Kuda je iščezla najveća svetinja Kremlja
© Sputnik / Valentin Čeredincev
/ Pratite nas
Legendarna biblioteka Ivana Groznog, poznata i kao „Liberija“, predmet je žestokih naučnih polemika: dok pojedini stručnjaci iznose razne hipoteze o tome gde bi riznica knjiga mogla da se nalazi, drugi smatraju da je ona odavno zauvek izgubljena.
Nevestin miraz
Ivan Grozni je dragocenu biblioteku nasledio od svoje bake Sofije Paleolog. Rođaku poslednjeg vizantijskog cara Konstantina Devetog udali su za moskovskog kneza Ivana Trećeg i ona se 1472. godine preselila u Rusiju.
Prema legendi, nevesta je sa sobom donela bogati miraz – osamdeset kovčega s knjigama. Ipak, ono što su vekovima prikupljali i čuvali njeni preci u drevnoj Moskvi lako je mogao da proguta plamen, jer je prestonica često gorela.
Kako bi sačuvala vredne knjige, kneginja ih je sakrila u specijalno opremljenim podzemnim prostorijama Kremlja. U narodu se govorilo da su upravo zbog toga iz Italije pozvali poznatog arhitektu Aristotela Fiorovantija.
Posle smrti Sofije Paleolog, njen sin, knez Vasilije Treći, odlučio je da prevede vizantijske tekstove, zbog čega je pozvao pisca i bogoslova Maksima Greka.
O tome se govori u jednom od pripovesti o svecu: „Otvorite carske riznice drevnih velikih knezova, praroditelja svojih, i pronađite u nekim odajama beskonačno mnoštvo grčkih knjiga, koje su slovenskim ljudima nerazumljive“.
Riznicu je nasledio Ivan Četvrti, koji ju je povremeno popunjavao novim knjigama. Ipak, o daljoj sudbini te biblioteke ništa nije poznato.
Priča čteca Osipova
Biblioteku su pokušali da pronađu i prvi Romanovi – Mihail Fjodorovič i Aleksej Mihajlovič, pa čak i Vatikan. Kako svedoče arhivi Svetog prestola, 1601. godine sveštenik Petar Arkudij i litvanski diplomata Lav Sapega dobili su zadatak da pronađu knjige. Ipak, vratili su se bez ičega.
Prema ukazu Petra Prvog, 1724. godine senat je sproveo zvaničnu istragu. Povod su bila svedočanstva Konona Osipova, čteca moskovske Crkve Jovana Preteče. On je ispričao da se ispod Kremlja nalazilo skrovište od dve odaje koje su do plafona bile ispunjene sanducima. Osipov je tvrdio da je skrovište zatrpano zemljom, pa su odlučili da to provere. Kopali su dva puta na pet mesta, ali ništa nisu pronašli.
Profesor Univerziteta u Derptu (Tartu, Estonija) Hristofor Dabelov naišao je 1822. godine u arhivima grada Parnu (Estonija) na zapise protestantskog pastora Johana Vetermana, kog je Ivan Grozni navodno pozvao da prevede knjige iz biblioteke. U njegovom svedočanstvu je pisalo: „Knjige su se, kao dragoceno blago, čuvale zapečaćene u dva zasvođena podruma".
Profesor Dabelov pronašao je spisak dela antičkih autora koji je sastavio pastor, verujući da se ona čuvaju u „Liberiji“. Kasnije je otkriveno da je taj dokument bio falsifikat.
Direkcija Istorijskog muzeja je, ipak, po nalogu cara Aleksandra Trećeg, organizovala još dve istrage na mestima na koja je ukazao Osipov. Opet ništa nije bilo pronađeno, tako da je 1899. godine pitanje o carskoj biblioteci bilo zatvoreno.
Sovjetski kopač
Početkom 20. veka „Liberiju“ je odlučio da traži arheolog Ignatije Stelecki. On je bio uveren da se sve vreme tragalo u dobrom pravcu, ali da je bilo potrebno ići dalje. Godine 1913. dobio je dozvolu da istražuje podzemne hodnike i galerije Moskovskog Kremlja, ali je ubrzo počeo rat i on se vratio tom poslu tek nakon dve decenije, pod sovjetskom vlašću.
Neočekivano je doživeo uspeh: „Nakon iskopavanja pronašli smo podzemni prolaz iz Ugaone arsenalske kule ka Aleksandrovskom vrtu izvan Kremlja i prolaz od belog kamena ispod Kremlja iz Ugaone arsenalske kule, kroz Srednju arsenalsku kulu, do Arsenala“, zapisao je on u dnevniku.
Poslednji prolaz je bio oslonjen na debele zidove od belog kamena. Iza njih se nazirala pregrada koja je podsećala na masivna gvozdena vrata sa zasunima i malim prozorom.
Činilo se da je Stelecki na korak od istorijske senzacije. Ali, kada je zid pažljivo demontiran, komanda Kremlja naredila je da se posao obustavi.
Arheolog se do kraja života nadao da će nastaviti svoje istraživanje. „Neka i nisam pronašao! Zato sam ukazao na pravi put. Ja, ili neko drugi, zar nije svejedno, samo da je nađu“, pisao je on. Iskopavanja, međutim, nisu obnovljena.
Tragovima Ivana Groznog
Iako se Stelecki, sudeći po svemu, maksimalno približio odgonetanju tajne, postoje i alternativne hipoteze. U drugoj polovini 20. veka je izneta pretpostavka da se „Liberija“ ne čuva u Moskovskom Kremlju.
Novo mesto za traganje postao je grad Aleksandrov u Vladimirskoj oblasti. Tu se Ivan Grozni preselio 1564. godine, spasavajući se od bojarskih spletki. U Aleksandrovskoj tvrđavi car se zadržao 17 godina. Sa sobom je poneo i riznicu, dragocene ikone i druge vrednosti.
Pojedini istraživači pretpostavljaju da je tamo bila i biblioteka. Stručnjaci iz Ermitaža su 2019. godine vršili iskopavanja u Aleksandrovskoj tvrđavi i pronašli temelj velike dvorane za svečanosti – salu sa tronom, kao i ostatke pomoćnih odaja.
To je odlično mesto za čuvanje knjiga, ali iz zemljišta je izvučeno samo nekoliko novčića i raskošno ukrašeno posuđe.
Neuspešni su bili i arheolozi u Vologdi. Tamo je bila još jedna rezidencija Ivana Groznog. Godine 2017. uz pomoć geoloških radara naučnici su utvrdili da ispod istorijskog dela grada postoji nekoliko prostranih skladišta. Ipak, u njima nije bilo knjiga.
„Čak i ako je takva zbirka postojala, ona je, najverovatnije, stradala u jednom od požara. Važno je imati u vidu koliko su oni bili česti i razorni u Moskvi iz 16. i 17. veka, koja je bila sva od drveta“, objašnjava član koordinacionog saveta organizacije „Arhnadzor“ Konstantin Mihajlov.
Istoričar, viši naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Boris Morozov smatra da je biblioteka Ivana Groznog mit.
„U 16. veku je formirana raznovrsna pismenost: stvarani su novi spomenici povezani s političkom istorijom drevne Rusije. Na primer, 'Kazanska istorija', čuveni 'Domostroj'. To se među širokom publikom odrazilo u živopisnoj pripovesti o 'Liberiji'“, navodi Morozov.
Zanimanje za tu epohu, prema njegovim rečima, stalno potkrepljuje legendu. Zaista, dokaza za postojanje biblioteke nema. Mada, nema ni dokumenata koji negiraju da je postojala. Zbog toga nije isključena mogućnost da će odgonetanje jedne od tajni ruske istorije tek uslediti.
