https://lat.sputnikportal.rs/20221001/reditelj-igor-kopilov-film-nebo-je-prica-o-herojstvu-ruskoj-dusi-i-casti-olivera-ikodinovic-1143808859.html

Reditelj Igor Kopilov: Film "Nebo" je priča o herojstvu, ruskoj duši i časti

Reditelj Igor Kopilov: Film "Nebo" je priča o herojstvu, ruskoj duši i časti

Sputnik Srbija

Moramo da čuvamo sećanje na one koji su zaista heroji. Mi smo dužni da snimamo filmove o njima, imamo obavezu prema mladima koji možda ne razumeju previranja koja... 01.10.2022, Sputnik Srbija

2022-10-01T12:13+0200

2022-10-01T12:13+0200

2022-10-01T12:13+0200

rusija

orbita kulture

ruski film

rusija – društvo

srbija

festival

sirija

ministarstvo odbrane rf

oleg peškov

kultura

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/09/1d/1143751197_0:60:3041:1771_1920x0_80_0_0_f51d3447caabc108cf7f8e6c92ccade9.jpg

Njegov film "Nebo", potresna umetnička priča o pogibiji pilota Olega Peškova čiji je avion oborila turska avijacija u Siriji, pre nekoliko večeri premijerno je prikazan srpskoj publici na Danima ruskog filma u Srbiji. O tome koliko je bilo rizično snimati na teritoriji Sirije, s obzirom da su borbe bile u toku, Kopilov kaže:-- Naše prvo putovanje u Siriju bilo je sa ciljem da se upoznamo sa tim događajima i pričom. Morali smo da prođemo sva ta mesta - Lipeck, Ministarstvo odbrane, Siriju. Po dolasku prvog dana dogodio se manji napad na našu bazu, ali ga je naša vojska brzo odbila. Područje gde se avion srušio nalazi se veoma blizu granice sa Turskom. Kada smo ga posetili, pod zaštitom sirijskih i ruskih specijalnih službi, videli smo avion na mestu gde je srušen. Uzeli smo nekoliko fragmenata za muzeje, doneli u Ministarstvo odbrane... Moram reći da vojna baza u Siriji ostavlja veoma jak utisak svojom organizacijom. Shvatali smo da snimanje zadire u vojnički život, ali zahvaljujući pripremi, ministru odbrane i glavnokomandujućem naše grupacije u Siriji, sve je bilo veoma dobro koordinisano i organizovano. Uostalom, i mi smo bili pripremljeni. Ranije nisam imao iskustvo da radim sa tako velikom vojskom, sa tako velikom količinom vojne tehnike i ljudstva, ali u Siriju smo stigli nakon što smo snimili dve trećine filma. Znali smo kako da sarađujemo, da komuniciramo, šta treba da radimo a šta ne, i kako u vojnim uslovima možemo da funkcionišemo. I to nam je mnogo pomoglo. Svi imamo veoma lepe uspomene na tu saradnju. Tu je snimljena trećina filma a sve što se ticalo Sirije zaista je urađeno na autentičnoj lokaciji, a to nam je omogućila stalna zaštita naših oružanih snaga.Ovo je priča u čijem je središtu drama trojice ruskih vojnika – pilota Peškova, navigatora Konstantina Murahtina i vojnika Aleksandra Poziniča koji je poginuo u toku spasilačke operacije. Kako ste kao umetnik pristupili obradi ove istinite, tragične priče?-- Film se može podeliti na dva dela – na ono što se dešavalo na dan obaranja aviona i tokom operacije spasavanja, i na deo koji je prethodio tom tragičnom događaju. Pre svega sam od rođaka i ruskih oficira zatražio odobrenje za moju interpretaciju, budući da za svaku, pa i istinitu priču, treba da imate i umetnički pogled. Ne podležu sve činjenice obradi, morate napraviti odabir i u tome je bilo najvažnije to što sam dobio mogućnost da se rediteljski izrazim, da pokažem neku kolektivnu sliku o oficirima, o ženama, o odnosima... Ta kolektivna slika data je u prvom delu filma. Što se tiče samog dana i operacije spasavanja, mi smo, zahvaljujući vojsci, bili upoznati sa svim što se dešavalo gotovo u sekundu. I - pravili smo selekciju zbog toga što svaka pa i ova filmska priča mora biti vremenski ograničena. Birali smo najdramatičnije, najzanimljivije detalje, ali deo o operaciji spasavanja je prikazan realno.Da li je reditelj na posebnom ispitu morala i odgovornosti kada radi ovakav film?-- Da. To je povezano i sa aktuelnom situacijom koja se promenila, a to uključuje i informaciono polje kome pripada i film. Zbog toga film ima ne samo umetničku vrednost, već i moralni i etički značaj. Dakle, praktično je i oružje i velika odgovornost. Naš cilj je bio odati počast našoj vojsci, koja je svemu ovome pristupila sveobuhvatno, čak i kreativno. Nisu bili hladna srca - naši sastanci u Ministarstvu odbrane ličili su na jednu malu kinematografsku, umetničku vojnu operaciju u kojoj su učestvovali svi u želji da se sve na najbolji način poveže, stvori, napravi. Imali smo čak i neka tehnička, haj-tek rešenja. Na primer, maršruta leta Peškova je ubačena u pravi borbeni trenažer i simulaciju leta su odradili pravi vojni piloti. Mi smo to snimili i koristili u kompjuterskoj grafici. Dakle, učinili smo jedni druge bogatijima – mu smo uneli svoju dušu, a oficiri su odgovorili na isti način, uključujući se u to potpuno neformalno. A kad je reč o moralu i odgovornosti… Znate, ruski vojnik je uvek vojnik sa srcem. Uvek! To u ratno doba predstavlja i smetnju, ali to je jedino što može da pokrene pravog muškarca. I bilo je veoma važno ne pričati o pucnjavi, niti o tenkovima, nego o srcu, duši i časti. Mi jesmo koristili mnoge nove tehnologije, ali, najvažnije je bilo da meci i eksplozije ne postanu dominantni, jer ovo nije zabava, ovo je priča o duši i srcu.Koliko je teško ispričati priču o događaju koji je i dalje u živom sećanju, i dalje bolan?-- Već sam rekao da sam tražio od udovice Olega Peškova, Konstantina Murahtina i drugih učesnika ovog događaja da mi dozvole da ceo događaj sagledam šire. Koliko god mi je stalo do umetničkog pogleda, bilo mi je jednako važno da čujem njihovo mišljenje. Kada smo u Lipecku premijerno prikazali film udovica Olega Peškova, Jelena, izgovorila je reči koje su mi se urezale pravo u srce. Ona je rekla: „Hvala vam puno. Prvi put posle šest godina od Olegove smrti želim da živim”. Bio sam ganut i mnogo mi je značilo što su i piloti tako lepo prihvatili "Nebo".Ako biste snimali film o danas aktuelnim događajima kako biste ga nazvali. Šta je posle „Neba“?-- Mnogi smatraju da ne treba da se snimaju aktuelni događaji, da treba da postoji vremenska distanca. Ja se ne slažem sa tim. Rat se mnogo promenio. Nisu ovo vremena kada su vitezovi viteški stupali na bojno polje i kada se sve na tom mestu rešavalo. Sada su ulozi veoma visoki. Možda bi čak i pre godinu dana sve to zvučalo patetično. U Sovjetskom Savezu su mnogo govorili o miru i, kako se sada ispostavlja ispravno su govorili, ničeg u tim rečima nema patetičnog. Ali, sada je u opasnosti sam život kao takav i ne samo u Rusiji, nego uopšte. Zato, ako želimo da sprečimo da se dogodi velika tragedija, moramo raditi sada, nemamo prava da grešimo. Znate, filmovi su snimani i tokom Drugog svetskog rata. S obzirom da snimanje filma nije brz proces, ostaju dve mogućnosti: ili snimati veoma brzo, dokumentarno, u jeku događaja, što je veoma teško ili preći na univerzalne momente velike dramaturgije, šekspirovski i čehovski... Kako god, treba snimati. Naš patrijarh je rekao divnu stvar: „U ovim uslovima, svako treba da svoj posao obavlja maksimalno pošteno. To će biti vaš doprinos zajedničkom cilju”. Stoga, ne možemo sada da zabijamo glavu u pesak kao noj. Zato snimamo. Ne moraju to nužno biti vojne akcije, priča se može ispričati i bez automata u rukama, ali snimati i pričati o herojima i za heroje – to je naša obaveza. Jednostavno, dužni smo da to uradimo.Da li ste razmišljali da snimite film o Donbasu?-- Radim u kompaniji koja je već proizvela takve filmove. Uradili smo film "Vrelina", koji upravo govori o tim događajima. Upravo sada izlazi film "Vrelina 2", koji je snimljen u Donbasu i biće premijerno prikazan u oktobru. Mi smo to uradili, ne čekamo ništa. Ako "Nebo" govori o događajima iz 2015. godine, onda ove dve "Vreline" , koje je uradio drugi reditelj, govore o sadašnjosti."Nebo" je film o žrtvi i junaštvu. Koliko su ove vrednosti prisutne u današnjem svetu potrošačkog i hedonističkog mentaliteta?-- Žrtva i junaštvo su kvaliteti koji su gurnuti u zapećak. Danas te svi ubeđuju da treba samo tiho, mirno živeti, da je sve dobro, da živiš dobro i da ne treba ni o čemu da razmišljaš. Tako se gubi poimanje dobra i zla. Danas sve manje ima stida, strah je postao normalan. Sve vam to polako usađuju.U tom kontekstu, kažete da ste nedavno razgovarali o događajima iz Drugog svetskog rata, setili ste se ruskog zauzimanja Rajhstaga…-- Govorio sam o tome koliko je trebalo imati hrabrosti i smelosti za to u trenucima kad se ratu bliži kraj, a morate se boriti iako znate da možete poginuti u poslednjoj munuti rata, u sekundi pre same pobede. I setio sam se jedne pesme u kojoj dečak ispituje svog dedu o ratu, a on mu ne govori o stradanju, nego o nečem drugom. U toj pesmi deda pripoveda o tome da je u Berlinu, u poslednjim danima rata, naišao na ranjenika koji mu je pokazao gde mu je dom. I on je ostavio sve, uzeo tog nemačkog vojnika i uneo ga u kuću, kod roditelja. I dečak shvata da mu je deda umesto priče o zauzimanju Rajhstaga, održao lekciju o tome kako ostati čovek. Ta tema `ostati čovek` veoma je prisutna u prozi i poeziji ruskih pisaca i pesnika, posebno onih koji su pisali na frontu. Ali misao koja je za mene poražavajuća, jeste da se ja ne mogu setiti ni jednog dela, nijedne pesme nemačkog, engleskog, francuskog, italijanskog pisca koji ruskog čoveka izjednačavaju sa sobom. Verovatno ima takvih, ali ja za njih ne znam. Nikada nas nisu smatrali ravnima sebi, uvek su nas smatrali drugorazrednim ljudima. Svet se veoma menja, a možda, naprotiv, i nikada nije bio drugačiji, nego mi tek sada otvaramo oči i vidimo realnost.Oni koji su odgledali film kažu da je najpotresnije to što u vremenu rastakanja vrednosti kakve su patriotizam i ljubav prema svojoj zemlji i narodu – blista priča o herojstvu koje je zapravo potvrda te ljubavi i istinske odanosti. I u srpskoj tradiciji žrtvovanje za viši cilj je visoko vrednovano. Da li računate sa tom vrstom razumevanja srpske publike?-- Dolazeći ovde nisam imao utisak da putujem u inostranstvo, već u svoju zemlju. Veoma me zanima kako će publika primiti "Nebo", s obzirom da smo veoma bliski i da su naše veze jake. Kada su bombardovali Beograd mi smo to doživeli kao da su bombardovali nas i bilo nas je neizmerno sramota što nismo mogli da pomognemo, iako smo i sami bili u teškoj situaciji. Očekujem ljudsku reakciju, razumevanje, zato što Srbiju osećam kao svoju zemlju.Pored "Neba" aktuelan je i vaš film „Zlatna bronza“, koji govori o talačkoj krizi u Beslanu.-- Ako smo u filmu „Nebo“ detaljno opisali tragične i dramatične scene rata, onda smo i ovde našli ugao da ispričamo priču o strahovito tragičnim događajima kada 900 dece i roditelja teroristi zatvaraju u školu. Nismo pravili dokumentarac, nego smo osmislili umetnički pristup. To je strašna rana. Znate, kada se dete poseče ili udari nećete dozvoliti da ta rana još više krvari, nego ćete u to bolno mesto duvati ili ćete ga ljubiti da biste mu olakšali. Zbog toga smo radeći film "Zlatna bronza" birali nežan pogled na te strašne događaje. Danas je jako teško stići do srca. Scenarista Jurij Arabov je rekao jednu veoma tačnu stvar – čovečanstvo je trebalo da izgubi oko 40 miliona ljudi tokom Drugog svetskog rata da bi u narednih 30 godina u filmovima progovorilo srce. A potom je sve prestalo, kako Arabov kaže, kada su izašli prvi „Ratovi zvezda". I još dodaje da ga plaši pomisao na to koju cenu čovečanstvo mora da plati da bi se ponovo govorilo srcem.

https://lat.sputnikportal.rs/20220806/ivana-dimic-nipodastavanje-ruske-kulture-je-cist-fasizam-1140738445.html

srbija

sirija

2022

Vesti

sr_RS

orbita kulture, ruski film, rusija – društvo, srbija, festival, sirija, ministarstvo odbrane rf, oleg peškov, kultura