https://lat.sputnikportal.rs/20221027/ruska-kultura-se-moze-ukinuti-u-knjizarama-ali-ne-u-ljudskim-dusama-1145214712.html
Ruska kultura se može ukinuti u knjižarama, ali ne u ljudskim dušama
Ruska kultura se može ukinuti u knjižarama, ali ne u ljudskim dušama
Sputnik Srbija
U cenzuri nema ničeg dobrog, ona predstavlja ispoljavanje slabosti. Kada je reč o ukidanju ruske kulture u zapadnim zemljama, to se može nazvati samo niskošću i... 27.10.2022, Sputnik Srbija
2022-10-27T16:03+0200
2022-10-27T16:03+0200
2022-10-27T16:03+0200
kultura
kultura
književnost
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0a/1a/1145172602_0:0:3123:1757_1920x0_80_0_0_44537cc1ecc2a32521595f046cfce254.jpg
Glavni urednik znamenitog književnog časopisa „Literaturna gazeta“ Maksim Zamšev u Beograd je doputovao kao gost ruskog nacionalnog štanda na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.U Srbiji su mu objavljene dve pesničke knjige: „Spokoja bih hteo“, u izdanju „Arke“ iz Smedereva (2012.) i „Na zalasku epohe“ (SPJ, Smederevo, 2013. godine). Obe knjige je prevela Vera Horvat. Zamšev je i autor romana „Alegro plus“, „Izabrani čovek“, „Kart blanš“, „Proleće za izveštača“ i „Koncert majstor“.U razgovoru za Sputnjik autor govori o savremenim izazovima s kojima se suočava svaka redakcija koja ostaje verna potrebi da promoviše kulturu i da zaobiđe senzacije, tračeve i skandale, o odnosu cenzure i stvaralaštva, posebno u svetlu ukidanja ruske kulture u zapadnom svetu, kao i o rusko-srpskim književnim vezama i potrebi da se srpska literatura šire predstavi ruskim čitaocima.„Literaturna gazeta“ je časopis koji ima izuzetnu istoriju i preživeo je razna smutna vremena. Da li dopire do današnjih čitalaca, osećate li razliku u poređenju s ranijim vremenima kada su književni časopisi bili veoma popularni i uticajni?Kada je 1991. Sovjetski Savez propao zajedno sa svim institucijama i svim sistemima, pre svega sistemom štampe, bilo je nemoguće zamisliti da će časopis poput „Literaturne gazete“ opstati. Časopis je svoju reputaciju gradio u sistemu u kojem je finansiran nezavisno od toga koliko se kupuje i prodaje. Kada je prešao na tržišne uslove, bilo je potrebno mnogo vremena da pronađe svoju nišu. Ne znam da li ju je pronašla do dana današnjeg, pošto se glavni urednik menja i svako od nas ima svoju tehnologiju. Bilo je teško, pošto su okolnosti u kojima sam počeo da radim bile složene – prvo pandemija, potom i zaoštravanje međunarodne situacije, koje je dovelo do ekonomske krize. Sva ta pitanja nam otežavaju život, ali naš tiraž, ipak, postepeno raste. Raste i broj pretplatnika, i kada je reč o maloprodaji, o knjižarama u kojima prodajemo časopis. Zbog toga s optimizmom gledamo u budućnost. Kada me pitaju, čime se odlikuje 'Literaturna gazeta' u poređenju s drugim časopisima, ja kažem da svi listovi žele da informišu čoveka, jure za vestima, posebno internet portali, često i ne proveravaju informacije, ili ih izokreću, pretvaraju u lažne vesti, a mi smo kulturološki nedeljnik, izlazimo jednom sedmično i naš zadatak je da čoveka učinimo boljim, da mu pomognemo da bolje razume aktuelne događaje iz savremenog života, istoriju i istoriju književnosti, ali i politički kontekst. Dakle, cilj je da naši čitaoci budu pametniji, obrazovaniji i prosto – bolji. Naš put je principijelan i „Literaturna gazeta“ je u svim epohama išla njime.Kakva je današnja publika, šta voli da čita?Publika je apsolutno orijentisana na internet. Na primer, čovek je pojeo šećer. U tom trenutku mu je bolje, ali je naneo ogromnu štetu svom zdravlju. Ista je stvar i s informacijama koje čovek dobija na internetu, na Jutjubu. Takvoj priči je teško parirati, jer se u nju ulaže mnogo novca. Ja sam apsolutno uveren da se to čini da bi se čovek uprostio, jer je prost čovek uvek najbolji glasač. To su loši izdanci demokratije. Interesovanje za književnost ne može da se uporedi s onim koje je postojalo u sovjetsko vreme. Ipak, verujem da će klatno, ipak, početi postepeno da se kreće ka onome što vredi. Verujem da će se čovek zapitati u nekom trenutku: Zbog čega postoji ovolika količina kulture koja me je zaobišla? Verujem u ponovno buđenje interesovanja za čitanje, uprkos tržištu. Moram da kažem da sam sa zadovoljstvom išao centrom Beograda, jer sam video mnogo knjižara. Kod nas u Moskvi je rastojanje između dve knjižare mnogo veće nego u Beogradu. Imamo čitave četvrti bez knjižara.Mnogi umetnici, pisci i ljudi iz sveta kulture koji dolaze iz Rusije kažu da je u sovjetska vremena, kada je postojala cenzura, bilo mnogo kvalitetnijih umetničkih dela, jer je ona, paradoksalno, podsticala i umetničko nadahnuće, ali i povećavala interesovanje publike za sve što je zabranjeno. Danas, kada cenzure više nema, bar ne u obliku u kojem je bilo u sovjetsko vreme, nema više, kako tvrde, velikih umetnika. Šta Vi mislite o tome?U cenzuri, u principu, nema ničeg dobrog, ona predstavlja ispoljavanje slabosti, odnosno, pokazuje nizak razvoj kulturnih institucija koje ne mogu da regulišu stvari drugačije osim zabranama. Naravno, razumem da ponekad možda ne postoji drugi metod. Sovjetska cenzura je bila složeni mehanizam koji nije uvek bio štetan i ona nije uvek bila samo ideološka, nego je i suzbijala razne bezobzirne tekstove. Ipak, sloboda je bolja. Bojim se da u naše vreme mehanizam cenzure, u smislu tog paradoksalnog doprinosa rastu interesovanja za određena dela umetnosti, ne može da funkcioniše. Nemoguće je nešto zabraniti, jer će čovek, jednostavno, naći nešto drugo, što je dozvoljeno. To funkcioniše samo u totalitarnom sistemu. Današnji čovek će prosto otići tamo gde nema cenzure, ili će pronaći način da ono što ga interesuje skine s interneta.Ipak, cenzura danas postoji kada je reč o ruskoj umetnosti i kulturi u inostranstvu, u zapadnim zemljama.To je drugo pitanje. To je, rekao bih, apsolutno niskost i idiotizam, koji dokazuju da je reč o provokaciji protiv Rusije, planiranoj odavno. To nije ni protiv kakve vlasti, nego protiv cele Rusije kao zemlje, i zbog toga je veoma uznemirujuće. Ipak, vidim da se, uprkos tome što vlasti određenih zemalja pokušavaju sve da ukinu, javlja i suprotna tendencija. Ruska kultura se može ukinuti u knjižarama, mogu se ne puštati ruske delegacije u Francusku, u Pariz, ali je nemoguće ukinuti je u dušama ljudi koji su odgajani na njoj, koji je vole i cene.Postoje čak informacije da danas, na primer, u knjižarama po zapadnim zemljama raste interesovanje za ruske klasike, kao što su, recimo, Dostojevski, Gogolj.Da, pametnih ljudi ima uvek i svuda. Bi bih veoma ogorčen kada bi kod nas, u Rusiji, odjednom počeli da ukidaju dobru američku ili englesku književnost, da zabranjuju dobre knjige, da se dela Barnsa, Makjuana, Apdajka, Foknera, Hemingveja posmatraju kao neprijateljska. To nema veze sa složenim odnosima Amerike i Rusije danas. Ipak sam za to da se takozvano pročišćavanje kulture od loših elemenata ne ostvaruje uz pomoć zabrana, jer zabrane mogu da ožive interesovanje za, recimo, lošu knjževnost koja manipuliše svešću. Uvek naglašavam da odnos državnog mehanizma kontrole mora biti izgrađen vrlo pažljivo i ne sme biti potpisan krvlju.Koliko se u Rusiji čitaju srpski pisci, da li su vidljivi?Mislim da su se kod nas, u Rusiji, uvek odnosili prema Srbiji s određenim zanemiravanjem, jer je tržište oduvek bilo usmereno ka anglosaksonskoj, francuskoj, japanskoj književnosti. Retko se otkupljuju prava za prevod dela srpskih pisaca. Ne određuju odnose među državama samo cene gasa i pregovori političara. Mislim da je potrebno promovisati srpske knjige, prevode. Naši izdavači zaista treba da misle o tome.Šta biste im preporučili da prevedu od dela srpskih pisaca?Mislim da je, pre svega, potrebno da znamo za više od dva ili tri imena. Nema opšte, šire slike, sve se svodi na Andrića i Pavića, eventualno Crnjanskog. I svi znaju Kusturicu, jugoslovensku kinematografiju. To je prilično čudno, jer su naše zemlje bliske, savezničke. Bar još tri ili četiri vodeća prozaika iz Srbije treba da se pojave u Rusiji.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, književnost
Ruska kultura se može ukinuti u knjižarama, ali ne u ljudskim dušama
U cenzuri nema ničeg dobrog, ona predstavlja ispoljavanje slabosti. Kada je reč o ukidanju ruske kulture u zapadnim zemljama, to se može nazvati samo niskošću i idiotizmom. Ruska kultura se može ukinuti u knjižarama, ali je nemoguće iskoreniti je u ljudskim dušama, u duhovima onih koji je vole i cene, kaže za Sputnjik ruski pisac i pesnik Maksim Zamšev.
Glavni urednik znamenitog književnog časopisa „Literaturna gazeta“ Maksim Zamšev u Beograd je doputovao kao gost ruskog nacionalnog štanda na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.
U Srbiji su mu objavljene dve pesničke knjige: „Spokoja bih hteo“, u izdanju „Arke“ iz Smedereva (2012.) i „Na zalasku epohe“ (SPJ, Smederevo, 2013. godine). Obe knjige je prevela Vera Horvat. Zamšev je i autor romana „Alegro plus“, „Izabrani čovek“, „Kart blanš“, „Proleće za izveštača“ i „Koncert majstor“.
U razgovoru za Sputnjik autor govori o savremenim izazovima s kojima se suočava svaka redakcija koja ostaje verna potrebi da promoviše kulturu i da zaobiđe senzacije, tračeve i skandale, o odnosu cenzure i stvaralaštva, posebno u svetlu ukidanja ruske kulture u zapadnom svetu, kao i o rusko-srpskim književnim vezama i potrebi da se srpska literatura šire predstavi ruskim čitaocima.
„Literaturna gazeta“ je časopis koji ima izuzetnu istoriju i preživeo je razna smutna vremena. Da li dopire do današnjih čitalaca, osećate li razliku u poređenju s ranijim vremenima kada su književni časopisi bili veoma popularni i uticajni?
Kada je 1991. Sovjetski Savez propao zajedno sa svim institucijama i svim sistemima, pre svega sistemom štampe, bilo je nemoguće zamisliti da će časopis poput „Literaturne gazete“ opstati. Časopis je svoju reputaciju gradio u sistemu u kojem je finansiran nezavisno od toga koliko se kupuje i prodaje. Kada je prešao na tržišne uslove, bilo je potrebno mnogo vremena da pronađe svoju nišu. Ne znam da li ju je pronašla do dana današnjeg, pošto se glavni urednik menja i svako od nas ima svoju tehnologiju. Bilo je teško, pošto su okolnosti u kojima sam počeo da radim bile složene – prvo pandemija, potom i zaoštravanje međunarodne situacije, koje je dovelo do ekonomske krize. Sva ta pitanja nam otežavaju život, ali naš tiraž, ipak, postepeno raste. Raste i broj pretplatnika, i kada je reč o maloprodaji, o knjižarama u kojima prodajemo časopis. Zbog toga s optimizmom gledamo u budućnost. Kada me pitaju, čime se odlikuje 'Literaturna gazeta' u poređenju s drugim časopisima, ja kažem da svi listovi žele da informišu čoveka, jure za vestima, posebno internet portali, često i ne proveravaju informacije, ili ih izokreću, pretvaraju u lažne vesti, a mi smo kulturološki nedeljnik, izlazimo jednom sedmično i naš zadatak je da čoveka učinimo boljim, da mu pomognemo da bolje razume aktuelne događaje iz savremenog života, istoriju i istoriju književnosti, ali i politički kontekst. Dakle, cilj je da naši čitaoci budu pametniji, obrazovaniji i prosto – bolji. Naš put je principijelan i „Literaturna gazeta“ je u svim epohama išla njime.
Kakva je današnja publika, šta voli da čita?
Publika je apsolutno orijentisana na internet. Na primer, čovek je pojeo šećer. U tom trenutku mu je bolje, ali je naneo ogromnu štetu svom zdravlju. Ista je stvar i s informacijama koje čovek dobija na internetu, na Jutjubu. Takvoj priči je teško parirati, jer se u nju ulaže mnogo novca. Ja sam apsolutno uveren da se to čini da bi se čovek uprostio, jer je prost čovek uvek najbolji glasač. To su loši izdanci demokratije. Interesovanje za književnost ne može da se uporedi s onim koje je postojalo u sovjetsko vreme. Ipak, verujem da će klatno, ipak, početi postepeno da se kreće ka onome što vredi. Verujem da će se čovek zapitati u nekom trenutku: Zbog čega postoji ovolika količina kulture koja me je zaobišla? Verujem u ponovno buđenje interesovanja za čitanje, uprkos tržištu. Moram da kažem da sam sa zadovoljstvom išao centrom Beograda, jer sam video mnogo knjižara. Kod nas u Moskvi je rastojanje između dve knjižare mnogo veće nego u Beogradu. Imamo čitave četvrti bez knjižara.
Mnogi umetnici, pisci i ljudi iz sveta kulture koji dolaze iz Rusije kažu da je u sovjetska vremena, kada je postojala cenzura, bilo mnogo kvalitetnijih umetničkih dela, jer je ona, paradoksalno, podsticala i umetničko nadahnuće, ali i povećavala interesovanje publike za sve što je zabranjeno. Danas, kada cenzure više nema, bar ne u obliku u kojem je bilo u sovjetsko vreme, nema više, kako tvrde, velikih umetnika. Šta Vi mislite o tome?
U cenzuri, u principu, nema ničeg dobrog, ona predstavlja ispoljavanje slabosti, odnosno, pokazuje nizak razvoj kulturnih institucija koje ne mogu da regulišu stvari drugačije osim zabranama. Naravno, razumem da ponekad možda ne postoji drugi metod. Sovjetska cenzura je bila složeni mehanizam koji nije uvek bio štetan i ona nije uvek bila samo ideološka, nego je i suzbijala razne bezobzirne tekstove. Ipak, sloboda je bolja. Bojim se da u naše vreme mehanizam cenzure, u smislu tog paradoksalnog doprinosa rastu interesovanja za određena dela umetnosti, ne može da funkcioniše. Nemoguće je nešto zabraniti, jer će čovek, jednostavno, naći nešto drugo, što je dozvoljeno. To funkcioniše samo u totalitarnom sistemu. Današnji čovek će prosto otići tamo gde nema cenzure, ili će pronaći način da ono što ga interesuje skine s interneta.
Ipak, cenzura danas postoji kada je reč o ruskoj umetnosti i kulturi u inostranstvu, u zapadnim zemljama.
To je drugo pitanje. To je, rekao bih, apsolutno niskost i idiotizam, koji dokazuju da je reč o provokaciji protiv Rusije, planiranoj odavno. To nije ni protiv kakve vlasti, nego protiv cele Rusije kao zemlje, i zbog toga je veoma uznemirujuće. Ipak, vidim da se, uprkos tome što vlasti određenih zemalja pokušavaju sve da ukinu, javlja i suprotna tendencija. Ruska kultura se može ukinuti u knjižarama, mogu se ne puštati ruske delegacije u Francusku, u Pariz, ali je nemoguće ukinuti je u dušama ljudi koji su odgajani na njoj, koji je vole i cene.
Postoje čak informacije da danas, na primer, u knjižarama po zapadnim zemljama raste interesovanje za ruske klasike, kao što su, recimo, Dostojevski, Gogolj.
Da, pametnih ljudi ima uvek i svuda. Bi bih veoma ogorčen kada bi kod nas, u Rusiji, odjednom počeli da ukidaju dobru američku ili englesku književnost, da zabranjuju dobre knjige, da se dela Barnsa, Makjuana, Apdajka, Foknera, Hemingveja posmatraju kao neprijateljska. To nema veze sa složenim odnosima Amerike i Rusije danas. Ipak sam za to da se takozvano pročišćavanje kulture od loših elemenata ne ostvaruje uz pomoć zabrana, jer zabrane mogu da ožive interesovanje za, recimo, lošu knjževnost koja manipuliše svešću. Uvek naglašavam da odnos državnog mehanizma kontrole mora biti izgrađen vrlo pažljivo i ne sme biti potpisan krvlju.
Koliko se u Rusiji čitaju srpski pisci, da li su vidljivi?
Mislim da su se kod nas, u Rusiji, uvek odnosili prema Srbiji s određenim zanemiravanjem, jer je tržište oduvek bilo usmereno ka anglosaksonskoj, francuskoj, japanskoj književnosti. Retko se otkupljuju prava za prevod dela srpskih pisaca. Ne određuju odnose među državama samo cene gasa i pregovori političara. Mislim da je potrebno promovisati srpske knjige, prevode. Naši izdavači zaista treba da misle o tome.
Šta biste im preporučili da prevedu od dela srpskih pisaca?
Mislim da je, pre svega, potrebno da znamo za više od dva ili tri imena. Nema opšte, šire slike, sve se svodi na Andrića i Pavića, eventualno Crnjanskog. I svi znaju Kusturicu, jugoslovensku kinematografiju. To je prilično čudno, jer su naše zemlje bliske, savezničke. Bar još tri ili četiri vodeća prozaika iz Srbije treba da se pojave u Rusiji.
