominjao kao dobavljač oružja i municije, zaobilazeći sankcije UN, na primer u Angolu gde je buktao građanski rat.
Ubrzo nakon toga, 2002. godine, Belgija je raspisala međunarodnu poternicu za Rusom, optužujući ga za šverc dijamanata i pranje novca, a UN su mu uvele zabranu kretanja. I nakon što je njegov biznis propao, pritisak nije jenjavao. Predsednik SAD Džordž V. Buš potpisao ukaz o zamrzavanju Butove imovine, jer njegove aktivnosti ugrožavaju sprovođenje američke spoljne politike u Demokratskoj Republici Kongo.
Pored toga, Rus je optužen i za isporuku oružja u Avganistan i nakon što je bankrotirao, a povezivali su ga i sa „Talibanima“ (nalazi se pod sankcijama UN zbog terorizma) i „Al Kaidom“ (teroristička organizacija, zabranjena u Rusiji). But kategorički odbacuje te optužbe do danas, tvrdeći da je Vašington odlučio da svu krivicu za naoružavanje ekstremista svali na njega.
Hapšenje i izručenje u SAD
Pravi problemi su počeli u martu 2008. godine kada je But uhapšen na Tajlandu tokom provokativne operacije američkih obaveštajnih službi. Optužen je za zaveru s ciljem ubistva američkih vojnika, materijalnu podršku terorizma i ilegalnu trgovinu prenosivih raketa „zemlja-vazduh“. Američke bezbednosne službe su toliko želele da dođu do Buta da je u novembru 2010. godine izručen u SAD, kršeći kako tajlandski, tako i američki zakon.
Prvih 15 meseci proveo je u potpunoj izolaciji, u samici bez prozora, uz danonoćno veštačko osvetljenje. Zatim je sedam godina proveo bez dozvoljenih poseta, od toga četiri – u potpuno zatvorenom specijalnom bloku sa zatvorenicima koji su služili kazne zbog terorizma.
Porota u Njujorku je 2012. godine proglasila Rusa krivim nakon čega je osuđen na 25 godina zatvora.
But je tvrdio da je njegova kompanija mogla da pruža usluge dobavljačima oružja, ali da on lično nikada nije kupovao ni prodavao oružje, te da su svi pokušaji da ga predstave kao „trgovca smrću“ neosnovani, a da je istraga ništa drugo do američka politička intriga.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova tada je osudilo presudu, istakavši da je Butov slučaj neosnovan, pristrasan i politički naručen, te je obećalo da će preduzeti mere da se biznismen vrati u Rusiju.
Iako je 2016. godine prebačen u zatvor opšteg režima, u januaru 2020. godine But je neočekivano prebačen nazad u specijalnu jedinicu, a u junu iste godine advokat američkog državljanina Pola Vilan, osuđenog u Rusiji, rekao je da postoji mogućnost da se Amerikanac razmeni za Ruse – Viktora Buta i Konstatina Jarošenka.
Kasnije su se u američkim medijima pojavile informacije da su SAD ponudile da razmene Buta za američke državljane Pola Vilana i Britni Grajner, osuđene u Rusiji. Iako je rečeno da je američki predsednik Džo Bajden lično odobrio plan razmene, nije bilo zvaničnog saopštenja američkih vlasti.
Karakter, čvrst kao stena
Ljudi koji su odrasli na mestima gde se prepliću kulture Istoka i Zapada često imaju posebnu čvrstinu karaktera, a zatvorska priča Viktora Buta je živopisna potvrda toga.
Čak i dok je bio zatvoren u samici bez prozora u federalnom zatvoru Merion, Rus je stoički podnosio nesrećnu sudbinu koja ga je zadesila.
Činilo se da je bio opsednut željom da obori nekakav lingvistički rekord, pošto je sve svoje vreme posvetio učenju stranih jezika. Još od srednje škole je odlično znao tadžički, uzbečki, dari, zatim je savladao portugalski i engleski, a kasnije je naučio francuski, zulu, kosa, sanskrit i esperanto.
But je u zatvoru mnogo čitao – molio je porodicu i prijatelje da mu šalju što više knjiga, između ostalog i na ruskom jeziku iz kojih je crpeo snagu duha.
Kako je sam rekao, u zatvoru ga je od očaja spasila joga, ali i slikanje.
Pored toga, uprkos teškim uslovima, But je dugi niz godina ostao veran svojim navikama u ishrani. Naime, on je vegetarijanac, jede samo biljnu i neprženu hranu. Mnogo pre zatvoreništva Viktor je prestao da jede meso, a prema rečima njegove majke, to liči na „samoprogramiranje“.
„Oduvek sam znala da je moj sin Božji ljubimac, a takve svi žele“, izjavila je jednom prilikom njegova majka Raisa Kuzminična koja je ipak dočekala povratak svog sina.
