Na putu od sirotišta do književne istorije uspeo da ostane ono što jeste – do kraja
© Sputnik
Pratite nas
Ne menjam prijatelje, ne menjam ženu, ne menjam navike. Takav sam kakav jesam, a biti taj koji jesi — u tome je cela stvar. Toliko je već onih koji nisu i ja im nimalo ne zavidim. Prezirem ih, govorio je za Sputnjik Rajko Petrov Nogo, pesnik koji nas je jutros tiho napustio.
Iako Nogo nije otišao u prvoj mladosti, iako je bolest poslednjih godina ostavljala male nade za oporavak, vest o njegovoj smrti pogodila je sve koji su ga lično poznavali ili su bliskost s pesnikom negovali čitajući njegovu poeziju. A ta poezija od prve knjige „Zimomora“ predstavlja jednu od najsuptilnijih i najmoćnijih lirskih pojava u srpskom pesništvu, jednu od retkih koja je tako uzvišeno opevala lična, ali duhovna stanja našeg vremena.
Kočoperni odvažni petlić koji se bori do kraja
Razgovarali smo pre dva dana, ni po čemu nisam mogao pomisliti da će to biti naš poslednji razgovor. Od kad sam jutros čuo da ga više nema, stalno mi je pred očima onaj Rajko koji je oduvek bio neka vrsta kočopernog odvažnog petlića spremnog da se suočava sa životnim situacijama i sa drugim ljudima. Onaj Rajko koji je, baš zato što je bio takav, unosio dah svežine u sve oko sebe, pa i u poeziju koja je bila organski deo njegovoga života, kaže na vest o odlasku Rajka Petrova Noga njegov prijatelj i kum, pesnik Miroslav Maksimović.
Miroslav Maksimović
© Sputnik / Dejan Simić
Maksimović se živo seća prvog susreta sa Nogom koji se odigrao u Foči davne 1968. godine.
Bilo je to na književnoj večeri koju su držali Duško Trifunović i Rajko Petrov Nogo. Bilo je uživanje gledati te pesničke voleje koje su jedan drugom nabacivali. U vreme kad smo se upoznali ja sam već na neki način bio zaljubljen u njegovu poeziju koju sam znao pre nego što sam njega upoznao, seća se Maksimović.
Nogova prva pesnička knjiga „Zimomora“, dodaje on, imala je istu tu notu svežine koju je Rajko unosio kao ličnost u razne životne situacije. To pesništvo koje je ušlo u istoriju srpske književnosti neće nedostajati – čitaće se, objavljivati, o njemu će se još govoriti i pisati. Ali nedostajaće onaj Rajko iz života, taj dečak i sirotišta koji je rano naučio kako da se nosi sa životnim nevoljama, kaže Maksimović.
Sve što je u njegovoj ličnosti bilo tako karakteristično na neki je način posledica njegovog detinjstva. Rajko je rano ostao bez majke, potom i bez oca, tako da je dobar deo detinjstva proveo po đačkim domovima. A ljudi koji tako ulaze u život imaju mnogo veću borbenost i snagu da se nose s nevoljom, podseća pesnik Maksimović.
On dodaje da su se dva prijatelja po tome veoma razlikovala: dok je kod Maksimovića sve to bilo pasivno, naiđe i prođe, kod Rajka je bilo drugačije - borio se onako kako se svako siroče bori da se uhvati život koji ga je već odgurnuo.
Rajko Petrov Nogo
© Foto
Život ga terao da bude buntovnik
Tako je bilo i u poeziji. Sa „Zimomorom“ je krenuo kao neka vrsta pesničkog buntovnika sa naglašenom ličnom notom, a onda je, ne odjednom, ali ne ni tako dugo posle početka, iz ličnog buntovništva otišao u opšte, nacionalne, duhovne vode. Taj Rajkov prelazak iz lične situacije u zajedničku bio je prirodan i rezultirao je onim što danas imamo kao sliku o Nogovom pesništvu. Toga svega ne bi bilo da nije bilo tih životnih okolnosti koje su ga same od sebe vodile da dođe dotle dokle je došao. Jednostavno, terao ga je sam život da tako uradi.
Polako othode pesnici gospoda
Da je Nogovo buntovništvo bili sveprisutno i dosledno, čak i kada je radilo protiv njega, potvrđuje Maksimović uz komentar da je Rajko voleo da radi protiv sebe, gotovo da je uživao u tome.
O tome nabolje svedoči uporno i do smrti prisutno prijateljstvo sa Radovanom Karadžićem, koga se nikad nije odrekao. Govorio je da ga je takav prijatelj jednostavno zapao…
Rajkovo prijateljstvo sa Radovanom je čak i osnaženo Karadžićevom političkom sudbinom. Rajko je osećao veći dug i veću potrebu da ističe to prijateljstvo da ne bi ispalo da beži od toga, otkriva Miroslav Maksimović.
Na pitanje šta će mu posle poluvekovnog druženja najviše nedostajati, kratko odgovara:
Rajko će mi nedostajati. Mada ja i sad ne mislim da njega nešto nema. I dalje će biti tu sa ljudima sa kojima je bio. Jer, to samo „othode gospoda“, jedan po jedan othode pesnici, a mi koji smo još tu ostajemo sami.
