https://lat.sputnikportal.rs/20220828/milutin-soskic-sport-fudbal-partizan-smrt-1141775399.html

Albanci su mu spalili rodnu kuću – a novu, crno-belu, branio je herojski i do smrti

Albanci su mu spalili rodnu kuću – a novu, crno-belu, branio je herojski i do smrti

Sputnik Srbija

Rođen u metohijskom selu Jablanica, kod Peći, kao četvrto dete u porodici kraljevskog oficira Jeremije i majke Radunke, odrastao u patrijarhalnoj porodici, a... 28.08.2022, Sputnik Srbija

2022-08-28T13:00+0200

2022-08-28T13:00+0200

2022-08-28T13:00+0200

sport

sport

fudbal

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/08/1b/1141755912_0:75:614:420_1920x0_80_0_0_1c4227b4f32a12cdc8b8662b1ed18f85.jpg

„Imao sam četiri godine kada su nam balisti u Jablanici zapalili kuću. Evo, i danas kao da vidim kako u kuću ubacuju psa koga sam voleo. Majka nas je zagrlila, braću i mene, i uspela da nas odvede u Pećku patrijaršiju, naše jedino utočište te 1941. godine. To mi je u sećanju i sa tim ću da umrem,” pričao je Šoškić.Posle rata porodica se preselila u Beograd, a jedanaestogodišnjak koji je želeo da bude golman par meseci je odlazio sa drugarima na treninge Crvene zvezde, da bi onda otišao u Partizan. I ostao, i pored odlazaka, zauvek.“I danas to ne umem da objasnim. Da li je to bio prst sudbine ili ne znam šta, osetio sam da je u Partizanu lepše, atmosfera je bila toplija, prisnija i tako sam ceo život ostao na stadionu JNA.”TIh i nenametljiv, beskrajno hrabar i odlučan na golu, sasvim mirno je opisivao karijeru koja ga je promovisala u jednog od najboljih golmana koje je Balkan imao, čoveka koji je branio za Tim sveta 1965. godine.A sve je, uvek je insistirao na tome, išlo polako i redom.“Napredak je tekao prirodno, stepenicu po stepenicu. Živeo mirno i obično sve dok od mene nisu počeli da traže i očekuju mnogo. Osetio sam teskobu, rastrzan između obaveza prema školi i klubu, i prvi put čuo nešto što mi je bilo neobično – ’mi te plaćamo!’ Nisam počeo da igram fudbal zbog plaćanja, inače u to vreme skromnog, nego što sam voleo sport kojem ću posvetiti sav svoj život.”Mladi golman je bio poseban po još jednoj stvari: osim brzine, skoka, refleksa, hrabrosti, sa istim žarom pristupao je školskim turnirima, treninzima i utakmicama na najvećim stadionima.Nije imao 19 godina kada je doživeo prvu tešku povredu, na utakmici sa Veležom. Iskidani su ligamenti kolena. Izgledi da ponovo stane na gol bili su minimalni.“Pre toga sam bio mlad i naivan, mislio sam da su mi svi koji bi mi klimnuli glavom na ulici, prijatelji. A onda su nestajali. Pored mene je ostala samo majka. Rodila mi se misao da moram da tražim i nađem u sportu ono u šta sam verovao, kako mislim da valja, ne tražeći pomoć i prihvatajući od drugih samo ono za šta mislim da vredi.”Šoškić se oporavio, bio omladinski reprezentativac Jugoslavije, a sa juniorskim timom Partizana osvojio dve titule prvaka države. I stigao do prvog tima, na vreme, da bude jedan od ključnih aktera možda i najubedljvije Partizanove evropske pobede.U godini kada je osnovan Kup evropskih šampiona, Partizan je dobio poziv da učestvuje, iako nije bio prvak. Pobeđen je, zahvaljujući velikom Milošu Milutinoviću, Sporting iz Lisabona.Sledeći protivnik bio je madridski Real. U Madridu je bilo 4:0 za Real, nije Partizan igrao loše, postigao je dva gola, bez dobrog razloga poništena, pa je Kraljevski klub sa Di Stefanom, Hentom, Santamrijom… došao na revanš sa velikom prednošću.“Bio sam iznenađen kad sam čuo sastav tima. Inspirisala me je pomisao da ću braniti protiv takvih asova. Trema je trajala dok utakmica nije počela, a onda sam bio miran. I sasvim siguran za debitanta koji je stao na gol na tako važnoj utakmici. Žao mi je samo što nismo dali i četvrti gol, a bilo je toliko šansi. Ko zna, možda bismo te godine mi bili prvaci Evrope, a ne Real…”Partizan je u tom četvrtfinalu stao, a Milutin Šoškić postao prvi golman. I stajao ispred gola na ukupno 387 utakmica.Ređali su se uspesi. Partizan je sa Šoškićem na golu osvojio četiri titule prvaka. On je pravio parade, mamio uzdahe protivničkih i gromke aplauze svojih navijača, postajao istinska zvezda, a slavu – prezirao.“Slava mi je predstavljala samo teret, dok je trajala, jer sam na vreme shvatio šta znači i koliko vredi. Ništa.”A dotakao ju je nebrojeno puta. Nema ni razloga a ni mesta da se nabroje sve utakmice u kojima je blistao. Jedna, u aprilu 1966, na Old Trafordu, ostala je upamćena kao možda najveća.Partizan je na putu ka finalu Kupa šampiona pobedio slavni Mančester Junajted u Beogradu sa 2:0, a na Teatru snova je izgubio, sa 1:0 i pored toga što je domaćin napadao svih 90 minuta. Velibor Vasović i Branko Rašović bili su briljantni, a Milutin Šoškić činio čuda na golu.Iako je većina igrača zlatne Partizanove generacije tvrdila da im je najdraža utakmica ona u polufinalu KEŠ zbog poraza u finalu, Hejselska noć bila je najvažnija.A dve i po godine ranije, Milutin Šoškić doživeo je najveće priznanje, pozvan je u Tim sveta na utakmici sa Engleskom, na Vembliju. Po jedno poluvreme branili su Lav Jašin i Šoškić, a na terenu su, u njihovom timu, bili i Đalma Santos, Rejmon Kopa, Denis Lou, Alfredo di Stefano, Euzebio, Puškaš…“Bili su to nezaboravni trenuci. Oko mene su bili čuveni igrači. Više sam ih znao iz novina i sa televizije, a najbliži mi je bio ruski golman Lav Jašin. Lako smo se sporazumevali i oduševio me je kao čovek, a znamo kakav je bio golman. I tada sam se uverio, što je neko veći fudbaler, skromniji je i prirodniji. Umišljeni su oni mali koji pričaju samo o sebi.”Četiri titule u pet sezona, briselsko finale, blistave partije na golu nacionalnog tima…Branio je za Jugoslaviju 50 puta, a debitovao u oktobru 1959. godine. U Beograd su došli Mađari, “laka konjica” je blistala, a posle tri primljena gola u prvom poluvremenu, veliki Vladimir Beara tražio je da bude zamenjen. Milutin Šoškić je stao na gol, branio odlično i postalo je jasno – jedan velikan je odlazio sa scene, drugi se za svoje mesto izborio.I ostao dugo. Pre njega je samo Beara dočekao 50. utakmicu na golu reprezentacije. Stigao je da na Evropskom prvenstvu 1960. godine igra finale, da brani u polufinalu Svetskog prvenstva u Čileu, dve godine kasnije i osvojio zlatnu olimpijsku medalju u Rimu 1960.I Milutin Šoškić je, kao i svi veliki jugoslovenski igrači, otišao u inostranstvo. Imao je puno ponuda, a preselio se u Nemačku, u Keln, teška srca.“Drugovi su se kladili da ću se brzo vratiti, znajući da sam Jugosloven i patriota, a to od srca mogu da potvrdim, ne verujući da ću izdržati.”Izdržao je. Za Keln je branio od 1966. do 1971. godine, osvojio nemački Kup, a i pored tri velike nevolje, branio je sjajno. Prvo mu je naprsla grudna kost, pa je doživeo prelom desne noge, a onda ga je upala pluća vratila u bolnički krevet.I još jednom se vratio, branio do kraja ugovora.“Samo ja znam kako mi je bilo tamo, i pored sve ljubaznosti i pažnje domaćina. To su mi bili najteži trenuci u životu.”Bio je kasnije trener OFK Beograda, pa u više navrata i sa raznim trenerima član stručnog štaba u Partizanu. Otišao je devedesetih u Sjedinjene Države, radio kao trener golmana reprezentacije na Svetskom prvenstvu čiji su Amerikanci bili domaćini.Vratio se u Beograd, u Srbiju, 2006. godine. Živeo je tih i miran penzionerski život, pratio Partizan i sanjao Metohiju.

2022

Vesti

sr_RS

sport, fudbal