Spomenik ocu crnogorskog filma Živku Nikoliću – geniju koji je razobličio licemerje i lažni moral
CC0 / /
Pratite nas
Godišnjica smrti velikog jugoslovenskog i najvećeg crnogorskog reditelja Živka Nikolića, po običaju, prošla je gotovo nezapaženo. Setili su ga se, uglavnom, poštovaoci lika i dela u prigodnim postovima na društvenim mrežama.
Živko Nikolić rođen je 1941. godine u selu Ozrinići, u okolini Nikšića. Umro je 17. avgusta 2001. u Beogradu. Snimao je dokumentarne, igrane i televizijske filmove i TV serije. Radnja njegovih filmova uglavnom je smeštena u ruralna podneblja planinske i delom primorske Crne Gore, u krajeve iz kojih je potekao.
Najpoznatija filmovi Živka Nikolića su „Lepota poroka“, „Čudo neviđeno“, „U ime naroda“, „Smrt gospodina Goluže“ kao i tv serija „Đekna još nije umrla, a ka' će ne znamo“.
Spomenik „crnogorskom Feliniju“: Iza kamere snima Crnu Goru lažnog morala
Jedan od onih koji su se setili Živka Nikolića je i lider Pokreta za promjene Nebojša Medojević koji ga je u prigodnom postu nazvao „crnogorskim Felinijem“.
„Ali njegova prokleta sudbina je bila da prikazuje istinu o svom narodu. A ta se istina nije uopšte dopala njegovom narodu naviklom na dvostruki moral i licemjerstvo. Zaslužio je najveća moguća priznanja i čast od Crne Gore. Moja ideja je bila da mu se napravi spomenik ispred Skupštine Crne Gore odmah pored spomenika Kralja Nikole. I to kako stoji iza kamere i snima tu Crnu Goru lažnog morala, licemjerja i korupcije koju najbolje predstavlja Kralj Nikola“, naveo je Medojević.
Jedan od poštovalaca Živka Nikolića napisao je: „Da ti se ustati imao bi materijala za snimanje sa kojim bi mogao pokupiti aleju 'Zlatnih palmi'… Imao si petlju (da ne kažem nešto drugo) da nas prikažeš u pravom svijetlu. Laž, zloba, licemjerstvo danas su izraženiji nego ikad. Malo je dobrog ostalo u nama, a kao i uvijek, pošten i ispravan čovjek završi kao Milutin iz filma 'U ime naroda'“.
Otac crnogorskog filma
Reditelj Strahinja Savić koji je doktorirao tezom „Narativni univerzum Živka Nikolića – identitet, reprezentacija, karnevalizacija“, smatra da je Nikolić bio predstavnik ornamentalno etnološkog, čak i antropološkog modernizma tako da je njegov rad duboko utkan u pitanje crnogorskog identiteta.
Kad je reč o crnogorskom identitetu, misli na etnološka, a mnogo manje politička pitanja koja su postala aktuelnija raspadom Jugoslavije. U smislu čisto antropološkog identiteta, Nikolić je zaista bio crnogorski reditelj. Osim Felinija s kojim porede Nikolića, ima još reditelja, kao što je Paradžanov, koji ga vezuju za modernizam.
„U srži modernizma je neka apstrakcija, u stvari neko preispitivanje teme ništavila. U kontekstu različitih kodova, u ovom slučaju etnološko-antropoloških, Nikolić se, potpuno s razlogom, može smatrati ocem crnogorskog filma i slažem se da bi mu trebalo podići spomenik“, kaže Savić za Sputnjik.
Nikolićevi filmovi – žrtveno jagnje za kritičare
Govoreći o suočavanju Crnogoraca sa licemerjem, Savić podseća da je Živko Nikolić nekoliko puta izjavio da mu nikada nije bila namera da pravi filmove o Crnogorcima i da ih na bilo koji način ismeva i dodaje da je pre tu bila reč o „pitanju andrićevske staze koju nosimo, koja nas formira ali je na određeni način i teret“.
„Drugim rečima, Živko nije mogao da bira gde će da se rodi i polazio je od onog što je stvarnost, a to je sjajan recept za uspeh filma. Na njegovoj meti kritike je bilo društvo generalno, možda čak pre balkansko nego crnogorsko“.
Živko Nikolić danas ne samo da je zaboravljen, i u Crnoj Gori i u Srbiji gde je proživeo poslednje godine, nego nije bio priznat ni za života, smatra Savić. Njegovi filmovi su vrlo brzo postali kultni, ali nisu bili komercijalno uspešni, osim „Lepote poroka“.
„I ne samo to, često su bili žrtveno jagnje za kritičare jer oni kao da nisu uspeli da dovoljno i adekvatno povežu njegov rad sa svetskim tekovinama i da ga lokalizuju u jugoslovensku kinematografiju, tako da je problem postojao i tokom njegovog života, a pogotovo danas. Poslednjih godina živeo je na ivici siromaštva i potpuno zaboravljen, jedva je uspeo da dođe do novca za snimanje poslednjeg filma 'Iskušavanje đavola'. Generalno, pitanje filmskog i kinematografskog nasleđa u ovoj državi je problem i nešto na čemu bi trebalo raditi.“
„Beštije“ i „Jovana Lukina“ – dragulji jugoslovenske kinematografije
Živko Nikolić je režirao dokumentarne filmove kao igrane i među njima ima zaista „briljantnih radova“, ističe sagovornik Sputnjika. Savićev omiljeni je „Prozor“, poetični lirski dokumentarac, a izdvaja i kratkometražne filmove „Biljeg“ i „Ždrijelo“.
„Od igranih filmova najposebniji su njegovi prvi koji najviše pripadaju modernizmu – 'Beštije' i 'Jovana Lukina'. Naravno, treba uvek imati u vidu i ove kasnije filmove koji su više klasičnog karaktera i time se može objasniti njihov komercijalni uspeh kao što su 'Lepota poroka' ili 'Čudo neviđeno', ali izdvojio bih 'Beštije' i 'Jovanu Lukinu' koji su zaista dva dragulja, maltene neviđeni filmovi u jugoslovenskoj kinematografiji do tog trenutka.“
„Đekna“ je jedna od najsmešnijih i najpopularnijih serija sa ovih prostora ali u njoj je veliki udeo imao i scenarista Miodrag Karadžić. U „Đekni“ Živka Nikolića prepoznajemo po specifičnom rediteljskom postupku.
„Imamo scenario u kom se ništa praktično ne dešava u klasičnom smislu, nego je sve nekako u sporoj radnji, atmosferi, na duhovitim naglabanjima u dijalozima i u toj seriji se Živko Nikolić vidi u toj sporosti. Maltene to je serija atmosfere ali tu najveći udeo dobija scenarista što je i logično jer u serijama ipak scenarista, odnosno kreator ima primat. U slučaju 'Đekne' izjednačavam i reditelja Živka Nikolića i scenaristu Miodraga Karadžića i smatram da je ta serija jedna od najuspešnijih s ovih prostora“, zaključio je Savić.
