Druge države osim Srbije nemamo! Kako žive Goranci na Kosovu i Metohiji koje bi car Dušan razumeo
19:01 15.10.2022 (Osveženo: 14:12 12.12.2022)
© Foto : Sputnjiku ustupila porodica Dauti
Pratite nas
Srbija obraća pažnju na nas, ali mogla bi i više. Da nije nje, ne bismo ni ostali ovde, druge države osim Srbije mi nemamo, kažu za Sputnjik Goranci sa Kosova i Metohije.
Iako ih je rat razneo na sve četiri strane sveta, oni koji su ostali u selima podno Šar planine, uspevaju da žive od svog rada, raspeti između zakona takozvanog Kosova i države koju smatraju svojom.
Goranci bez svoje opštine
Na Gori je pre rata 1999. godine živelo oko 20 hiljada ljudi, procena je da ih trenutno ima oko osam hiljada, uglavnom starijih. Reč je o oblasti koju su oduvek isključivo naseljavali Goranci.
„Pre rata naš administrativni centar Dragaš bio je isključivo goransko mesto, ali su posle počeli da naseljavaju Albance. To je jedina opština na Kosovu i Metohiji koju je ukinula Unmik administracija. Napravljene su nove opštine, kao što je Mamuša, tursko selo u Prizrenu, jedno selo, jedna opština, a mi sa 19 sela i ovoliko ljudi ne možemo da imamo opštinu. Po svim parametrima, pa i po kosovskim zakonima, morali bi da je imamo, ali ne daju, a to bi nam značilo“.
Ovo nam priča jedan od stanovnika sela Rapča. Želi da ostane anonimam, ne zna kako će ga razumeti, možda bi nekome mogao da se zameri. Žive u miru sa komšijama, ali situcija je sada svuda teška, a tokom rata bilo je i miniranja kuća.
U njegovom, kao i u drugim goranskim selima žive pretežno stariji ljudi, a mladi se više muče.
U ovom kraju ima 19 sela u kojima žive Goranci
© Foto : Sputnjiku ustupila porodica Dauti
„Deca iz su nam bukvalno isterana iz škola u Dragašu gde se nastava sluša na srpskom, srednja škola je izmeštena u nemoguće uslove u, takođe goransko, selo Mlike. Albanska deca se voze autobusom još dalje do te škole, tim parama mogu pet škola da naprave, ali njima je cilj da se Goranci potisnu iz Dragaša“, kaže naš sagovornik.
Rade od jutra do sutra i ne žale se
Da govori za Sputnjik pod svojim imenom ne plaši se Seida Dauti iz sela Brod. Ona živi u, kako kaže, zajednici, sa čak 20 članova porodice, desetoro odraslih i jedanaestoro dece.
„Ne, nikad nismo imali ni sa kim problema, neću da grešim dušu, privikli smo mi ovde u Gori da radimo sa Albancima, sarađujemo, i pre rata i posle rata. Mi smo ovde jedan mirni narod, sa svima se prilagodimo“, ističe Seida.
Njena porodica ima veliko imanje u planini, imaju više od 1200 ovaca i 50 grla krupne stoke. Rade od jutra do mraka, ali se ne žale. Četvorica braće brinu o ovcama, a njihove supruge su zadužene za krave i pravljenje onoga od čega žive, čuvenog šarskog sira.
„Uvek nam je burno, nikad nije isto, uvek imamo neki posao da radimo. Leti ustajemo u pet, nekada i ranije, jer posao zahteva. Jetrva, svekar i ja idemo u štalu, mi radimo sa kravama, prvo ih pomuzemo, svekar ih istera na ispašu, onda se uhvatimo za sir. Muž ide sa drugom grupom ujutro u planinu kod ovaca, da ih pomuze. Tako je pet meseci, od kraja aprila do kraja septembra“, objašnjava Saida.
"Selo ni za šta ne bi menjala, ako te hrani selo, nema bolje od sela", kaže Seida Dauti.
© Sputnjiku ustupila porodica Dauti
Deca iz velike porodice Dauti do osmog razreda idu u školu na srpskom jeziku u samom selu, jetrvina ćerka je krenula u srednju školu u pomenuto selo Mlike, gde takođe pohađa nastavu na srpskom.
„Sin mi sad isto ide u srednju školu, ali u Mitrovicu, pošto ovde nemamo uslove, a on želi za automehaničara. Idu i druga deca na sever Kosova, pošto su u Mliki samo tri smera, ko želi drugo, mora da ide dalje. Ima u Dragašu to, nastava na albanskom, ali ne, mi smo išli u školu na srpskom, onda i deca nam idu na srpskom, tako smo navikli“, kaže ona.
Rasuti sve strane sveta
Ova mlada žena u Brod se udala iz obližnjeg goranskog sela Radeša. Gotovo svi iz njene porodice su otišli sa Kosova, trbuhom za kruhom. Ima brata i sestru u Švajcarskoj, jednog brata u Luksemburgu, jednog u Austriji. Jedna sestra je bila u Rusiji, ali se prošle godine vratila i sad živi u Beogradu.
„Ja selo za ništa ne bi zamenila, što kaže naša poslovica, ako te rani selo, nema bolje od sela, ako te ne rani, moraš da ideš. To je tačno, ali ako radiš u selu, tad će da te rani selo. Ako ne radiš, od čega da živiš“.
Porodica Dauti živi od prodaje šarskog tvrdog sira, daleko poznatog, koji se pravi na više od dve hiljade metara nadmorske visine. Leti, u sezoni, prerade i do 600 litara mleka od koga rade po deset velikih kolutova, od 10, 12, pa i 15 kilograma.
Čuveni šarski sir porodica Dauti prodaje u Srbiji i u Albaniji, ali kažu da bi im dobro došla pomoć države, da ga bolje ppasiraju
© Foto : Sputnjiku ustupila porodica Dauti
„Pretežno nam dolaze ovde ljudi koji nas poznaju i uzimaju, a isto prodajemo sir i za Srbiju, imamo i svoje predstavništvo koje nas reklamira tamo. I u Albaniji prodajemo. Sredom i petkom svekar, muž i dever idu na pijacu u Dragaš, borimo se, bilo bi bolje kad bi sve to bilo organizovano“, zaključuje Seida Dauti.
Ko će da ih leči…
Starije stanovnike Dragaša i okolnih sela muče druge brige, trenutno u Domu zdravlja rade dva lekara Goranca, kako kažu, po sistemu kosovskih vlasti. Oni će uskoro u penziju, pa se plaše da neće imati ko da ih leči. Apoteke nema.
„To nije naša jedina muka“, kaže još stanovnik Gore, koji takođe želi da se njegovo ime u medijima ne pominje;
„Po Briselskom sporazumu, svaki Goranac mora da se izjasni da li će da prima srpsku ili kosovsku penziju. Ako se izjasni za srpsku, na svakih šest meseci mora da ide u Kosovo polje da mu Unmik administracija overi potvrdu koju izdaju kosovske vlasti, to je maltretiranje i potpuna diskriminacija“, ističe.
On dodaje da se zbog rata i loše ekonomske situacije ljudi i dalje sele, ali da to sa sobom nosi još jedna rizik, on zna poreklo svoje porodice, generacijama, zna da su bili pravoslavni i kad su tačno prešli u islam, ali to je manje bitno, plaši se da će Goranci nestati.
Goranci su uspeli da sačuvaju svoj jezik, kažu da govore srpskim jezikom iz vremena cara Dušana
© Foto : Sputnjiku ustupila porodica Dauti
„Kad leti dođu ovi iz inostranstva, jedni se i dalje predstavljaju kao Goranci, drugi kažu da su Srbi, ima i onih koji misle da su Albanci ili Bošnjaci. Ne znam kako da se sačuvamo. Čujem da država razmišlja o formiranju Saveta Goranaca, da bi se to desilo, moramo da imamo matičnu državu, mi to nemamo. Naša država je Srbija, mi drugu državu nemamo. Voleo bi da se malo promeni odnos srpskih vlasti, sad postojimo samo za Bajram, da nam neko čestita“.
Svi Goranci sa kojima smo razgovarali ističu važnu činjenicu kao adut da ih ne zaborave oni koji mogu da pomognu.
„Sačuvali smo svoj jezik, govorimo jezik koji se govorio na dvoru cara Dušana. Kad bi kojim slučajem sad ustao, on bi sa mnom razgovarao, a sa vama se ne bi razumeo“.
Stado na obroncima Šar planine
© Foto : Sputnjiku ustupila porodica Dauti
