Ovo su srpske majke čiju veliku bol niko ne vidi i ne oseća
18:03 22.10.2022 (Osveženo: 14:11 12.12.2022)
© Foto : Sputnjiku ustupila Dušica Selaković
Pratite nas
Zvale su se Ognjenka i Đurđija, rođene su u sedmom mesecu trudnoće. Živele su pet dana, otišle jedna za drugom, tako kako su i došle na ovaj svet. Nisam znala kako se živi sa bolom, mislila sam da sam jedina žena koja je dvoje dece sahranila odjednom, na internetu nema takvih iskustava na srpskom. Želim da pomognem svima koji žive istu patnju.
Svoje strašno životno iskustvo priča nam Dušica Selaković iz Beograda. Ima tridesetjednu godinu, ljubav supruga i porodice, sina od dve godine, ali posle gubitka prevremeno rođenih devojčica, život nikako da se nastavi punoćom koju je imao.
Žene u u tišini vape za pomoć
Osetila se samom u svom bolu, tražila slična iskustva, kako bi pokušala da ga prevaziđe. Blogovi, forumi, video sadržaji koji govore o smrti beba u Srbiji nisu postojali.
Ali, postojala je statistika: svake godine bez svojih beba ostane oko 400 žena - žena koje su nevidljive u svom bolu, koje u tišini vape da im se pomogne.
„Obratila sam se „Centru za mame“, odmah su prihvatili ideju da osnuju grupu podrške za mame koje su izgubile svoje bebe. Jedna trauma je trauma gubitka, a druga trauma ophođenja medicinskog osoblja i uopšte našeg zdravstvenog sistema prema ljudima, kao prema robotima. I to ćemo nastojati da menjamo kroz ovu grupu“, kaže Selakovićeva.
Pomoć od sveštenika
Ona dodaje da je imala veliku sreću što živi u verujućoj porodici. Utehu je prvo potražila kod sveštenika, razumeo je kao čovek i roditelj, to joj je prilično olakšalo tešku situaciju u kojoj se našla. Zahvaljujući, njemu, kaže, uspeli su i da krste svoje bebe.
Kolevka
© Pixabay
„Time ću se baviti kroz grupu, pošto vidim da ljudi nisu upoznati, kao što ni ja nisam bila, da je moguće krstiti dete i bez sveštenika. To se dešava, dozvoljeno je u ovakvim izvanrednim situacijama. Zahvaljujući tome što su krštene i što su sahranjene na način koji je nama nekako dao potvrdu da jesu bile tu i da jesu postojale, nama je data uteha. Imamo je i sada, kada odemo na groblje“.
Naša sagovornica dodaje da žena koja izgubi dete ili ga rodi prevremeno, a ono umre, neminovno pati zbog krize koja nije utemeljena, oseća se krivom. To je strašno breme koje žene nose same, često se plašeći da o tome govore.
„Sam razgovor sa sveštenikom, Sveta tajna ispovesti, gde on čita razrešenu molitvu za sve ženine grehe, čak i ako ne postoji realna krivica, mnogo znači. Ja znam da nisam kriva za smrt svoje dece, niti za prevremeni porođaj, ali taj momenat skida ogroman teret. Sveštenik me je pomerio, naterao na razmišljanje, omogućio mi je korak napred“.
Nevidljive za društvo
Svoje bolno iskustvo Dušica Selaković prva je podelila u grupi za podršku, odmah su reagovale i druge mame. Izgubile su bebe zbog prevremenog porođaja, infekcija, zdravstvenih komplikacija ili urođenih anomalija. Pate i žene koje izgube decu i na samom početku trudnoće, koje su svoju decu videle samo na ekranu ultrazvuka, sve su za srpsko društvo nevidljive.
„Centar za mame“ ima plan kako da im pomogne. Pre svega, grupa na fejsbuku za njih je bezbedno mesto na kome mogu da otvoreno pričaju o svojim emocijama, da podele iskustva, ali će moći i da dobiju stručnu, profesionalnu pomoć.
Žene okupljene u "Centru za mame" uspele su da promene Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom
© Foto : Sputnjiku ustupio Centar za mame
„Povremeno ćemo organizovati i razgovore uživo unutar fejsbuk grupe. Imaćemo i stručne tekstove, pričaćemo o tugovanju uopšte, imaćemo i radionice za mame, ali je ideja da sve ostane onlajn, zato što tako možemo da pokrijemo mnogo širu grupu, žene iz cele Srbije“, kaže Jovana Ružičić iz „Centra za mame“.
Žene okupljene u ovom udruženju, koje je upornošću uspelo da promeni Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, da pomogne porodiljama da dobiju svoj novac direktno od države, zapravo će se zalagati za sistemsku podršku porodici koja prolazi kroz iskustvo gubitka deteta.
„Trenutno su mame same, nemaju na koga da se oslone, samo na lične i porodične resurse, samo tu neko može da im bude rame za plakanje. Važno je i pitanje plaćanja stručne pomoći. Ona je neophodna, nema izlečenja, jer se tuguje do kraja života, ali ima oporavka od gubitka. Takva pomoć je dostupna samo onima koji mogu da plate. Dugoročni plan je osnivanje psiholoških servisa unutar porodilišta koji su dostupni ovim mamama. Oni su potrebni i u regularnim trudnoćama i porođajima“, kaže Ružičićeva.
Spremne za borbu
Glavna administratorka grupe za podršku mamama koje su izgubile bebe Dušica Selaković upravo se sprema da pođe na psihoterapiju. Ranije nije bila spremna, čekala je, kaže, da prođe stanje šoka.
„Čekala sam da prihvatim činjenicu da ih neću dobiti nazad, to što ću se obratiti nekome za pomoć znači da sam spremna za prevazilaženje traume i povratak traženja kvaliteta života koji sam imala ranije. Takođe, želim da jednog dana, kada ponovo budem trudna, kada ponovo budem, bože zdravlja, rodila zdravo dete, budem spremna na to da je sve novo, da budem celim bićem uz to dete, a ne da ga doživim kao zamenu za ćerkice koje sam izgubila“.
Grupa za podršku mamama koje su izgubile bebe otvorena je i za žene iz regiona.
