https://lat.sputnikportal.rs/20220804/vucic-vise-nemamo-kud-branicemo-srbiju-nemojte-da-nam-pretite-1140725038.html
Vučić: Više nemamo kud, branićemo Srbiju, nemojte da nam pretite
Vučić: Više nemamo kud, branićemo Srbiju, nemojte da nam pretite
Sputnik Srbija
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić održao je govor u Novom Sadu, na centralnoj svečanosti Dana sećanja na žrtve hrvatske akcije „Oluja“, u kojoj je 250.000 ljudi... 04.08.2022, Sputnik Srbija
2022-08-04T23:05+0200
2022-08-04T23:05+0200
2022-08-04T23:05+0200
srbija
srbija – politika
srbija
politika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/08/04/1140725578_0:160:3072:1888_1920x0_80_0_0_9938457654b4a3f07fa6b21bb27321fa.jpg
Vučićev govor prenosimo u celosti:„Devetu godinu kako na ovakav način obeležavamo pogrom, težak zločin i najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata protiv jednog naroda. Dva su razloga zbog kojih smo danas ovde. Prvi je tuga zbog ubijene dece, žena, staraca, zbog 250.000 prognanih. Drugi je da bismo uprkos svima svedočili, da bi se ta svedočenja čula i kako je to tražio Eli Vizel "da bi od svih koji slušaju načinili svoje svedoke". To je, da citiram velikog nobelovca, "lek za ravnodušnost." To je takođe i naša obaveza zbog svih onih godina ćutanja, zbog krize pamćenja, zbog sramotnog zaboravljanja sopstvenih žrtava. Godinama u Srbiji kao da nije bilo svedoka i nikoga ko bi ispričao kako su obični ljudi, civili ubijani, kako su im kuće pljačkane i paljene. Kako su ih, dok su u traktorskim kolonama napuštali Hrvatsku, napuštali svoja ognjišta, pljuvali i udarali, kamenovali... Nikoga da kaže da su bombardovali te kolone, ubijajući decu i starce, malenu braću i sestre. Time smo ih pravdali i ponavljali zločin, time smo ravnodušnost proglasili za vladajuću ideologiju, a zaborav za nacionalnu obavezu.Natovarili smo sopstvenom narodu večni osećaj krivice- Na kraju, time smo i sami bacili kamen na najtužniju kolonu u našoj istoriji. I radili smo to gotovo čitavo punoletstvo, 18 godina i nije nam bilo bolje od toga. Naprotiv, natovarili smo sopstvenom narodu večni osećaj krivice. Onaj ko je podrazumevao da smo sami krivi i kada nas proteruju i ubijaju. Opravdali smo svaki zločin protiv onih čija je jedina krivica bila to što su bili Srbi, pravoslavci i što su želeli da ostanu da žive na svojim ognjištima. A za to vreme zaborava Srbija nam je propadala u tišini, bez snage da kaže ijednu jedinu reč, izvinjavajući se svima i za šta je bilo potrebe i za šta potrebe nikako nije bilo.- Reći danas da je to vreme završeno i da nema više ćutanja i da smo svi mi svedoci da zločina više neće biti, to jeste najsvetija obaveza, ona od koje nećemo odustati. Ali to nije lako ispuniti. Menjali su nam ime i prekrštavali i nazivali hrvatskim Srbima, bosanskim Srbima, crnogorskim Srbima, a sad nas nazivaju i kosovskim Srbima. A mi smo uvek želeli da budemo obični Srbi bez obzira na to odakle smo. I jesmo, da zapamte svi, samo Srbi i razlike između nas nema. Ni između Sanje iz Dvora na Uni, niti bilo kojeg Srbina iz Herceg Novog, Trebinja, Banjaluke, Subotice, Novog Sada, Beograda... To što živimo u različitim državama ne znači da pripadamo različitim narodima. I nije im pošlo za rukom, nije im pošlo iako su se svojski trudili da nam to učine. Svakodnevno napadaju Srbiju i naš narod i nikada nije dosta.- Koliko god da ćutimo ne ćutimo dovoljno, ne ćutimo dovoljno glasno. Koliko god da molimo za mir, ne molimo dovoljno za mir koliko bi oni želeli da klečimo i da ih molimo glasnije, snažnije, jače. Koliko god da priznamo tuđu žrtvu to nije dovoljno jer morate da platite vi Srbi i na mostu i na ćupriji. Moramo da vas ponizimo do kraja i morate da nestanete da bismo bili zadovoljni vašim ponašanjem.- I nikada nije dosta. I popustite po jednom pitanju, popustićemo. Popustite po drugom pitanju, popustićemo. Popustite po trećem pitanju, popustićemo. Hoćemo mir gotovo po svaku cenu. Da nikome život ne bude ugrožen. Da čuvamo druge nadajući se da će oni da čuvaju nas. Ali tome kraja nema. I zato vam kažem i pre nekoliko dana koji su mi bili najteži u poslednjih deset godina, a što sigurno je malo ko od vas mogao i da oseti i da vidi - doveli su nas do ivice, saterali su nas u ćošak u kojima sam samo rekao i velikima u svetu: "Mi više nemamo kud, a vi sada izvolite." Mi nemamo šta da popuštamo, ni gde, ni kome, nemamo kud da idemo. Pa kad je tako onda ćemo čuvati i braniti naš narod. A vi gledajte možete li s nama kada se ovako ponosni i dični podignemo svi i Krajišnici i Šumadinci i Piroćanci i Levčani i Hercegovci. Kada stanemo uz svoj narod kao jedan. Postoje decenije u kojima se ništa ne desi, a ima nedelja u kojima se dese decenije. Jedna od retkih pametnih rečenica koje je Lenjin izgovorio.Mnogi u svetu misle da je trenutak za opšti napad na Srbiju- Mi živimo u to vreme za koje mnogi u svetu misle da je trenutak da ga iskoriste za opšti napad na Srbiju. Da iskoriste za opšti napad na srpski narod. Zloupotrebljavajući situaciju u Ukrajini ujedinili su se mnogi oko nas, misleći da je ovo baš trenutak kada mogu da imaju podrški svih mogućih iz sveta i krenu u uništavanje srpskog naroda. Možda su pronašli dobar trenutak, možda su pronašli dobro vreme, možda su pomislili da je vreme da ispune ono što su Budak i Tuđman obećavali, iz ma kog dela regiona da dolaze. Ali su u jednoj stvari pogrešili. Nije to Srbija poraza, nije to ista Srbija, nije to Srbija koja će da vas se plaši i Srbija koja neće da stane pred vas. Mnogo, mnogo ste pogrešili. Čuvaćemo Srbiju, a na njihovu histeriju, laži, pretnje odgovaraćemo mirom, strpljenjem, trpeljivošću ali i odlučnošću. Ovi divni Krajišnici koji su nam večeras pevali, svi ovi divni ljudi, različito smo ih i dočekivali.- Vlast se stidela poraza u kojoj je i sama učestvovala, makar delimično, pa im nije dala da skreće sa auto-puteva da ne bi uznemirili narod u Srbiji. Kao da narod nije znao kakva ga je tragedija pogodila. A onda smo se tog naroda, malo po malo pomagali, a javno ga se stideli i gledali da se ne priča o tome da se ne bi zamerili Hrvatima, da se ne bi zamerili svima ostalima, jer ne smemo da se zameramo. Uvek će postojati neko ko će da vam okrene broj telefona i kaže "pa nije to budućnost." Stvarno? Ja vam sad kažem, nikada nećemo zaboraviti patnju krajiškog čoveka, Srbina iz Krajine koji je stradao, koji je proteran, koji je izgubio svoju zemlju i svoju kuću, svoju decu i svoje roditelje.- I kao što vidite, ne plašimo vas se. I večeras na Trgu u Novom Sadu, posle devet godina ubedljivo je najveći broj ljudi i to govori da se Srbija osvešćuje, da Srbija zna da pamti i da Srbija zna da se seća. A zašto je to bilo tako. Uvek je bilo lakše ići linijom manjeg otpora. Da bi vas pohvalili u komšijskoj štampi. Da bi vam rekli neku lepu reč, jer teško je izdržati i trpeti udarce. Retki su ljudi koji mogu da ih trpe. Mi smo ih toliko istrpeli, toliko su nam leđa išibana da više nije važno da mogu da rade šta god hoće, mogu da tuku koliko god hoće, mi više nemamo kud. Saterali ste nas u ćošak i oduzeli sve što ste mogli, više nemamo kud. Čuvaćemo svoju Srbiju, radićemo, fabrikama, radom na njivi na sve moguće načine uzdizaćemo Srbiju.Srbija više nema nameru da savija glavu- I ko god pomisli da će da je napadne, čuvaćemo i branićemo Srbiju i ono što je važnije od toga - odbranićemo je i pobedićemo. Da svi čuju - odbranićemo je i pobedićemo. I nemojte da nam pretite više, oguglali smo i na vaše pretnje. I danas smo ovde da pokažemo da Srbija nije više šaka zobi i slabašna. I da Srbija nema više nameru da savija glavu pred onim što su neki uradili njoj i njenom narodu, a ne ona njima. I da im potvrdimo i saopštimo, da ni zabranjeni grad Jasenovac, ni Oluja, ni bilo koji drugi zločin nisu za nas nikakav mit, već činjenica. One sa kojima živimo i one koje nikada nećemo da zaboravimo. I ne radimo to da bismo bilo kome pretili, ne sanjamo ni osvetu ni promene granica, već samo saopštavamo da smo lekciju naučili i da neće više nikada tišina prekriti zločine nad našim narodom, niti ćemo ikada više pristati na to da u mrak odlazimo bez glasa. Pritom naša politika jeste i ostaće mir, mir gotovo po svaku cenu. I molićemo za taj mir, klečaćemo za mir, učiniti sve i razgovarati sa svima.- Mi hoćemo da vidimo kako naši ljudi rade, grade fabrike, bolnice, škole i nemamo nameru bilo koga da huškamo i teramo u sukobe. Samo nemojte da očekujete da ćutimo ni da se pravimo mrtvi kada neko pokuša da ubija ili proteruje naše ljude. I tu poruku da više neće biti Oluja šaljemo već godinama i danas to opet činimo, jer ona mora da predstavlja suštinu politike koju vodimo. A ta politika nije i ne sme da bude ona o kojoj su neki srpski prvaci govorili optužujući Srbiju da Srbe van Srbije tera da laju, a onda ih veže za tarabu i pusti one druge da ih umlate.Nikome nećemo dozvoliti nasilje nad Srbima- Nikada više nikome nećemo dozvoliti da umlati Srbe. Mi ne radimo to i ne prizivamo sukobe, ne teramo naše ljude na njih, čak ih molimo da spuste lopte, ali nemamo nameru da ih bilo gde ostavimo vezane i prepustimo nasilju. Sve ostalo može, nama je mir važan, nama je važno da se razvijamo, rastemo, otvaramo nova radna mesta. Da olakšavamo svima da putuju, razmenjuju robu, novac, znanje. Da istovremeno razumemo, iskažemo poštovanje, pijetet prema svim žtrvama, svakoj veri i svakom narodu. Hoćemo, kako je govorio Alber Kami, tamo gde nema nade, nadu da izmislimo, jedino što nećemo nećemo više da ćutimo. Naprotiv, svedočićemo kao i danas.- I baš kao što je episkop 901. godine predskazao najdužu kolonu u istoriji Evrope, naš stradalni narod, naše nevine žrtve bežale su od mračnjaštva i neznanja. I na sreću naša Srbija, onako kako je prihvatila i mog oca 1941. godine, prihvatila je i sve ove divne ljude iz Krajine koji su došli u nju. I ovde su svi dobri ljudi uvek bili rado primani. Republika Hrvatska sprovodeći to etničko čišćenje lišila je sebe divnih ljudi, lišila se budućeg i Tesle i Milankovića. Oluja je ranila srpski narod, teško ranila, ali je Srbija kao i Republika Srpska dobila mnogo divnih i dobrih ljudi. Iz te tužne kolone danas su u Srbiji stasali divni ljudi - lekari, naučnici, sportisti, zanatlije, privrednici...Ne očekujte od Srba da se odreknu sebe- I mnogi su danas ovde među nama. Mi ćemo da gradimo najbolje odnose sa svim zemljama sveta pa i sa onim narodima koji su se o nas u prošlosti ogrešili. Uvek ćemo da prihvatimo i pokajemo se za zločine koji su neki učinili u naše ime. Pružaćemo i pružaćemo ruku prijateljstva svima koji žele da je prihvate, ali nikada više nećemo da ćutimo i da se stidimo zločina koji su počinjeni protiv našeg naroda. Pomirenje je važno. Ta reč je postala poštapalica, obično nemuštih političara ili obavezujuća reč koju izgovaramo tek da bismo ispunili formu. Ne znam da li je moguće i ne znam da li je realno, ali znam da su nam razgovori i saradnja neophodni. Ma koliko se ne slagali moramo da razgovaramo i gledamo u budućnost. A za sve to postoji samo jedan uslov. I da budem iskren, nama čak i ne smeta kada svetkuju, nama smeta kada nama brane da tugujemo i kada nam brane da ih podsetimo na to da su neki ljudi izgubili svoja ognjišta, decu i roditelje.- Samo nemojte da nam branite da se sećamo, a od vas ne tražimo ni priznanje ni pomirenje, ama baš ništa, samo nas pustite da živimo sa svojim jadom, čemerom i bolom i ništa više od vas nećemo i ne očekujemo. Ne očekujte od Srba da se odreknu sebe, ne očekujte da se odreknemo svojih mrtvih i svog imena i prezimena. Pretekli smo mi Srbi, nadživeli i Jasenovac i Oluju i važnije od svega, a to vidite i ovde u Novom Sadu večeras - ponovo ustali. Neka je slava mučenicima iz Oluje, neka živi republika Srpska, živela naša Srbija!“
https://lat.sputnikportal.rs/20220804/pun-trg-u-novom-sadu--da-se-oluja-nikada-ne-zaboravi-video-foto-1140719497.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
srbija – politika, srbija, politika
srbija – politika, srbija, politika
Vučićev govor prenosimo u celosti:
„Devetu godinu kako na ovakav način obeležavamo pogrom, težak zločin i najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata protiv jednog naroda. Dva su razloga zbog kojih smo danas ovde. Prvi je tuga zbog ubijene dece, žena, staraca, zbog 250.000 prognanih. Drugi je da bismo uprkos svima svedočili, da bi se ta svedočenja čula i kako je to tražio Eli Vizel "da bi od svih koji slušaju načinili svoje svedoke". To je, da citiram velikog nobelovca, "lek za ravnodušnost." To je takođe i naša obaveza zbog svih onih godina ćutanja, zbog krize pamćenja, zbog sramotnog zaboravljanja sopstvenih žrtava. Godinama u Srbiji kao da nije bilo svedoka i nikoga ko bi ispričao kako su obični ljudi, civili ubijani, kako su im kuće pljačkane i paljene. Kako su ih, dok su u traktorskim kolonama napuštali Hrvatsku, napuštali svoja ognjišta, pljuvali i udarali, kamenovali... Nikoga da kaže da su bombardovali te kolone, ubijajući decu i starce, malenu braću i sestre. Time smo ih pravdali i ponavljali zločin, time smo ravnodušnost proglasili za vladajuću ideologiju, a zaborav za nacionalnu obavezu.
Natovarili smo sopstvenom narodu večni osećaj krivice
- Na kraju, time smo i sami bacili kamen na najtužniju kolonu u našoj istoriji. I radili smo to gotovo čitavo punoletstvo, 18 godina i nije nam bilo bolje od toga. Naprotiv, natovarili smo sopstvenom narodu večni osećaj krivice. Onaj ko je podrazumevao da smo sami krivi i kada nas proteruju i ubijaju. Opravdali smo svaki zločin protiv onih čija je jedina krivica bila to što su bili Srbi, pravoslavci i što su želeli da ostanu da žive na svojim ognjištima. A za to vreme zaborava Srbija nam je propadala u tišini, bez snage da kaže ijednu jedinu reč, izvinjavajući se svima i za šta je bilo potrebe i za šta potrebe nikako nije bilo.
- Reći danas da je to vreme završeno i da nema više ćutanja i da smo svi mi svedoci da zločina više neće biti, to jeste najsvetija obaveza, ona od koje nećemo odustati. Ali to nije lako ispuniti. Menjali su nam ime i prekrštavali i nazivali hrvatskim Srbima, bosanskim Srbima, crnogorskim Srbima, a sad nas nazivaju i kosovskim Srbima. A mi smo uvek želeli da budemo obični Srbi bez obzira na to odakle smo. I jesmo, da zapamte svi, samo Srbi i razlike između nas nema. Ni između Sanje iz Dvora na Uni, niti bilo kojeg Srbina iz Herceg Novog, Trebinja, Banjaluke, Subotice, Novog Sada, Beograda... To što živimo u različitim državama ne znači da pripadamo različitim narodima. I nije im pošlo za rukom, nije im pošlo iako su se svojski trudili da nam to učine. Svakodnevno napadaju Srbiju i naš narod i nikada nije dosta.
- Koliko god da ćutimo ne ćutimo dovoljno, ne ćutimo dovoljno glasno. Koliko god da molimo za mir, ne molimo dovoljno za mir koliko bi oni želeli da klečimo i da ih molimo glasnije, snažnije, jače. Koliko god da priznamo tuđu žrtvu to nije dovoljno jer morate da platite vi Srbi i na mostu i na ćupriji. Moramo da vas ponizimo do kraja i morate da nestanete da bismo bili zadovoljni vašim ponašanjem.
- I nikada nije dosta. I popustite po jednom pitanju, popustićemo. Popustite po drugom pitanju, popustićemo. Popustite po trećem pitanju, popustićemo. Hoćemo mir gotovo po svaku cenu. Da nikome život ne bude ugrožen. Da čuvamo druge nadajući se da će oni da čuvaju nas. Ali tome kraja nema. I zato vam kažem i pre nekoliko dana koji su mi bili najteži u poslednjih deset godina, a što sigurno je malo ko od vas mogao i da oseti i da vidi - doveli su nas do ivice, saterali su nas u ćošak u kojima sam samo rekao i velikima u svetu: "Mi više nemamo kud, a vi sada izvolite." Mi nemamo šta da popuštamo, ni gde, ni kome, nemamo kud da idemo. Pa kad je tako onda ćemo čuvati i braniti naš narod. A vi gledajte možete li s nama kada se ovako ponosni i dični podignemo svi i Krajišnici i Šumadinci i Piroćanci i Levčani i Hercegovci. Kada stanemo uz svoj narod kao jedan. Postoje decenije u kojima se ništa ne desi, a ima nedelja u kojima se dese decenije. Jedna od retkih pametnih rečenica koje je Lenjin izgovorio.
Mnogi u svetu misle da je trenutak za opšti napad na Srbiju
- Mi živimo u to vreme za koje mnogi u svetu misle da je trenutak da ga iskoriste za opšti napad na Srbiju. Da iskoriste za opšti napad na srpski narod. Zloupotrebljavajući situaciju u Ukrajini ujedinili su se mnogi oko nas, misleći da je ovo baš trenutak kada mogu da imaju podrški svih mogućih iz sveta i krenu u uništavanje srpskog naroda. Možda su pronašli dobar trenutak, možda su pronašli dobro vreme, možda su pomislili da je vreme da ispune ono što su Budak i Tuđman obećavali, iz ma kog dela regiona da dolaze. Ali su u jednoj stvari pogrešili. Nije to Srbija poraza, nije to ista Srbija, nije to Srbija koja će da vas se plaši i Srbija koja neće da stane pred vas. Mnogo, mnogo ste pogrešili. Čuvaćemo Srbiju, a na njihovu histeriju, laži, pretnje odgovaraćemo mirom, strpljenjem, trpeljivošću ali i odlučnošću. Ovi divni Krajišnici koji su nam večeras pevali, svi ovi divni ljudi, različito smo ih i dočekivali.
- Vlast se stidela poraza u kojoj je i sama učestvovala, makar delimično, pa im nije dala da skreće sa auto-puteva da ne bi uznemirili narod u Srbiji. Kao da narod nije znao kakva ga je tragedija pogodila. A onda smo se tog naroda, malo po malo pomagali, a javno ga se stideli i gledali da se ne priča o tome da se ne bi zamerili Hrvatima, da se ne bi zamerili svima ostalima, jer ne smemo da se zameramo. Uvek će postojati neko ko će da vam okrene broj telefona i kaže "pa nije to budućnost." Stvarno? Ja vam sad kažem, nikada nećemo zaboraviti patnju krajiškog čoveka, Srbina iz Krajine koji je stradao, koji je proteran, koji je izgubio svoju zemlju i svoju kuću, svoju decu i svoje roditelje.
- I kao što vidite, ne plašimo vas se. I večeras na Trgu u Novom Sadu, posle devet godina ubedljivo je najveći broj ljudi i to govori da se Srbija osvešćuje, da Srbija zna da pamti i da Srbija zna da se seća. A zašto je to bilo tako. Uvek je bilo lakše ići linijom manjeg otpora. Da bi vas pohvalili u komšijskoj štampi. Da bi vam rekli neku lepu reč, jer teško je izdržati i trpeti udarce. Retki su ljudi koji mogu da ih trpe. Mi smo ih toliko istrpeli, toliko su nam leđa išibana da više nije važno da mogu da rade šta god hoće, mogu da tuku koliko god hoće, mi više nemamo kud. Saterali ste nas u ćošak i oduzeli sve što ste mogli, više nemamo kud. Čuvaćemo svoju Srbiju, radićemo, fabrikama, radom na njivi na sve moguće načine uzdizaćemo Srbiju.
Srbija više nema nameru da savija glavu
- I ko god pomisli da će da je napadne, čuvaćemo i branićemo Srbiju i ono što je važnije od toga - odbranićemo je i pobedićemo. Da svi čuju - odbranićemo je i pobedićemo. I nemojte da nam pretite više, oguglali smo i na vaše pretnje. I danas smo ovde da pokažemo da Srbija nije više šaka zobi i slabašna. I da Srbija nema više nameru da savija glavu pred onim što su neki uradili njoj i njenom narodu, a ne ona njima. I da im potvrdimo i saopštimo, da ni zabranjeni grad Jasenovac, ni Oluja, ni bilo koji drugi zločin nisu za nas nikakav mit, već činjenica. One sa kojima živimo i one koje nikada nećemo da zaboravimo. I ne radimo to da bismo bilo kome pretili, ne sanjamo ni osvetu ni promene granica, već samo saopštavamo da smo lekciju naučili i da neće više nikada tišina prekriti zločine nad našim narodom, niti ćemo ikada više pristati na to da u mrak odlazimo bez glasa. Pritom naša politika jeste i ostaće mir, mir gotovo po svaku cenu. I molićemo za taj mir, klečaćemo za mir, učiniti sve i razgovarati sa svima.
- Mi hoćemo da vidimo kako naši ljudi rade, grade fabrike, bolnice, škole i nemamo nameru bilo koga da huškamo i teramo u sukobe. Samo nemojte da očekujete da ćutimo ni da se pravimo mrtvi kada neko pokuša da ubija ili proteruje naše ljude. I tu poruku da više neće biti Oluja šaljemo već godinama i danas to opet činimo, jer ona mora da predstavlja suštinu politike koju vodimo. A ta politika nije i ne sme da bude ona o kojoj su neki srpski prvaci govorili optužujući Srbiju da Srbe van Srbije tera da laju, a onda ih veže za tarabu i pusti one druge da ih umlate.
Nikome nećemo dozvoliti nasilje nad Srbima
- Nikada više nikome nećemo dozvoliti da umlati Srbe. Mi ne radimo to i ne prizivamo sukobe, ne teramo naše ljude na njih, čak ih molimo da spuste lopte, ali nemamo nameru da ih bilo gde ostavimo vezane i prepustimo nasilju. Sve ostalo može, nama je mir važan, nama je važno da se razvijamo, rastemo, otvaramo nova radna mesta. Da olakšavamo svima da putuju, razmenjuju robu, novac, znanje. Da istovremeno razumemo, iskažemo poštovanje, pijetet prema svim žtrvama, svakoj veri i svakom narodu. Hoćemo, kako je govorio Alber Kami, tamo gde nema nade, nadu da izmislimo, jedino što nećemo nećemo više da ćutimo. Naprotiv, svedočićemo kao i danas.
- I baš kao što je episkop 901. godine predskazao najdužu kolonu u istoriji Evrope, naš stradalni narod, naše nevine žrtve bežale su od mračnjaštva i neznanja. I na sreću naša Srbija, onako kako je prihvatila i mog oca 1941. godine, prihvatila je i sve ove divne ljude iz Krajine koji su došli u nju. I ovde su svi dobri ljudi uvek bili rado primani. Republika Hrvatska sprovodeći to etničko čišćenje lišila je sebe divnih ljudi, lišila se budućeg i Tesle i Milankovića. Oluja je ranila srpski narod, teško ranila, ali je Srbija kao i Republika Srpska dobila mnogo divnih i dobrih ljudi. Iz te tužne kolone danas su u Srbiji stasali divni ljudi - lekari, naučnici, sportisti, zanatlije, privrednici...
Ne očekujte od Srba da se odreknu sebe
- I mnogi su danas ovde među nama. Mi ćemo da gradimo najbolje odnose sa svim zemljama sveta pa i sa onim narodima koji su se o nas u prošlosti ogrešili. Uvek ćemo da prihvatimo i pokajemo se za zločine koji su neki učinili u naše ime. Pružaćemo i pružaćemo ruku prijateljstva svima koji žele da je prihvate, ali nikada više nećemo da ćutimo i da se stidimo zločina koji su počinjeni protiv našeg naroda. Pomirenje je važno. Ta reč je postala poštapalica, obično nemuštih političara ili obavezujuća reč koju izgovaramo tek da bismo ispunili formu. Ne znam da li je moguće i ne znam da li je realno, ali znam da su nam razgovori i saradnja neophodni. Ma koliko se ne slagali moramo da razgovaramo i gledamo u budućnost. A za sve to postoji samo jedan uslov. I da budem iskren, nama čak i ne smeta kada svetkuju, nama smeta kada nama brane da tugujemo i kada nam brane da ih podsetimo na to da su neki ljudi izgubili svoja ognjišta, decu i roditelje.
- Samo nemojte da nam branite da se sećamo, a od vas ne tražimo ni priznanje ni pomirenje, ama baš ništa, samo nas pustite da živimo sa svojim jadom, čemerom i bolom i ništa više od vas nećemo i ne očekujemo. Ne očekujte od Srba da se odreknu sebe, ne očekujte da se odreknemo svojih mrtvih i svog imena i prezimena. Pretekli smo mi Srbi, nadživeli i Jasenovac i Oluju i važnije od svega, a to vidite i ovde u Novom Sadu večeras - ponovo ustali. Neka je slava mučenicima iz Oluje, neka živi republika Srpska, živela naša Srbija!“
