„Bolje svoju izgubiti glavu“: Odricanjem od mitova Srbi više ne bi bili Srbi
19:01 20.11.2022 (Osveženo: 17:55 08.12.2022)
© Udruženje Dobrodetelj, Vladimir Krstić Laci
Pratite nas
Ukoliko bi se Srbi odrekli mitova, prestali bi da budu Srbi, postali bi jedna potpuno amorfna masa koju može da oblikujete kako god ko hoće.
Istoričar Dejan Ristić navodi da naslov njegove nove knjige „Nestvarni“ predstavlja „simpatičnu igru reči iza koje se krije veličanstven fenomen“ a to je da se u povesnici srpskog naroda od pamtiveka do danas baštini jedan „Panteon istorijski nestvarnih ličnosti koje su za nas nestvarno važne, zato što su neraskidivi deo srpskog nacionalnog identiteta“.
„Poenta je bila da se na tragu prethodne tri knjige – 'Mitovi srpske istorije', 'Zablude srpske istorije' i 'Legende svetske istorije' ciklus tih knjiga zaokruži upravo slavljenjem mitskih ličnosti naše povesnice, istorijski nestvarnih, a istovremeno, nestvarno važnih bez kojih se ne može razumeti srpska istorija“, kaže Ristić za „Orbitu kulture“.
„Bolje svoju izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu“
Najveći deo mitskih ličnosti je potpuno imaginaran, po ugledu na druge velike, evropske kulture tog vremena, jedan deo je pozajmljen iz biografija stvarnih istorijskih ličnosti a najmanji deo su stvarne istorijske ličnosti koje su transponovane u mitsku tradiciju i korpus narodnih legendi i verovanja.
Među njima su Majka Jevrosima, Vila Ravijojla, Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica, Ljutica Bogdan ali omiljeni srpski negativac Musa Kesedžija.
„Ova knjiga sadrži 15 eseja posvećenih konkretnim mitskim ličnostima, sa željom da pokaže koliko su one važne, koliko su lepe, koliko je duh srpskog naroda kroz njih, kroz vreme i kroz prostor odašiljao poruke potonjim generacijama i to one suštinski važne, etičke poruke, duboko hrišćanske, duboko civilizacijske i to ponajviše kroz ženske likove. To su pre svega, dve majke koje obraćajući se svojoj deci obraćaju se svim Srbima u potonjim generacijama sve do naših dana, odašiljući te poruke koje su i svevremene i vanvremenske“.
Knjiga Dejana Ristića „Nestvarni“
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Jedna od njih Majka Kraljevića Marka, Jevrosima, koja se pojavljuje u malom broju pesama ali svako njeno pojavljivanje je duboko osmišljeno i poruke koje ona šalje su možda najznačajnije, smatra Ristić. Dve njene poruke koje predstavljaju suštinu našeg etosa su „bolje svoju izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu“, i „nijedno zlo ne traje do vijeka“.
Potpuno je jasno da je narodni pevač stvarajući taj divan materinski lik njoj dao zadatak ne samo da bude majka svog biološkog sina već da bude na neki način arhetipska majka svim Srbima, naglašava Ristić.
Majka Jugovića – arhetipski bol srpskih majki
Druga, Majka Jugovića, uoči Kosovske bitke ima mogućnost da zadrži jednog od sinova, ali ona to odbija, šalje ih u boj, nažalost, oni svi ginu. Posle odlazi na Kosovo polje, vraća se u svoj dvor gde boravi sa udovicama svojih sinova i tek kad „vrani gavranovi“ donose ruku na kojoj prepoznaje prsten Boška Jugovića, ona umire jer nije mogla tu materinsku bol da podnese.
„Majka Jugovića je arhetipski primer srpske majke u tim ali i mnogim potonjim epohama, sve do naših dana. Ono što je Majka Jugovića u 14. veku, to je Stojanka Majka Knežopoljka 1942. godine neposredno nakon bitke na Kozari i kozaračke tragedije. Majka Jugovića tuguje za devetoricom svojih sinova, Stojanka Majka Knežopoljka tuguje za trojicom sinova koji su stradali u bici sa Ustašama. Čitav niz majki kroz srpsku istoriju ima svoje izvorište u Majci Jugovića i njenoj bezmernoj patnji zbog gubitka supruga i svih svojih muških potomaka.“
Te dve majke su beskrajno inspirativne i snažne i od momenta kad ih je narodni pevač, odnosno srpski narodni duh stvorio pa sve do danas one nisu izgubile na svojoj funkciji. Kako su se nizali vekovi, brojni vrlo konkretni istorijski događaji pokazivali su koliko su ta dva arhetipa majki prisutni u našoj istorijskoj stvarnosti kroz vekove, što je veličanstveno i ne zna se da li neka druga evropska nacija ima tako snažan arhetip majke kakav imaju Srbi.
Srpska mitomanija neprijateljima „radi posao“
Insistiranje da se Srbi odreknu mitova zarad bolje budućnosti, Ristić kao istoričar posmatra kao elemnt hibridnog rata. U poslednjih nekoliko decenija živimo u epohi hibridnih ratova koji podrazumevaju, pored ostalog, pokoravanje jedne nacije kroz poništavanje njenog identiteta.
Podseća da unutar korpusa južnoslovenskih naroda jedino od Srba nastaju „novi narodi“ što znači da se samo mi „identitetski krunimo“ a to pokazuje da je u kontekstu hibridnih ratova koji se protiv nas vode jedan od glavnih ciljeva poništavanje srpskog nacionalnog identiteta.
„I tu se veštom igrom reči zamenjuju teze pa se insistira iz određenih krugova, mahom iz inostranstva ali nažalost i unutar našeg etničkog prostora da Srbi treba da se oslobode mitova, da su mitovi kao deo prošlosti da potpuno nepotrebni, arhaični i slično, zaboravljajući ili svesno prenebegavajući sledeću činjenicu – ne postoji narod bez sopstvene mitologije. Mitologija je nešto što je izuzetno potrebno i pozitivno, to je deo nacionalnog identiteta, to je deo vašeg identiteta, pa i mog ličnog. E sad, tu postoji druga stvar – mitomanija, ali oni nama ne kažu to kad nam 'dobronamerno' sugerišu da se oslobađamo mitomanije. Naprotiv, mitomanija im ne smeta, ona im radi posao, kako bi klinci rekli.“
Srbi bi bez mitova prestali da budu Srbi
Prema njegovim rečima, 21. vek je vek identitetskih sukoba, što pokazuje i sukob između Rusije i Ukrajine koji je u jednom svom sloju duboko identitetski, veštački konstruisan na Zapadu. Za Zapad je to idealna situacija jer ne ratuje direktno već je „stvorio nekog ko će ratovati za njega i njegove ciljeve do poslednjeg Ukrajinca.“
Ali prethodno je bilo potrebno obaviti jedan etnički inženjering, usmeriti jednu naciju protiv svoje istorijske matice i dovesti svest jednog dela nacije u takvo stanje do spremnosti da zarati.
Zato kad je reč o dobronamernim savetima da se Srbi okrenu budućnosti, batale prošlost i slično, svako ko ima trunku razuma u svojoj glavi, zna da se obrisi budućnosti nalaze u prošlosti. Ako bismo sebe amputirali od znanja o sopstvenoj prošlosti, mi bismo sebi izvlukli tepih ispod nogu i zato su svi ti tzv. dobronamerni saveti sve samo nisu dobronamerni.
„Oni su duboko promišljeni i iza njih ne postoji samo ta savetodavna funkcija već čitav niz mehanizama koji se sprovode, kako bi se Srbi kao narod bogate istorijske prošlosti lišio tih 'suvišnih' elemenata, a bez tih suvišnih elemenata prestali bismo da budemo Srbi. Postali bismo jedna potpuno amorfna masa koju možete da oblikujete kako god vam drago. A takvih slučajeva u Evropi ima nekoliko, a na nama je da ni na koji način ne pristanemo na to, a da bismo se tome suprotstavili, treba da se naoružamo znanjem“, zaključio je Ristić.
