https://lat.sputnikportal.rs/20220806/ivana-dimic-nipodastavanje-ruske-kulture-je-cist-fasizam-1140738445.html
Ivana Dimić: Nipodaštavanje ruske kulture je čist fašizam
Ivana Dimić: Nipodaštavanje ruske kulture je čist fašizam
Sputnik Srbija
Volim rusku literaturu a najviše od svih volim Gogolja. Ko su ti koji sada kažu: „No, no, Dostojevski“? Šta, Dostojevski momentalno nije dobar pisac zato što im... 06.08.2022, Sputnik Srbija
2022-08-06T14:24+0200
2022-08-06T14:24+0200
2022-08-06T14:24+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
pozorište
pozorišna predstava
ivana dimić
agata kristi
ubistvo u orijent ekspresu
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110589/90/1105899033_146:0:1278:637_1920x0_80_0_0_19db1371ae483de5ba193a1ba690be4d.jpg
Ovako pisac i dramaturg, Ivana Dimić u emisiji „Orbita kulture“ komentariše zabrane i cenzure s kojima se ruska kultura danas suočava širom zapadnog sveta.„Svi znamo da su nacisti pobili šest miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu u logorima, u gasnim komorama. Ali se podatak da je 31 milion Rusa poginuo u istom tom ratu u borbi protiv fašizma, nigde ne pominje! Kao da je to ništa, nema veze“, dodaje ona.Povod za razgovor sa dobitnicom NIN-ove nagrade je njen prevod dramatizacije čuvenog romana Agate Kristi „Ubistvo u Orijent ekspresu“, koji će uskoro premijerno biti izveden na sceni pozorišta „Boško Buha“, ali i novi roman koji uskoro objavljuje.U poslednje vreme volite da istaknete da ste penzioner. Postoji li termin penzija u umetnosti ili je umetnik to dok postoji, dok diše, bez obzira na radno vreme i starosnu granicu?- Naravno, to je vokacija. Ja sam pisala i sa šest godina i što se toga tiče, ništa se nije promenilo. Fenomenološki kada kažem da sam penzioner, to mi donosi određenu duševnu i duhovnu korist. Ako si penzioner, onda otpadaju sve titule, sve zvanične funkcije - ti si niko i ništa. To doprinosi mom smirenju kao osobe i odlično je da se čovek leči od sopstvene uobraženosti.Da li je izbor Agate Kristi i zbog toga što dugo nije igrana na našim pozorišnim scenama?-Kod nas u pozorištu Agata Kristi sasvim sigurno nije igrana bar u poslednjih 40ak godina, koliko ja pratim pozorište. Bilo mi je zanimljivo kada su mi iz pozorišta „Boško Buha“ rekli da hoće da rade „Ubistvo u Orijent ekspresu“. Sa najvećim uživanjem sam prevela tu dramatizaciju Kena Ludviga koja je zaštićena dramatizacija za pozorište. Inače, obožavam Agatu Kristi, Dejvida Sušea i Poaroa. Gledala sam sto puta iste epizode kad god su ih davali na našoj televiziji. I kada je igrao Piter Justinov, i kada je igrao Dejvid Suše, pa i ovaj Kenet Brana. Kakav je divan taj kriminalističi zaplet!Režiju potpisuje Darijan Mihajlović koji je okupio najpoznatije članove ansambla „Boška Buhe“. Da li ste prisustvovali nekoj probi?-Bila sam na jednoj probi i ostala očarana gledajući naše glumce u tim, nama svima poznatim ulogama. Andrija Milošević koji igra Poaroa, možda nije pedagoški da ga ja hvalim, maestralno gradi taj lik. On ne liči ni na jednog od ovih koje smo gledali. Radi svoje, a veoma je duhovit. Svi su napravili izvanredne uloge, ništa nisu imitirali i to mi se mnogo dopada. Ipak, pošto sam imala velike poteškoće pri prevođenju i morala da držim spisak likova ispred sebe, rekla sam glumcima da paze na artikulaciju. Mora svaka rečenica da se čuje pošto mi u gledalištu povezujemo radnju isključivo na osnovu replika. Ne smeju da prave nikakve zabune sa imenima, a imena ima mnogo, da se mi u publici ne bismo zbunjivali.Da li ste dali sebi slobodu i upotrebili svoju veštinu da malo prilagodite prevod domaćoj publici?-Upravo je to fenomen prevođenja. Kad god prevodite nešto što je literatura, vi uvek prepevavate. Naravno, morate znati taj jezik sa kojega prevodite, morate imati diplomu koja vas kvalifikuje za prevodioca, ali sa druge strane, morate suštinski dobro da poznajete svoj jezik. Tu ima još jedna važna stvar kada je u pitanju prevod dramskog teksta. S lakoćom sam prevela silne drame i sa engleskog i sa francuskog jer sam dramaturg. Poznajem pozorišnu repliku. Pozorišna replika je živa i vuče radnju. A prevodioci koji mogu biti izvanredni a koji su prozni prevodioci i ne znaju šta je drama, šta je pozorište – mogu da umrtve repliku, da je naprave statičnom zato što ne razumeju to kretanje koje mora da postoji. To je ono što mi pozorišni ljudi zanatski znamo.Šta je Vama kao piscu najinteresantnije kada prevodite neki komad?- Sopstveni jezik, to istraživanje. Da delo prevedete u duhu vašeg jezika, da deluje potpuno prirodno, a da duh tog dela ostane onakav kakav on jeste na originalnom jeziku. Tu je zabava sa prevođenjem. Sada sam dobila da uradim neku adaptaciju i vidim loš prevod. Piše u tekstu: „Nešto što liči na vetrokaz“, koji taj čarobnjak iz priče poseduje, „ako neko slaže on poskoči i zatrubi“. On to zove vetrokaz, i ja mislim, mislim i onda smislim reč „lažolovac“. Jer on lovi laži i kada neko bude slagao, lažolovac će da se oglasi. Kada napišete takvu reč, ona automatski pokupi sva značenja, obim značenja i jasno govori o čemu se radi.Oprobali ste se u raznim književnim oblicima. Autor ste, za sada, jednog romana, „Arzamas“ i za njega ste dobili NIN-ovu nagradu. Zadali ste sebi visoku lestvicu, kada bude izašao sledeći…-Nisam je ja stavila, oni su mi je stavili, pa ćemo da vidimo da li ću da je preskočim. Ja uvek isto pišem, 40 godina koliko pišem, koliko objavljujem knjige. Uvek sam najviše volela da pišem priče, prozu. I evo, posle šest godina završila sam roman koji će izaći u „Laguni“. Što se mene tiče, ja sam svoj posao obavila. Po strukturi isti je kao prethodni. To je priča jedne porodice koja, u stvari, ne postoji. Sve se pripoveda iz ugla nerođenog deteta. Ono ne postoji, ono je izmišljeno u glavi sopstvene majke i kao takvo počinje da se hvata za pisane reči, počinje da postoji i pretvara se prostom deobom u tri osobe. Ima tu vrlo zabavnih elemenata u tom romanu koji je u stvari, prilično kratak ali gusto napisan.Koliko su vremena u kojima živimo, pandemija, zveckanje nuklearnim oružjem, pogodno tle za dobru knjigu? Da li ste pristalica one čuvene – da najbolja dela nastaju u najtežim okolnostima?-Ima nešto što je kazao Josif Brodski u svojoj knjizi eseja „Udovoljiti senci“ i mene je to strašno potreslo. Pišući o Cvetajevoj, o Mandeljštamu, o teroru i ubijanju tih strašno darovitih ljudi koje je bilo jezivo, na jednom mestu kaže: „Samo da se razumemo, oni bi bili isto toliko talentovani i da nisu imali toliko stradanje i toliku patnju“. A opet danas, na planetarnom nivou, cela ljudska rasa propada. Ima tu raznih stvari koje se dešavaju ljudima i ko je slabije konstitucije može samo da podilejiše od svih ovih događaja – od epidemije, do toga ko će prvi da pritisne crveno dugme i da nas sve satru jednim potezom. Možda onaj Bajden koji ne zna gde se nalazi, koji se rukuje sa vazduhom i pozdravlja mamu koja je mrtva 10 godina. To su neki klovnovi.Kao nekadašnji pomoćnik ministra za kulturu kako ocenjujete trenutno stanje u srpskoj kulturi?-Verujem u darovite ljude i mislim da talenat nađe put kao voda kroz kamen. Ne može taj dar da se ne izrazi kad je neko umetnik. Možda je sada umetnost u virtuelnoj stvarnosti. Ja to ne razumem, što ne znači da to nije neki novi vid umetnosti u ovoj sadašnjoj tehnologiji. S jedne strane stalno kukamo kako je kultura u krizi, a onda s druge strane opet kad pogledate... Osamdesetih, kada sam došla u Atelje 212, govorili su da je to pozorište propalo, da je brod koji tone sa koga i pacovi beže. To su bile osamdesete, od tada je prošlo mnogo godina, od tada je bilo veličanstvenih predstava, veličanstvenih glumaca i reditelja, i opet će tako biti. Tako je od kada je sveta i veka.
https://lat.sputnikportal.rs/20220305/ivana-dimic-o-spomeniku-crnjanskom-dovoljno-je-da-je-samo-lament-nad-beogradom-napisao-1135042197.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Maša Radović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
Maša Radović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Maša Radović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, pozorište, pozorišna predstava, ivana dimić, agata kristi, ubistvo u orijent ekspresu
kultura, kultura – intervjui i analitika, pozorište, pozorišna predstava, ivana dimić, agata kristi, ubistvo u orijent ekspresu
Ivana Dimić: Nipodaštavanje ruske kulture je čist fašizam
Volim rusku literaturu a najviše od svih volim Gogolja. Ko su ti koji sada kažu: „No, no, Dostojevski“? Šta, Dostojevski momentalno nije dobar pisac zato što im se ne sviđaju Rusi? Na taj način možete sve da diskvalifikujete. Nipodaštavanje ruske kulture je čist fašizam.
Ovako pisac i dramaturg, Ivana Dimić u emisiji „Orbita kulture“ komentariše zabrane i cenzure s kojima se ruska kultura danas suočava širom zapadnog sveta.
„Svi znamo da su nacisti pobili šest miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu u logorima, u gasnim komorama. Ali se podatak da je 31 milion Rusa poginuo u istom tom ratu u borbi protiv fašizma, nigde ne pominje! Kao da je to ništa, nema veze“, dodaje ona.
Povod za razgovor sa dobitnicom NIN-ove nagrade je njen prevod dramatizacije čuvenog romana
Agate Kristi „Ubistvo u Orijent ekspresu“, koji će uskoro premijerno biti izveden na sceni pozorišta
„Boško Buha“, ali i novi roman koji uskoro objavljuje.
U poslednje vreme volite da istaknete da ste penzioner. Postoji li termin penzija u umetnosti ili je umetnik to dok postoji, dok diše, bez obzira na radno vreme i starosnu granicu?
- Naravno, to je vokacija. Ja sam pisala i sa šest godina i što se toga tiče, ništa se nije promenilo. Fenomenološki kada kažem da sam penzioner, to mi donosi određenu duševnu i duhovnu korist. Ako si penzioner, onda otpadaju sve titule, sve zvanične funkcije - ti si niko i ništa. To doprinosi mom smirenju kao osobe i odlično je da se čovek leči od sopstvene uobraženosti.
Da li je izbor Agate Kristi i zbog toga što dugo nije igrana na našim pozorišnim scenama?
-Kod nas u pozorištu Agata Kristi sasvim sigurno nije igrana bar u poslednjih 40ak godina, koliko ja pratim pozorište. Bilo mi je zanimljivo kada su mi iz pozorišta „Boško Buha“ rekli da hoće da rade „Ubistvo u Orijent ekspresu“. Sa najvećim uživanjem sam prevela tu dramatizaciju Kena Ludviga koja je zaštićena dramatizacija za pozorište. Inače, obožavam Agatu Kristi, Dejvida Sušea i Poaroa. Gledala sam sto puta iste epizode kad god su ih davali na našoj televiziji. I kada je igrao Piter Justinov, i kada je igrao Dejvid Suše, pa i ovaj Kenet Brana. Kakav je divan taj kriminalističi zaplet!
Režiju potpisuje Darijan Mihajlović koji je okupio najpoznatije članove ansambla „Boška Buhe“. Da li ste prisustvovali nekoj probi?
-Bila sam na jednoj probi i ostala očarana gledajući naše glumce u tim, nama svima poznatim ulogama. Andrija Milošević koji igra Poaroa, možda nije pedagoški da ga ja hvalim, maestralno gradi taj lik. On ne liči ni na jednog od ovih koje smo gledali. Radi svoje, a veoma je duhovit. Svi su napravili izvanredne uloge, ništa nisu imitirali i to mi se mnogo dopada. Ipak, pošto sam imala velike poteškoće pri prevođenju i morala da držim spisak likova ispred sebe, rekla sam glumcima da paze na artikulaciju. Mora svaka rečenica da se čuje pošto mi u gledalištu povezujemo radnju isključivo na osnovu replika. Ne smeju da prave nikakve zabune sa imenima, a imena ima mnogo, da se mi u publici ne bismo zbunjivali.
Da li ste dali sebi slobodu i upotrebili svoju veštinu da malo prilagodite prevod domaćoj publici?
-Upravo je to fenomen prevođenja. Kad god prevodite nešto što je literatura, vi uvek prepevavate. Naravno, morate znati taj jezik sa kojega prevodite, morate imati diplomu koja vas kvalifikuje za prevodioca, ali sa druge strane, morate suštinski dobro da poznajete svoj jezik. Tu ima još jedna važna stvar kada je u pitanju prevod dramskog teksta. S lakoćom sam prevela silne drame i sa engleskog i sa francuskog jer sam dramaturg. Poznajem pozorišnu repliku. Pozorišna replika je živa i vuče radnju. A prevodioci koji mogu biti izvanredni a koji su prozni prevodioci i ne znaju šta je drama, šta je pozorište – mogu da umrtve repliku, da je naprave statičnom zato što ne razumeju to kretanje koje mora da postoji. To je ono što mi pozorišni ljudi zanatski znamo.
Šta je Vama kao piscu najinteresantnije kada prevodite neki komad?
- Sopstveni jezik, to istraživanje. Da delo prevedete u duhu vašeg jezika, da deluje potpuno prirodno, a da duh tog dela ostane onakav kakav on jeste na originalnom jeziku. Tu je zabava sa prevođenjem. Sada sam dobila da uradim neku adaptaciju i vidim loš prevod. Piše u tekstu: „Nešto što liči na vetrokaz“, koji taj čarobnjak iz priče poseduje, „ako neko slaže on poskoči i zatrubi“. On to zove vetrokaz, i ja mislim, mislim i onda smislim reč „lažolovac“. Jer on lovi laži i kada neko bude slagao, lažolovac će da se oglasi. Kada napišete takvu reč, ona automatski pokupi sva značenja, obim značenja i jasno govori o čemu se radi.
Oprobali ste se u raznim književnim oblicima. Autor ste, za sada, jednog romana, „Arzamas“ i za njega ste dobili NIN-ovu nagradu. Zadali ste sebi visoku lestvicu, kada bude izašao sledeći…
-Nisam je ja stavila, oni su mi je stavili, pa ćemo da vidimo da li ću da je preskočim. Ja uvek isto pišem, 40 godina koliko pišem, koliko objavljujem knjige. Uvek sam najviše volela da pišem priče, prozu. I evo, posle šest godina završila sam roman koji će izaći u „Laguni“. Što se mene tiče, ja sam svoj posao obavila. Po strukturi isti je kao prethodni. To je priča jedne porodice koja, u stvari, ne postoji. Sve se pripoveda iz ugla nerođenog deteta. Ono ne postoji, ono je izmišljeno u glavi sopstvene majke i kao takvo počinje da se hvata za pisane reči, počinje da postoji i pretvara se prostom deobom u tri osobe. Ima tu vrlo zabavnih elemenata u tom romanu koji je u stvari, prilično kratak ali gusto napisan.
Koliko su vremena u kojima živimo, pandemija, zveckanje nuklearnim oružjem, pogodno tle za dobru knjigu? Da li ste pristalica one čuvene – da najbolja dela nastaju u najtežim okolnostima?
-Ima nešto što je kazao Josif Brodski u svojoj knjizi eseja „Udovoljiti senci“ i mene je to strašno potreslo. Pišući o Cvetajevoj, o Mandeljštamu, o teroru i ubijanju tih strašno darovitih ljudi koje je bilo jezivo, na jednom mestu kaže: „Samo da se razumemo, oni bi bili isto toliko talentovani i da nisu imali toliko stradanje i toliku patnju“. A opet danas, na planetarnom nivou, cela ljudska rasa propada. Ima tu raznih stvari koje se dešavaju ljudima i ko je slabije konstitucije može samo da podilejiše od svih ovih događaja – od epidemije, do toga ko će prvi da pritisne crveno dugme i da nas sve satru jednim potezom. Možda onaj Bajden koji ne zna gde se nalazi, koji se rukuje sa vazduhom i pozdravlja mamu koja je mrtva 10 godina. To su neki klovnovi.
Kao nekadašnji pomoćnik ministra za kulturu kako ocenjujete trenutno stanje u srpskoj kulturi?
-Verujem u darovite ljude i mislim da talenat nađe put kao voda kroz kamen. Ne može taj dar da se ne izrazi kad je neko umetnik. Možda je sada umetnost u virtuelnoj stvarnosti. Ja to ne razumem, što ne znači da to nije neki novi vid umetnosti u ovoj sadašnjoj tehnologiji. S jedne strane stalno kukamo kako je kultura u krizi, a onda s druge strane opet kad pogledate... Osamdesetih, kada sam došla u Atelje 212, govorili su da je to pozorište propalo, da je brod koji tone sa koga i pacovi beže. To su bile osamdesete, od tada je prošlo mnogo godina, od tada je bilo veličanstvenih predstava, veličanstvenih glumaca i reditelja, i opet će tako biti. Tako je od kada je sveta i veka.
