Ko su dva nova trkača u kosovskoj igri
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i bivši predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, u autorskom tekstu govorio je o imenovanju Emanuela Bona i Jensa Pletnera, savetnika francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca, za izaslanike u dijalogu Beograda i Prištine i politici Zapada u vezi sa Kosovom.
Čovićev autorski tekst objavljujemo u celosti
„U međunarodnoj politici i odnosima sa ključnim članicama kolektivnog Zapada nema ničeg opasnijeg nego kada počnu da hvale poteze lidera zemalja čiji suverenitet žele da uguše i nad kojima pokušavaju da ostvare neokolonijalni uticaj. I moje lično iskustvo me je naučilo da, kad god stranci krenu da me tapšu po ramenu, otvorim četvore oči. Jer, kako se bivši državni sekretar SAD Pompeo javno hvalio pre tri godine na jednom skupu u Teksasu, njih obučavaju da lažu, varaju i kradu, kako bi ostvarili američke interese u svetu. Sličnu izjavu je na drugom događaju dao bivši američki ambasador u Moskvi, Majkl Mekfol. Metodologija se prilagođava konkretnoj situaciji i, iako se najčešće preti silom, kada sila ne prođe, sagovornici se anesteziraju pomirljivim izjavama i potpisivanjem sporazuma koje zapadna strana zapravo nikad nema nameru da sprovede, kako bi se kupilo vreme da se silom postigne ono što nije moglo pritiscima i slatkorečivošću.
Još dva trkača u kosovskoj igri
Posle nedelja napetosti i pritisaka, trka u imenovanju specijalnih posrednika dobila je još dva trkača, savetnike Emanuela Makrona i Olafa Šolca. Emanuel Bon i Jens Pletner su došli da priteknu u pomoć optimističnom i poslovično neuspešnom Miroslavu Lajčaku. Kao deo dodatnog pritiska, francuski i nemački lider su poslali zajednička pisma Aleksandru Vučiću i Aljbinu Kurtiju, kako bi podstakli njihove „hrabre odluke“ zarad evropske budućnosti. Naši mediji i zapadom fascinirani analitičari su se utrkivali u divljenju renomeu i biografijama Bona i Pletnera i kao posebno važno isticali da je Pletner učestvovao u postizanju sporazuma između Ruske Federacije i Ukrajine, takozvanog Sporazuma iz Minska, dok je Bon bio učesnik u pregovorima koji su iznedrili nuklearni sporazum sa Iranom, zaključujući da im to daje posebni značaj u procesu dijaloga između Srbije i prištinskih privremenih organa samouprave. Pošto su i jedan i drugi sporazum propali, ja, lično, ne vidim da im je to neka sjajna preporuka za briselski dijalog. Naprotiv.
Posebno bih se osvrnuo na sporazume iz Minska, koji su odličan primer pomenute tehnologije kolektivnog zapada - napravljeni su sa namerom da ih Kijev nikada ne sprovede. Svrha je bila da se anestezira Rusija i da se kupi vreme, kako bi se pripremila ukrajinska vojna akcija da se silom postigne ono što nije moglo pritiscima i neiskrenim pričama o partnerskom odnosu. Moskva je to na vreme prepoznala i preduzela korake da spreči završni čin ovog podmuklog plana, za razliku od Beograda 1995. godine, za šta je užasnu cenu platilo 250,000 Srba iz Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta u jednom jedinom danu.
I u jednom i u drugom slučaju, radi se, manje više, o istim zapadnim zemljama, koje su posredovale u postizanju sporazuma, a potom aktivno obučavale vojne i paravojne formacije jedne strane i pripremale i komandovale akcijama za prisilno konačno "rešenje", koje se najčešće završava etničkim čišćenjem i neretko genocidom.
Modus operandi Zapada
Ovo nisu anomalije, već je u pitanju modus operandi koji Zapad primenjuje od ranih devedesetih godina do danas. Raspadom Sovjetskog Saveza i početkom hegemonije SAD, međunarodno pravo je postalo irelevantno i počelo je doba, kako vašingtonski zvaničnici i birokrate vole da kažu, svetskog poretka zasnovanog na "pravilima" - koje donosi Vašington. Prva žrtva je bila nekadašnja Jugoslavija. U početku bojažljivo, počele su potom nekontrolisane vojne akcije protiv suverenih zemalja, uglavnom onih koje imaju resurse - najčešće naftu - koji su potrebni SAD. Sa istim izlizanim narativom napadnuti su Irak, Avganistan, Libija, Sirija.
Civilne žrtve među građanima ovih zemalja mere se milionima, materijalna šteta stotinama milijardi. Sve to nije važno, par stotina hiljada ubijenih civila manje ili više, par desetina sravnjenih gradova manje ili više, prioritet je da se "obezbede" naftna polja, gde se stacioniraju američke okupacione snage. "Kolateralna" šteta potpuno irelevantna. I dan danas, američke trupe na severoistoku Sirije kradu 80% ukupne proizvodnje nafte ove uništene i namučene zemlje i konvojima cisterni je pod okriljem noći prebacuju u Irak. Pored nafte, otimaju i preko granice prebacuju i sirijske žitarice. U zemlji koju su oni uništili ratom, u zemlji čiji građani nemaju šta da jedu, nemaju čime da se greju, nemaju na čemu da kuvaju. Kada bi se naišlo na neki tvrđi orah, koji ni propaganda ni bombe nisu mogle da slome, postigao bi se "mirovni sporazum", da se kupi vreme i na kraju silom postigne ono što je bio cilj od samog početka.
To je bio slučaj sa Sporazumom iz Osla iz 1993. godine, između Palestine i Izraela, koji Izrael nekažnjeno krši već 30 godina, sa prećutnim odobravanjem i podrškom pre svega SAD, ali i ostalih zapadnih zemalja. Isto se pokušava i sa Dejtonskim sporazumom iz 1995. godine, sa malom varijacijom na temu - korišćenjem izmišljene funkcije Visokog predstavnika kome su data diktatorska ovlašćenja kojima se obesmišljava i sam sporazum i ustav BiH. To je bio slučaj sa već pomenutim sporazumima iz Minska. I to je bio slučaj sa svim sporazumima o KiM potpisanih uz posredovanje i garancije kolektivnog zapada.
SAD i saveznice dezavuišu sporazume
Apsolutno ni jedan jedini sporazum o Kosovu i Metohiji koji je postignut od 1999. godine do danas, odnosno obaveze koje su na sebe preuzele pre svega vodeće zapadne zemlje, koje kontrolišu NATO, a potom i prištinske privremene institucije lokalne samouprave, nije sproveden. SAD i njene saveznice aktivno dezavuišu i Rezoluciju SBUN 1244, i Kumanovski sporazum, ali i sporazume u čijem su postizanju i same posredovale i čije su sprovođenje garantovale. I to je činjenica. I nema nikakve sumnje da iza ove eskalacije na KiM stoje te iste zemlje, kao što je slučaj u svim ostalim primerima koje sam pomenuo. Kako sazreva svest da je "zlatnih pet minuta" prošlo te da im projekat "države Kosovo" klizi iz ruku i da nikada neće moći da zaokruži svoju državnost, tako se u funkciju stavlja drugi plan, da se silom potčine Srbi koji žive na KiM i da oni, koji ne pristanu da budu građani drugog reda ove fantomske paradržavne tvorevine, zastraše kako bi zauvek napustili svoje domove. Kao i u već pomenutim slučajevima, tehnologija je ista - prevara i lažni sporazumi, ugnjetavanje i vojna akcija, etničko čišćenje i nova realnost.
Žandarmerija na mostu u Kosovskoj Mitrovici
© Sputnik / Dejan Simić
U svetlu Kurtijevih jednostranih poteza kojim se destabilizuje region i krše ne samo svi međunarodni obavezujući sporazumi, već i osnovna ljudska prava pripadnika srpske i ostalih nealbanskih zajednica, zbog čega bi, da se dešavaju na nekoj drugoj teritoriji i protiv nekog drugog naroda, zapadne organizacije za zaštitu ljudskih prava već odavno pozivale na osudu i hitnu akciju, logično bi bilo da su se Francuska i Nemačka angažovale da situaciju vrate u okvire predviđene postignutim sporazumima, odnosno da su se angažovale da upravljaju krizom nastalom zbog Kurtijevih akcija.
Umesto toga, kako smo čuli od predsednika Vučića, oni predlažu "novu armaturu dijaloga"?! Koja je svrha razgovarati o bilo čemu kada nije sprovedeno ono što je već dogovoreno? Lično, ne bih prihvatio ni tu novu armaturu, ni zidove, ni prozore, dok ovi "neimari" ne dovrše temelj koji je već postavljen, pa da na osnovu toga vidimo koja bi armatura bila odgovarajuća. Ako već koriste zidarsku terminologiju, ne gradi se kuća od krova, već od temelja, a temelj je Rezolucija SBUN 1244. Međutim, očigledno je da bi oni radije da krenu od krova, te projektovane državnosti tzv. Kosova, koja im se tako dugo činila da je nadomak ruke, pa sad idu naopakim i neodrživim putem, da i zidove i armaturu postave što pre, dok se taj krov, ni na nebu ni na zemlji, ne sruši i sa sobom povuče sve druge slične projekte koje su nezakonito izgradili tokom godina.
Režirana predstava
Ovo je režirana predstava u kojoj oni, u čijim rukama su svi instrumenti za goli opstanak i Aljbina Kurtija i ostalih struktura u Prištini, tvrde da su nemoćni da privole radikalnog Kurtija da odustane od svojih sumanutih odluka kojima destabilizuje celi region. Prethodna američka administracija je pokazala kako je lako disciplinovati one koji u potpunosti zavise od njihove, pre svega finansijske, ali i političke podrške, kada zaista postoji iskrena namera da se to i uradi.
Sada je u SAD donet i zakon o zvaničnom uspostavljanu "crne liste" onih političara koji ugrožavaju stabilnost Zapadnog Balkana. Na toj listi, Kurti treba da bude na prvom mestu. Ali nije. Iako ga u SAD niti vole niti cene i u privatnim razgovorima govore sve najgore i o njemu i o Vjosi Osmani, zgodan su instrument za sprovođenje regionalnih ciljeva. U ovom slučaju, ne samo da nema ikakve namere da se Kurti stavi pod kontrolu, već je on, kako su pokazali obaveštajni podaci naših i prijateljskih bezbednosnih službi, i direktno sramno instruiran od pojedinih visokih zapadnih diplomata akreditovanih u Prištini.
Pohvale Brisela i Vašingtona - znak za uzbunu
No, da se vratim na briselske i vašingtonske pohvale našim pregovaračima zbog toga što su bili "glas razuma u situaciji koja je dovela u pitanje stabilnost regiona". Iz sopstvenog iskustva znam da su ove pohvale dovoljne da se popale sve crvene lampice za uzbunu. Očigledno je da je Kurti isterao svoje, kao što sada isteruje svoje sa preregistracijom vozila od 1. septembra, uprkos izjavama Miroslava Lajčaka da je to odloženo za dva meseca kako bi se našlo "kompromisno rešenje", najverovatnije opet sa ustupcima naše strane, i opet sve zarad "stabilnosti regiona". Da li je plakat na našoj strani administrativnih prelaza sa porukom da to što građani KiM mogu da uđu u Srbiju sa dokumentima koje izdaju prištinske privremene institucije ne znači da Srbija priznaje "državu Kosovo" dovoljan, smislen i pravno održiv način zaštite naših nacionalnih interesa? Da li smo dozvolili da se zamka kreiranja virtuelne realnosti u medijskom prostoru prelije i na ova "kompromisna" rešenja?
Disklejmer na administrativnom prelazu
© Sputnik / Milenko Kovačević
Iako su mi jasni neki od argumenata za, da svi na Balkanu treba da putuju samo sa ličnom kartom i da na plastične lične karte nije moguće udariti pečat sličan onom koji su nekad udarali grčki imigracioni policajci preko makedonskih pečata u pasošima turista - ja odgovore na ova pitanja nemam. Ali sve što su i Brisel, i Vašington, i London, i Berlin radili poslednje 23 godine bilo je neiskreno i isključivo usmereno ka nepoštovanju svih međunarodnih normi i potpisanih dokumenta i nasilnom brisanju našeg suvereniteta na ovom okupiranom delu naše teritorije. Ako nas oni hvale, to je dovoljan znak za uzbunu. I slutim da ova nova "kompromisna" rešenja podrazumevaju da oni postignu ono što su naumili, a da mi ponovo koristimo neke postere na kojima piše kako to ne znači priznavanje. Zarad stabilnosti regiona i njegovog evropskog puta.
Nezakoniti projekti, a ne stabilnost
Naravno, ova drama nema nikakve veze sa stabilnošću regiona, već sa užurbanim pokušajem prisilnog zaokruživanja neuspelih i međunarodno pravno nezakonitih projekata na Zapadnom Balkanu, koji im nepovratno klize iz ruku. Dolazak zime će ubrzati proces završetka anglosaksonske dominacije, potpuno ostvarivanje ovih projekata će svakim danom biti sve nedostižnije. Pored toga, zapadne zemlje veruju da će se zaokruživanjem "državnosti" tzv. Kosova, kao gumicom izbrisati presedan koji je napravljen nezakonitom agresijom NATO na našu zemlju 1999. godine i okupacijom 17% naše teritorije. I, konačno, veruju da će biti lakše ubediti Srbiju da pređe na njihovu stranu "zavese koju je podigao Vladimir Putin", ako ne bude više morala da se oslanja na podršku Rusije u SBUN za zaštitu svog teritorijalnog integriteta, ako je nateraju da se istog odrekne što pre, ma kako to bilo upakovano, sa disklejmerom ili bez njega. To i jeste glavni razlog nervoze i, najblaže rečeno, nediplomatskih ispada onih koji trebalo da budu glas razuma koji vodi ka kompromisu obeju strana.
Gabrijel Eskobar i Miroslav Lajčak
© Sputnik / Lola Đorđević
Specijalni predstavnik za Zapadni Balkan u američkom Stejt departmentu, Gabrijel Eskobar, posle niza objektivno razumnih poruka od kada obavlja ovu funkciju, nedavno nam je usred Beograda nediplomatski poručio da moramo da odustanemo od Kosova i Metohije. Zbog čega? Zbog toga što to kaže jedan američki činovnik? Ili njegov dementni šef koji vlada svojom zemljom prevarama i lažima sopstvenih građana? U kom to međunarodnom pravno obavezujućem dokumentu piše? Zašto Eskobar ne ode, na primer, u Kijev i sličnu izjavu, prilagođenu tamošnjim okolnostima, da nakon sastanka sa Zelenskim?
U isto vreme, u Bosni i Hercegovini, još jedan zapadni činovnik imao je neurotičnu epizodu u TV programu uživo i nebiranim rečima i tonom je govorio o lokalnim političkim liderima. Bez ulaženja u osnovanost kritika, koja nesumnjivo postoji, njih je, protiv političara kojima su legitimitet dali građani, na neprimeren način izneo neko čiji je sopstveni legitimitet upitan i čije imenovanje nije odobreno od Saveta bezbednosti UN.
Ustupci nanose štetu našim interesima
Kada se sve ovo ima u vidu, očigledno je da svaki novi ustupak nanosi dalju štetu našim nacionalnim interesima, jer se svi ovi procesi koriste za kupovinu vremena i politiku svršenog čina. Po ko zna koji put ponavljam da, iako smo opredeljeni za mir, moramo da imamo jasno postavljene crvene linije i razrađene scenarije. Da KFOR radi svoj posao, onako kako je definisano RSBUN 1244 kojom im je dodeljen mandat, mi danas ne bismo razgovarali o eskalaciji na KiM, ni o opasnostima od novog etničkog čišćenja. Da KFOR radi svoj posao, na KiM ne bi postojala nezakonita paravojna struktura, niti bi bilo kojim policijskim snagama osim lokalnih bilo dozvoljeno da uđu na Sever KiM bez eksplicitne dozvole lokalnih samouprava. Ali, kako riba smrdi od glave, tako i KFOR koristi tehnologiju laži i prevare svog defakto globalnog šefa. Stoga je nužno da odmah prestanemo da se reaktivno ponašamo, da ne čekamo sledeću kriznu situaciju koju će kreirati Kurti i njegovi šaptači i neki novi štetni "kompromis", već da mi budemo ti koji će preduzeti inicijativu.
Američki vojnici u sastavu KFOR-a na punktu kod Leposavića
© AP Photo / Bojan Slavkovic
Već dugo govorim da je ovo proces "kuvanja žabe" i da mi iz tog lonca moramo da iskočimo što pre. U ormanu je previše skeleta raznih sporazuma i sporazumčića koji su, bez obzira na potencijalne negativne posledice po naše nacionalne interese, prethodnih 15 godina potpisivani i šakom i kapom, što iz neznanja, što iz potrebe za odobravanjem od strane zapadnih činilaca u ovom procesu. Neki od onih koji su svojim potpisima realno radili na štetu nacionalnih interesa i dalje aktivno učestvuju u političkom životu, drugi izjavama kojima se preporučuju zapadnim mentorima pokušavaju da sebi vrate značaj na političkoj sceni. Krajnje je vreme da svi oni koji su potpisivali sve što im se stavi pozovu na odgovornost, i moralnu, i političku, jer je istorijska šteta koju su napravili nemerljiva.
Srbi treba da napuste institucije na KiM
Pred nama je još jedna sednica Narodne skupštine Republike Srbije posvećena pitanju Kosova i Metohije, u trenutku kada nam je neophodno nacionalno jedinstvo i potpuna nacionalna i lična posvećenost da sačuvamo ovu teritoriju. Nadam se da će ovo biti prilika da se svaki od poslanika i lično javno izjasni i obaveže s tim u vezi.
Prethodne godine bile su bremenite incidentnim situacijama i pritiscima na srpsku zajednicu na KiM, a ostanak srpskih predstavnika u prištinskim privremenim institucijama samouprave u funkciji ikebane predstavlja legitimizaciju Kurtijevih radikalnih i agresivnih koraka. Stoga smatram, i na to skrećem pažnju više od dve godine, da Srbi treba odmah da napuste apsolutno sve privremene institucije na KiM, i na pokrajinskom i na lokalnom nivou, i formiraju sopstvene strukture u svim sredinama gde živi srpska zajednica, a ne samo na severu KiM. Neka to bude naša verzija Zajednice srpskih opština, koja neće zavisiti od dobre volje onih koji Srbima dobro ne misle, već od naše finansijske i svake druge podrške. A onda će se drugačije razgovarati o "kompromisima" i o "armaturama".“
