https://lat.sputnikportal.rs/20220807/nato-nije-nikakav-garant-da-ce-se-izbeci-sukob-turske-i-grcke-video-1140809546.html
NATO nije nikakav garant da će se izbeći sukob Turske i Grčke /video/
NATO nije nikakav garant da će se izbeći sukob Turske i Grčke /video/
Sputnik Srbija
Ubrzo nakon raspada bipolarnog sveta počelo se govoriti o novom okviru za osiguravanje balkanske bezbednosti pod nazivom „2 + 2“. Prva dvojka su Turci i Grci... 07.08.2022, Sputnik Srbija
2022-08-07T22:26+0200
2022-08-07T22:26+0200
2022-08-07T22:26+0200
svet
svet
svet – politika
region (šire)
turska
grčka
nato
emisija „prorok“
analize i mišljenja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/08/07/1140810277_0:75:3070:1802_1920x0_80_0_0_d6e109e651f6c93a1bc721cbd6245098.jpg
Uglavnom, NATO se širio, to je predstavljano kao garancija svake vrste stabilnosti, a tursko–grčki odnosi prikazivani su u najlepšem mogućem svetlu, dobra praksa koju valja koristiti. Posle dramatične „kiparske epizode“ i pretnje od novog velikog „mediteranskog rata“, zahvaljujući NATO transformisani su u dobrosusedske i relativno predvidljive, na opštu korist i za mir u Evropi.Međutim, svaka poseta Turskoj ili Grčkoj, o Kipru tek ne treba posebno govoriti, makar ona bila i turistička, ukazivala je da dok oficijelne relacije i saopštenja koja ih prate idu drumom, istorijsko pamćenje i raspoloženje širokih slojeva stanovništva i čak celokupnih politički motivisanih društvenih zajednica — maršira šumom.Turke je opterećivalo što se sa njihove obale ne vidi „mediteranski horizont“ zbog Lezbosa, Hiosa, Kosa, Samosa, Simija i drugih grčkih ostrva, dok je u grčkom kolektivnom pamćenju carigradska tragedija i dalje opstajala kao jedna od najvažnijih istorijskih vododelnica. Obostrano članstvo u NATO tu ništa nije moglo promeniti, kao ni širenje ove organizacije na druge balkanske zemlje. Nepoverenje je ostalo veliko.Dva uslova za — „spor pod kontrolom“Priča o dobroj praksi više je služila za privlačenje drugih, međusobno sukobljenih kandidata, nego što se zapatila u tursko–grčkoj realnosti. Jednostavno, tursko–grčki spor mogao se „držati pod kontrolom“ uz dva uslova.Prvi, da su SAD sposobne i spremne za tako nešto. Drugi, da u obe zemlje postoji strateški interes za sprečavanjem eskalacije. Sa jedne strane, SAD jesu bile i sposobne i spremne da spor „drže pod kontrolom“, naročito u posthladnoratovskom periodu, kada su dosegle vrhunac sopstvene moći i uticaja. Sa druge strane, u hladnoratovskom periodu eskalacija je neminovno vodila jednog od aktera ka savezništvu sa Sovjetskim Savezom, za šta zbog unutrašnjih prilika nije bilo volje.Stanje se, međutim, počelo menjati. Prvi nagoveštaj promene doneo je Ahmet Davutoglu sa svojom tezom o strateškoj dubini i aktuelizovanju pretnji po bezbednost Turske koje dolaze zbog grčke kontrole važnog dela istočnomediteranskog priobalja. Dalje se sa nesuglasicama nastavilo sa prijemom grčkog dela Kipra u EU, potom i tokom migrantske krize, a onda „eksplodiralo“ oko razgraničenja u teritorijalnim vodama.Uticaj energetske krizePretpostavljena značajna nalazišta prirodnog gasa na dnu Sredozemnog mora i otvorena pitanja gde su čija polja eksploatacije dobijaju sasvim novu dimenziju nakon izbijanja nove energetske krize. I u tu jednačinu uključen je daleko veći broj aktera. Od EU i SAD, preko Izraela, Sirije i Egipta, do Rusije i Irana.Trend pogoršanja učvršćuju promene u međunarodnim odnosima i narušavanje regionalne bezbednosti, bilo da se radi o Balkanu, Bliskom istoku, crnomorsko–kavkaskom arealu ili Istočnom Mediteranu. Te promene su indukovale i postupno kvarenje američko–turskih odnosa koji danas ne izgledaju ni izbliza onako kako su izgledali pre dve ili tri decenije. Čak naprotiv, SAD se u Iraku na turske snage mogu osloniti samo limitirano, u Siriji ni toliko, kao uostalom ni u Iranu u slučaju nekog potencijalnog sukoba, a Rusija je tek tema za sebe.Ništa od okvira „2+2“Turska je ne samo jedina članica NATO koja ne prati zapadnu politiku protiv Moskve, već je i vetirala ulazak Švedske i Finske u NATO. Što bi pragmatični američki analitičari rekli — za njih je Erdogan deo problema, a ne deo rešenja. Deo tog problema je Erdoganova odluka o otkazivanju platforme bilateralne saradnje sa Grčkom nazvane Strateški savet na visokom nivou i poruka: „Mi više ne pregovaramo sa njima bilateralno!“Od atmosfere koja je detektovana tokom osmišljavanja i implementacije okvira „2+2“ odavno nije ostalo ništa.Džošun Bašbug izvor problema ne vidi u Erdoganu, već u američkoj podršci Kirijakosu Micotakisu. On predlaže strategiju čekanja i odugovlačenja, jer pre ili kasnije na čelo Grčke moraju doći „razumni političari“.Ipak, u toj proceni prenebregavaju se dve činjenice. Prvo, grčke vlasti su još od završetka tragičnog građanskog rata uvek imale dobre odnose sa SAD, ali su oni poslednjih godina dodatno unapređeni. Traumatično iskustvo sa EU, odnosno Nemačkom, koja je rukovodila igrom „disciplinovanja Grčke“ i nametanja „mera štednja“ usmerilo je Atinu ka još prisnijim relacijama sa SAD.Prosto, od Brisela se ne može očekivati bilo kakva suštinska pomoć. Drugo, u široj grčkoj javnosti će svaka pomoć povezana sa antiturskom politikom biti dočekana sa puno oduševljenja. Prostor za pojavu „razumnih političara“ u kontekstu kako to pominje Bašbug se dramatično sužava. Pored toga, baš zbog Iraka, Irana, Sirije, Švedske, Finske, Izraela, ali pre svega Rusije, u ovom trenutku SAD imaju sve razloge da preko Grčke vrše nimalo prijatan pritisak na Tursku. Uz sve stare i nove pretnje, evidentne na južnoj i jugoistočnoj granici, kao i izazove u crnomorskom pojasu nakon eskalacije ukrajinske krize, turska geopolitika sada se suočava i sa narušavanjem bezbednosti na njenom „zapadnom frontu“, po nekim karakteristikama i najosetljivijem. Pozivanje Ankare na mirovne sporazume iz Lozane (1923) i Pariza (1947) i zahtevanje da se izvrši demilitarizacija šesnaest grčkih ostrva od Samotrakija na severu do Karpatosa, Rodosa i Megistija na jugu (udaljeno od turskog kopna svega 2 kilometra, a na njemu su grčke snage održale vojnu vežbu avgusta 2020. godine kako bi „potisnule“ turski istraživački brod „Oruč reis“) deluju apsolutno nesporovdljivo, nerealno. Od toga neće biti ništa. A šta posle toga?Ulazi se u novu fazuTursko–grčki odnosi ulaze u sasvim novu fazu, prepunu neizvesnosti i nepredvidljivosti. Uostalom, kada se posmatraju sa današnje vremenske distance, izgleda i da su predodređeni da budu takvi, samo su zbog spremnosti i sposobnosti SAD da ih „drže pod kontrolom“ i hladnoratovske bipolarnosti u jednom istorijskom intervalu delovali kao stabilni.I izgleda da je to nova realnost na koju se svi ostali akteri regionalne bezbednosti moraju brzo privikavati. Jer, iako se oni u „ovakvom ritmu“ mogu kretati i godinama, čak i decenijama, u uslovima silnih turbulencija u međunarodnim odnosima oni mogu i brzo, čak i nenadano eskalirati, „otići“ u sasvim drugom pravcu, postati izraženo konfliktni. U jednom trenutku, stari spor može prerasti u novi sukob. Obostrano članstvo u NATO više nije nikakva garancija da toga neće biti.
https://lat.sputnikportal.rs/20220724/erdogan-optuzio-grcku-za-krsenje-lozanskog-sporazuma-1140293200.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220610/nova-faza-konflikta-turske-i-grcke-prste-umesali-amerikanci-1138327126.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220625/turska-uhapsili-smo-grckog-spijuna-1139094375.html
region (šire)
turska
grčka
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, region (šire), turska, grčka, nato, emisija „prorok“, analize i mišljenja
svet, svet – politika, region (šire), turska, grčka, nato, emisija „prorok“, analize i mišljenja
NATO nije nikakav garant da će se izbeći sukob Turske i Grčke /video/
Ubrzo nakon raspada bipolarnog sveta počelo se govoriti o novom okviru za osiguravanje balkanske bezbednosti pod nazivom „2 + 2“. Prva dvojka su Turci i Grci, kao „stare“ članice NATO. Druga dvojka bejahu Bugari i Rumuni kao novi kandidati za NATO.
Pratite Sputnjik i na letovanju
Sputnjik Srbija neometano možete čitati širom Evrope na mobilnoj aplikaciji koju ćete pronaći OVDE. Aplikaciju takođe možete preuzeti i putem linka apkfab.com
Uglavnom, NATO se širio, to je predstavljano kao garancija svake vrste stabilnosti, a tursko–grčki odnosi prikazivani su u najlepšem mogućem svetlu, dobra praksa koju valja koristiti. Posle dramatične „kiparske epizode“ i pretnje od novog velikog „mediteranskog rata“, zahvaljujući NATO transformisani su u dobrosusedske i relativno predvidljive, na opštu korist i za mir u Evropi.
Međutim, svaka poseta Turskoj ili Grčkoj, o Kipru tek ne treba posebno govoriti, makar ona bila i turistička, ukazivala je da dok oficijelne relacije i saopštenja koja ih prate idu drumom, istorijsko pamćenje i raspoloženje širokih slojeva stanovništva i čak celokupnih politički motivisanih društvenih zajednica — maršira šumom.
Turke je opterećivalo što se sa njihove obale ne vidi „mediteranski horizont“ zbog Lezbosa, Hiosa, Kosa, Samosa, Simija i drugih grčkih ostrva, dok je u grčkom kolektivnom pamćenju carigradska tragedija i dalje opstajala kao jedna od najvažnijih istorijskih vododelnica. Obostrano članstvo u NATO tu ništa nije moglo promeniti, kao ni širenje ove organizacije na druge balkanske zemlje. Nepoverenje je ostalo veliko.
Dva uslova za — „spor pod kontrolom“
Priča o dobroj praksi više je služila za privlačenje drugih, međusobno sukobljenih kandidata, nego što se zapatila u tursko–grčkoj realnosti. Jednostavno, tursko–grčki spor mogao se „držati pod kontrolom“ uz dva uslova.
Prvi, da su SAD sposobne i spremne za tako nešto. Drugi, da u obe zemlje postoji strateški interes za sprečavanjem eskalacije. Sa jedne strane, SAD jesu bile i sposobne i spremne da spor „drže pod kontrolom“, naročito u posthladnoratovskom periodu, kada su dosegle vrhunac sopstvene moći i uticaja. Sa druge strane, u hladnoratovskom periodu eskalacija je neminovno vodila jednog od aktera ka savezništvu sa Sovjetskim Savezom, za šta zbog unutrašnjih prilika nije bilo volje.
Stanje se, međutim, počelo menjati. Prvi nagoveštaj promene doneo je Ahmet Davutoglu sa svojom tezom o strateškoj dubini i aktuelizovanju pretnji po bezbednost Turske koje dolaze zbog grčke kontrole važnog dela istočnomediteranskog priobalja. Dalje se sa nesuglasicama nastavilo sa prijemom grčkog dela Kipra u EU, potom i tokom migrantske krize, a onda „eksplodiralo“ oko razgraničenja u teritorijalnim vodama.
Pretpostavljena značajna nalazišta prirodnog gasa na dnu Sredozemnog mora i otvorena pitanja gde su čija polja eksploatacije dobijaju sasvim novu dimenziju nakon izbijanja nove energetske krize. I u tu jednačinu uključen je daleko veći broj aktera. Od EU i SAD, preko Izraela, Sirije i Egipta, do Rusije i Irana.
Trend pogoršanja učvršćuju promene u međunarodnim odnosima i narušavanje regionalne bezbednosti, bilo da se radi o Balkanu, Bliskom istoku, crnomorsko–kavkaskom arealu ili Istočnom Mediteranu. Te promene su indukovale i postupno kvarenje američko–turskih odnosa koji danas ne izgledaju ni izbliza onako kako su izgledali pre dve ili tri decenije. Čak naprotiv, SAD se u Iraku na turske snage mogu osloniti samo limitirano, u Siriji ni toliko, kao uostalom ni u Iranu u slučaju nekog potencijalnog sukoba, a Rusija je tek tema za sebe.
Turska je ne samo jedina članica NATO koja ne prati zapadnu politiku protiv Moskve, već je i vetirala
ulazak Švedske i Finske u NATO. Što bi pragmatični američki analitičari rekli — za njih je Erdogan deo problema, a ne deo rešenja. Deo tog problema je Erdoganova odluka o otkazivanju platforme bilateralne saradnje sa Grčkom nazvane Strateški savet na visokom nivou i poruka: „Mi više ne pregovaramo sa njima bilateralno!“
Od atmosfere koja je detektovana tokom osmišljavanja i implementacije okvira „2+2“ odavno nije ostalo ništa.
Džošun Bašbug izvor problema ne vidi u Erdoganu, već u američkoj podršci Kirijakosu Micotakisu. On predlaže strategiju čekanja i odugovlačenja, jer pre ili kasnije na čelo Grčke moraju doći „razumni političari“.
Ipak, u toj proceni prenebregavaju se dve činjenice. Prvo, grčke vlasti su još od završetka tragičnog građanskog rata uvek imale dobre odnose sa SAD, ali su oni poslednjih godina dodatno unapređeni. Traumatično iskustvo sa EU, odnosno Nemačkom, koja je rukovodila igrom „disciplinovanja Grčke“ i nametanja „mera štednja“ usmerilo je Atinu ka još prisnijim relacijama sa SAD.
Prosto, od Brisela se ne može očekivati bilo kakva suštinska pomoć. Drugo, u široj grčkoj javnosti će svaka pomoć povezana sa antiturskom politikom biti dočekana sa puno oduševljenja. Prostor za pojavu „razumnih političara“ u kontekstu kako to pominje Bašbug se dramatično sužava. Pored toga, baš zbog Iraka, Irana, Sirije, Švedske, Finske, Izraela, ali pre svega Rusije, u ovom trenutku SAD imaju sve razloge da preko Grčke vrše nimalo prijatan pritisak na Tursku. Uz sve stare i nove pretnje, evidentne na južnoj i jugoistočnoj granici, kao i izazove u crnomorskom pojasu nakon eskalacije ukrajinske krize, turska geopolitika sada se suočava i sa narušavanjem bezbednosti na njenom „zapadnom frontu“, po nekim karakteristikama i najosetljivijem.
Pozivanje Ankare na mirovne sporazume iz Lozane (1923) i Pariza (1947) i zahtevanje da se izvrši demilitarizacija šesnaest grčkih ostrva od Samotrakija na severu do Karpatosa, Rodosa i Megistija na jugu (udaljeno od turskog kopna svega 2 kilometra, a na njemu su grčke snage održale vojnu vežbu avgusta 2020. godine kako bi „potisnule“ turski istraživački brod „Oruč reis“) deluju apsolutno nesporovdljivo, nerealno. Od toga neće biti ništa. A šta posle toga?
Tursko–grčki odnosi ulaze u sasvim novu fazu, prepunu neizvesnosti i nepredvidljivosti. Uostalom, kada se posmatraju sa današnje vremenske distance, izgleda i da su predodređeni da budu takvi, samo su zbog spremnosti i sposobnosti SAD da ih „drže pod kontrolom“ i hladnoratovske bipolarnosti u jednom istorijskom intervalu delovali kao stabilni.
I izgleda da je to nova realnost na koju se svi ostali akteri regionalne bezbednosti moraju brzo privikavati. Jer, iako se oni u „ovakvom ritmu“ mogu kretati i godinama, čak i decenijama, u uslovima silnih turbulencija u međunarodnim odnosima oni mogu i brzo, čak i nenadano eskalirati, „otići“ u sasvim drugom pravcu, postati izraženo konfliktni. U jednom trenutku, stari spor može prerasti u novi sukob. Obostrano članstvo u NATO više nije nikakva garancija da toga neće biti.
