Dolar gura svet u recesiju: Jačanjem američke valute inflacija nezaustavljiva, može li se zauzdati?
CC0 / Pixabay /
Pratite nas
Pola veka nakon kolapsa sporazuma „Breton Vudz“, kojim su udareni temelji posleratne finansijske infrastrukture na globalnom nivou, svet se ponovo našao na prekretnici, ali ovoga puta američka strana, izgleda, ni ne pomišlja da makroekonomsku stabilnost na domaćem planu pretpostavi pretnji globalne recesije.
Pozadina snažnog dolara valjda je svima već dobro poznata: na krilima agresivne retorike i intenzivnog rasta kamatnih stopa FED-a, s očiglednim ciljem zauzdavanja inflacije, te prilično delikatne geopolitičke situacije (a zveckanje nuklearnim arsenalom nesumnjivo spada u tu kategoriju), ogromne količine kapitala potražile su sigurno utočite na američkim finansijskim tržištima.
A onda opet, američki dolar je ove godine demonstrirao svoju moć najpre u onom najlikvidnijem segmentu deviznog tržišta, u kojem se trguje valutama najrazvijenijih država sveta.
Premda celi niz analitičara i autoriteta već mesecima upozorava na probleme koje bi mogla iznedriti apresijacija američke valute, upirući prstom u (siromašnije) zemlje u razvoju kao potencijalno najranjivije, teret dominacije dolara u najvećoj su meri ponele valute poput švedske krune (+22%), britanske funte (+21%) ili japanskog jena (+25%), piše „Poslovni dnevnik“.
Nesvakidašnji jaz između bogatih i siromašnih
Ove, za razliku od zemalja u razvoju, redom krasi vrlo razvijeno domaće tržište kapitala, zbog čega mogu sebi da priušte zaduživanje u domaćoj valuti.
Suprotno tome, zemlje u razvoju obilato su koristile mogućnost jeftinijeg zaduživanja u nekoj od etabliranih svetskih valuta (eliminacijom valutnog rizika), otvarajući time prostor za značajne makroekonomske ravnoteže, budući je uredno servisiranje obaveza po izdatim obveznicama u prvom redu uslovljeno stabilnim kursem domaće valute.
Ukupan iznos zajmova koje Međunarodni monetarni fond drži u svom bilansu, kreditirajući finansijski ugrožene članice poput Zambije i Pakistana, dostigao je u avgustu rekordnih 140 milijardi dolara (u sklopu ukupno 44 programa podrške).
Uz rekordne brojke već treću godinu zaredom, ukupan broj zasigurno će i dalje rasti, testirajući kapacitete MMF-a jer je iznos svih dogovorenih zajmova (od kojih neki još čekaju realizaciju) dostigao 268 milijardi dolara. Gledajući stvari u tom kontekstu, rast kursa dolara od svega 5% u odnosu na vijetnamski dong, 6% u odnosu na kenijski šiling, ili čak pad od 7% u odnosu na urugvajski pezo uistinu deluje nestvarno.
Čak i putanja južnoafričke rande, najslabije iz kvinteta BRIKS valuta (u minusu od 13%) ove godine deluje nešto bolje u poređenju s evrom, jedinim ozbiljnijim konkurentom američkom dolaru.
Dolar otežava borbu protiv inflacije
Nisu, naravno, sve zemlje u razvoju podjednako pošteđene glavobolja; zemlje poput Indije, Čilea i Južne Koreje već neko vreme intervencijama grozničavo pokušavaju da okrenu odnos snaga u svoju korist.
Ali, investitore najviše brine činjenica da se razvijene zemlje sve teže nose s negativnim posledicama depresijacije domaćih valuta, dok monetarne vlasti balansiraju između krhkog ekonomskog rasta, koji je preko potreban za stimulativnu monetarnu politiku, kao i rastuće inflacije, koja iziskuje bitno više kamatne stope.
Ključan problem predstavlja činjenica da depresijacija domaće valute bitno poskupljuje uvozne sirovine (od energenata do hrane), čime se dodatno povećava pritisak na inflaciju koja je na starom kontinentu već poprimila dvocifreni oblik. A jednostavna kalkulacija cene sirove nafte, prevedene u domaću valutu, možda najbolje otkriva razmere problema.
Padom ispod 80 dolara po barelu prošle sedmice, cena VTI barela sirove nafte u odnosu na početak godine beleži rast od svega pet odsto. Blagodeti nižih cena već neko vreme uživaju američki potrošači, ali situacija je na drugoj strani Atlantika bitno drugačija: u Velikoj Britaniji sirova se nafta trenutno nabavlja po ceni koja je čak 25 odsto viša od početka godine, dok je širom Evrope, u zemljama u sastavu zajedničke valute, situacija tek neznatno bolja, jer je, i nakon intenzivne korekcije, sirova nafta za 20 odsto skuplja nego što je to bio slučaj početkom godine.
U takvim okolnostima, epilog nezadrživog napredovanja dolara i ne iznenađuje previše: od četiri najveće ekonomije sveta (nakon američke), čak tri su, na različite načine, intervenisale na deviznom tržištu, pokušavajući barem usporiti intenzitet nepovoljnog trenda.
U nedostatku koordinisane intervencije
Velika Britanija je to učinila nakon paničnih reakcija ulagača po objavi detalja najavljene promene smera u fiskalnoj politici pod dirigentskom palicom nove premijerke, zbog čega se kurs GBP/USD spustio na najniži nivo u istoriji (1,04 dolara) i korak do pariteta.
Kina se odlučila na nešto suptilniji pristup, kako i priliči „planskoj privredi“, upozoravajući špekulante da se ne igraju vatrom jer bi moglo završiti kobnim posledicama po njih. Bitno je otežala klađenje na pad vrednosti juana, a uz to može i indirektno da upravlja kursom kroz instrukcije najvećim bankama u državnom vlasništvu.
Drugog izbora baš i nema: centralna banka jedna je od retkih koja istrajno sprovodi ekspanzivnu monetarnu politiku s ciljem oživljavanja inflacije (i ekonomskog rasta), pa rastući kamatni diferencijal u korist dolara pokušava kompenzovati direktnim intervencijama na deviznom tržištu, iako time zapravo tek kupuje vreme, u nadi da će stimulativna monetarna politika u bližoj budućnosti doneti „čelične“ rezultate.
U sva tri primera zapravo je reč o improvizaciji koja drži vodu tek neko vreme; FED i Bela kuća su jedini akteri koji mogu značajnije da promene odnos snaga na tržištu, i jedini koji zasad ne pokazuju nikakav interes za rešavanje globalnog problema.
Stoga je pravo pitanje do koje mere su Džej Pauel, guverner FED-a i Dženet Jelen, ministarka finansija, spremni da ignorišu jačanje dolara i drže se zacrtanog kursa, okrenuti domaćim zbivanjima. Navodno su o tome pripravni da pregovaraju tek u slučaju većeg haosa na finansijskim tržištima, koji bi mogao ozbiljnije da ugrozi i američki finansijski sistem i tako privuče pažnju prosečnog birača.
Zbog toga većina posmatrača smatra kako je vverovatnoća koordinisane intervencije na tržištu još prilično mala, iako je svima očigledno da jednostrani stav gura ostatak sveta u recesiju (koja će se poput bumeranga pre ili kasnije obiti o glavu i američkom korporativnom sektoru).
Moris Obstfeld, nekadašnji glavni ekonomista MMF-a, misli da bi dolar možda mogao da se ukroti koordinisanom akcijom podizanja kamatnih stopa (i suzdržanošću FED-a), upozoravajući pritom na moguće razorne posledice nastavka aktuelnog trenda.
7 Septembar 2022, 17:25
