Matija Bećković: Kako je Kneževo polje konačno otkrilo po kome se zove /video/
Pratite nas
Vajar Milutin Ranković iz Lajkovca pronašao je Radovana Belog Markovića u jednom hrastu na Povlenu. Samo ga je oslobodio hrastovih korica i pokazalo se da je on tu oduvek bio. Kao što je i sam Radovan samonikao, tako je i taj hrast i to Kneževo polje na kome je postavljen spomenik konačno otkrilo po kom knezu se zove.
Ovako akademik Matija Bećković za Sputnjik komentariše nedavno otkrivanje spomenika književniku Radovanu Belom Markoviću, tom, kako kaže „knezu srpskih pisaca“ podignutom na planini Povlen.
Kao predsednik udruženja Beli Povlen čuveni pesnik bio je jedan od govornika na toj svečanosti, na valjevskoj planini koju je opevao i u svoje romane i priče zauvek smestio veliki lajkovački literata.
Na Kneževom polju ponovo otvorena knjiga
„Tako je sve došlo na svoje mesto brzo i logično: da se jednom tako samosvojnome, originalnome, posebnome piscu, eto ni godinu posle njegovoga odlaska, otvara ta knjiga i ponovo čitaju njegova dela. A on sam je ličio na dragulj koji neko pronađe na nekom imanju. Kao pčele kad se puste pa negde naprave saće u nekom drvetu, tako je neko saće i cela njegova književnost. Takav je i sav taj jezik koji nas je on ubedio da je postojao, a on ga je izmislio i bez njega ga ne bi bilo“, objašnjava za Sputnjik Matija Bećković.
Brzina kojom se osmislio i realizovao spomenik ovom piscu nije iznenadila profesora Radivoja Mikića, dugogodišnjeg tumača i analitičara Markovićevog dela. Iznenađenja nema zbog toga što, kako kaže, naša kultura ima problema sa živim ljudima, sa pokojnicima je mnogo lakše.
„Dok je čovek tu, mi prema njemu imamo mnogo komplikovan odnos, teško ga prihvatimo i najčešće ga na onaj svet ispratimo sa nekom bodljom u srcu koju mora da ponese. Kad je Radovan Beli Marković otišao videlo se da je otišlo nešto veliko, važno, značajno. Pored spomenika na Povlenu, valjevska biblioteka dobila je ime Radovan Beli Marković, u Lajkovcu je osnovana književna nagrada koja će nositi njegovo ime. Dakle, čitav niz stvari se događa i to nije nimalo slučajno. Setimo se da su Radovana u Lajkovcu zvali samo – književnik: „Književnik je rekao“, „književnik će doći“, „književnik je obećao...“. To se smatralo veoma važnim i ispod toga se nije išlo“, smatra profesor Mikić.
On napominje da je Radovan Beli Marković bio jedinstven po mnogo čemu, redak čovek koji se u životu kretao po neuobičajenoj putanji. Siroče koje je rano ostalo bez oca kasnije se, kad je postao pisac, stalno privijao uz očevu uspomenu pretvarajući ga u književni lik, kao što je u romane uvodio i svoju majku.
Retko osećanje sopstvenog dostojanstva
„Ono što je posebno karakteristično za Radovana jeste da je imao onu retku vrstu osećanja sopstvenog dostojanstva. U njegovim biografijama uvek se može sresti podatak da je svoju prvu knjigu „Palikuća i Tereza milosti puna“ objavio 1976. godine. Međutim to nije tačno, jer njegova prva knjiga nikad nije objavljena. Ti „Zapisi o Vitkoviću“ bili su primljeni za objavljivanje u tada veoma uglednoj i uticajnoj Književnoj omladini Srbije, ali knjiga nije objavljena zato što Radovan Beli Marković nije pristao da iz jedne pripovetke izbace dve rečenice u kojima je neko prepoznao neku političku aluziju. Nije pristao jer, kako je često govorio „posle te intervencije, to više nije moja knjiga“. I to pokazuje nešto što je u Radovanovom karakteru bilo jako važno: potrebu jednog siročeta da uvek odbrani i zaštiti svoje dostojanstvo.“
Neobičnost Markovićeve biografije ogleda se i u tome što ništa u njoj nije vodilo ka književnosti: završio je srednju tehničku školu, radio na benzinskoj pumpi... Bio je jedan od onih pisaca koji su sami sebe stvorili, smatra profesor Mikić.
„Radovan je bio i sekretar opštinskog komiteta Saveza komunista u Lajkovcu, ali dok su drugi predsednici komiteta organizovali partijske škole i kurseve, on je Lajkovčane organizovano vodio u Narodno pozorište.“
Ćilibar od paučine jezika
Ne sporeći neobičnost književne pojave lajkovačkog pisca, pesnik Matija Bećković uočava sličnost između njegovog dela i ćilibara.
„Radovan Beli Marković je meni uvek ličio na onu bubu koja je lučila nešto kao ćilibar, pa je onda i samu sebe zamotala i ovekovečila i ostala u tom svom delu. Na nama je bilo da to razmotamo, ali Radovan je ipak išao nekom tankom linijom i održavao se na paučini jezika, tako da se ta avantura uvek srećno završavala. Ko god ga je čitao kao da ga je gledao kako ide nekim ambisom i mislio je hoće li pasti ili će se izvući. Tim zaumnim jezikom je pisao i reportaže u listu „Napred“ gde je sve i počelo. Iako je Beli Marković napisao dvadesetak knjiga, to je zapravo sve jedna knjiga. I kada bi nekako mogla da se stavi u jedne korice, onda bi se videlo kako je to tkivo, i predivo, i ta pletisanka jedna retka i dragocena vrednost našeg jezika i naše književnosti. Iza ovog pisca ostalo je jedno ogromno klupko za koje mislim da će sve više biti čitano i tumačeno sa divljenjem i uvažavanjem.“
