Amerika posmatra Evropu i pritiska dugmiće: Poruka ruskog filmskog genija nagrađenog u Beogradu
17:41 28.11.2022 (Osveženo: 18:19 28.11.2022)
© Ustupljeno Sputnjiku
Pratite nas
Autorski film je laboratorija kinematografije. Mi idemo paralelnim putevima i za mrvicu smo ispred autora komercijalnih filmova, a oni nas slede. Da imam šampanjac, nazdravio bih razvoju autorskog filma – reči su kojima se jedan od najznačajnijih reditelja današnjice, Aleksandar Sokurov, oglasio po uručenju nagrade „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“.
Jednom od najznačajnijih ruskih i svetskih reditelja današnjice Aleksandru Sokurovu, uručena je nagrada Festivala autorskog filma za celokupan doprinos filmskoj umetnosti i unapređenju filma.
Prošlogodišnji Festival autorskog filma u Kombank dvorani
© Foto : Tanja Drobnjak/Festival autorskog filma
Nakon primanja nagrade „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, a prilikom kratkog susreta, Sokurov je odgovorio na pitanje Sputnjika gde vidi budućnost sedme umetnosti, imajući u vidu da se savremeni najgledaniji filmovi sve manje mogu nazvati umetničkim ostvarenjima, a da sve više podsećaju na digitalizovane stripove bez suštine.
Sve vreme razmišljam o tom problemu budući da se filmska umetnost pretvara u vizuelnu robu. To predstavlja veliku nevolju za film, ali izlaz vidim u pružanju mogućnosti snimanja vrlo mladim i talentovanim umetnicima. Ako njima omogućimo da rade slobodno i oslobodimo ih pritiska cenzure producenata, mislim da ćemo dobiti nešto potpuno novo što se tiče kvaliteta. Kao i uvek, poenta je u tome da se omladina ne guši, već da joj se pruži mogućnost stvaranja i rada, međutim, to nije problem samo u Rusiji, već svuda.
Evropska „Bajka“
Najnovije ostvarenje proslavljenog reditelja nosi naziv „Bajka“ a predstavlja kinematografski presedan, budući da se radi o glumi bez glumaca. „Bajka“ nije ni publicistički, ni dokumentarni ili istraživački film, već predstavlja umetničku fikciju nastalu na osnovu vrlo tačnih i upečatljivih dokumentarnih svedočanstava, a skoro svaka izgovorena replika u filmu, zaista je izrečena i u stvarnom životu.
O tome postoje brojna različita svedočanstva i, kako autor ostvarenja izričito naglašava, film nema nikakve veze sa „dipfejk“ tehnologijom. Radnja prati razgovore Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, Josifa Staljina i Vinstona Čerčila koji se odvijaju u čistilištu, ali u njenoj realizaciji nisu korišćeni ni glumci, ni animacija. Sve je rađeno na osnovu hronika i autentičnog materijala, a tumači glavnih uloga „igraju“ svoju ulogu života.
Nama ne treba nikakav fejk zato što mi možemo prefinjenije da radimo. Uopšte se u svetu masovno koriste nekakve falš metode, ali nama to nije potrebno. Pokazali smo da može da se radi i na drugačiji način.
Sam Sokurov pregledao je nebrojeno mnogo snimaka u kojima je pronalazio fragmente i deliće sekundi kojima je, sklapajući ih u jedan veliki mozaik, dočaravao karaktere ličnosti. Ovi delovi mozaika sakupljani su kroz gledanje kompletne filmske hronike iz svih filmskih arhiva vezanih za pomenute junake, uključujući i filmsku arhivu Sjedinjenih američkih država.
Hvala bogu na Atlantskom okeanu
Posmatrajući postavku filma na prvi pogled deluje da jedna veoma bitna karika fali. U pitanju je tadašnji predsednik Sjedinjenih američkih država Frenklin Ruzvelt. Reditelj razjašnjava ovu činjenicu objašnjenjem da njega Amerika ne interesuje, jer njegov film govori o „bolestima“ Starog kontinenta.
To je naš, evropski problem. Ja sebe smatram Evropejcem, jer je Rusija deo Evrope. Mi smo bolesni od militarizma i inficirani ratovima. Oba svetska rata su počela u Evropi. Dosta više. Moramo da razaberemo šta se dešava kod nas, sa našim junacima i sa našom istorijom. Amerikanci će uvek da nas posmatraju i, kada za time bude bilo potrebe, pritiskaće određene dugmiće. U tom smislu, Atlantski okean je božanstvena izmišljotina i zahvalimo se bogu što postoji, izjavio je Sokurov.
