https://lat.sputnikportal.rs/20220717/kako-je-amerika-dokazala-da-ne-shvata-rusiju-video-1140010789.html
Kako je Amerika dokazala da ne shvata Rusiju /video/
Kako je Amerika dokazala da ne shvata Rusiju /video/
Sputnik Srbija
U maju 2020. jedan od popularnijih i uticajnijih ukrajinskih publicista Dmitrij Gordon intervjuisao je jednog od vodećih ruskih žurnalista Vladimira Poznera... 17.07.2022, Sputnik Srbija
2022-07-17T16:45+0200
2022-07-17T16:45+0200
2022-07-17T16:56+0200
svet
svet – politika
svet
politika
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111279/36/1112793660_0:0:1920:1080_1920x0_80_0_0_d5aa01f8538eb748e335c950e71bc531.jpg
Za razliku od slike kreirane u zapadnim medijima, eto, moguće je da jedan takav novinar vodi emisiju na državnoj televiziji, u udarnom terminu.Elem, u zanimljivom razgovoru, na temu rusko – ukrajinskih odnosa, na pitanje – da li su Krim i Donbas tragična greška Rusije – što je teza široko rasprostranjena kako u Kijevu tako i među brojnim zapadnim analitičarima, usledio je eksplicitan odgovor:Pozner je situaciju uporedio sa Kubanskom krizom i iz toga izveo zaključak. Da li su obe države – Kuba i Sovjetski Savez – bile međunarodno priznate, članice UN, vlasne da potpisuju međusobne sporazume bez mešanja treće strane? Jesu. Šta ih je sa formalnog stanovišta ograničavalo da usaglase dogovor o razmeštanju raketnih sistema? Ništa. Jesu li imale na to pravo? Da. Da li je sličan prethodni korak SAD u Turskoj i razmeštanje raketa srednjeg doma nedaleko od Izmira bio dovoljno dobar razlog da se recipročno deluje? Jeste. Zbog čega je onda Džon Kenedi tako burno reagovao, sprečavajući instaliranje sovjetskog oružja u bazi istočno od Havane po cenu izbijanja novog globalnog sukoba!? U subotu, 27. oktobra 1962. godine, nakon obaranja američkog aviona i potere za sovjetskom podmornicom u Karipskom moru, malo je nedostajalo da započne Treći svetski rat!Kad opstanku države zapreti opasnostJednostavno, Sjedinjenim Državama pretila je egzistencijalna opasnost. Iz San Kristobala moguće je gađati Vašington. Odbrana od toga, praktično, nije postojala. Obrazloženje za burnu reakciju pronađeno je u formulaciji da se takvim pristupom od strane Moskve narušava američka interesna sfera. Komparacija sa Ukrajinom nameće se sama po sebi. Međutim, ispostavilo se, najveći problem je u tome što rusku logiku, kojom se rukovode i oni koje nije moguće svrstati među podržavaoce Vladimira Putina i zagovornike oficijelne politike, apsolutno ne razumeju u Vašingtonu.Amerika zaboravila Kubansku krizuU Vašingtonu su, očigledno, zaboravili na Kubansku krizu. Osim Henrija Kisindžera koji se toga seća, pa je najpre izokola, a zatim i vrlo otvoreno upozorio na posledice. Onespokojava činjenica da je Kisindžer i ranije, drugim povodima upozoravao, ali ga donosioci odluka nisu slušali.Američki stratezi stasali u vremenu jednopolarnosti navikli su da svoje zamisli isteraju do kraja, tuđe interesne sfere za njih ne postoje. Nisu legitimne. Pre ili kasnije, uz upotrebu sile, sinhronizovane političke akcije sa saveznicima i vazalima, primenu ekonomskih sankcija, zloupotrebu međunarodnih organizacija i orkestriranu medijsku kampanju, uglavnom su uspevali da „slome“ protivnike ili ih dovedu u bezizlaznu poziciju.Ipak, u to doba nesumnjive američke dominacije, koje je trajalo nekih dve decenije, imali su i veliki prostor za greške. Margina za traženje rešenja, čak i prilikom pogrešnih procena i loših odluka, ostajala je prilično široka. Dok su SAD bile u naponu snage, niko nije imao nameru da se sa njima oštro sukobljava, samim tim ni da se okoristi njihovim pogrešnim procenama i lošim odlukama.Takođe, po pravilu, SAD su „udarale“ na daleko slabije protivnike, aktere koji im nisu bili dorasli po vojnoj, ekonomskoj i političkoj moći. Uz to, otvaranje brojnih kriznih žarišta, od Bliskog istoka do Balkana, iako je u određenoj meri kvarilo strateške računice drugih „velikih igrača“, nije za njih predstavljalo i egzistencijalnu opasnost.SAD ne shvataju rusku logikuKrenuvši u „ukrajinsku avanturu“ iz tog okvira, najpre u Obaminoj, a zatim i Bajdenovoj administraciji procenili su da će zamisao isterati do kraja. Zato su ignorisali Minske sporazume i rezolucije Saveta bezbednosti, provocirali Rusiju preko svake mere pokazujući da im se tako može, uveliko planirali „uguravanje“ u NATO ne samo Ukrajine, već i Gruzije i Moldavije, instruirali ukrajinske zvaničnike da otvoreno prete „vojnim rešenjem“.Pri svemu tome, i ne pokušavajući da shvate rusku logiku i zanemarujući analizu percepcije druge strane. Izgleda su poverovali da je percepcija druge strane identična sa stavovima njihovih plaćenih NVO – delatnika u Moskvi, kojima su širom otvorili prostor u svim zapadnim medijima. Dovoljno je još malo pritiska pa da se nezadovoljstvo izlije na ruske ulice, a zatim da se nakon svrgavanja Putina oktroiše nova vlast. I džaba sva upozorenja, pozivi na objektivnost i realno sagledavanje situacije. Kakva ulica kakvi bakrači, kakva obojena revolucija i nametanje novog predsednika!Ako im je bilo teško da pojme rusku logiku, mogli su nešto naučiti iz sopstvene skorašnje istorije. Kenedi je morao ići do kraja, zato što drugog izlaza nije imao. I Putin mora ići do kraja, zato što drugog izlaza nema. Dok ne eliminiše pretnju za egzistencijalnu bezbednost.Razlika između 1962. i 2022. godine ogleda se u mnogim detaljima, ali i u dve bitne stvari. Prvo, Hruščov je pravilno procenio posledice i odustao od oružanog sučeljavanja. Drugo, zbog relativnog i apsolutnog opadanja vojne, ekonomske i političke moći američka margina za traženje rešenja nikada nije bila uža još od te 1962. godine. Ne pomaže ni vojna pomoć ukrajinskim snagama, ni disciplinovanje EU koja je naterana na samoubistvo, ni sinhronizovane političke akcije kojima se osim kolektivnog Zapada niko nije pridružio, ni ekonomske sankcije, ni zloupotreba međunarodnih organizacija, od političkih do sportskih, ni jeziva antiruska medijska kampanja. Ne pomaže ništa što je do sada primenjivano, jer niti su SAD u naponu snage, niti su ovoga puta udarili na slabijeg protivnika.Nasuprot često razmatranoj tezi o tome šta će se dešavati sa Rusijom i unutar nje posle Ukrajine, otvoreno je, pa možda i aktuelnije šta će se dešavati sa SAD i unutar njih nakon Ukrajine!?Ne samo zbog tekućih dešavanja na terenu koja ukazuju na ishod oružanog sukoba, već i zbog toga što američki stratezi više ili ne žele ili prosto ne mogu razumeti tuđu logiku. A Sun Cu je davno napisao:
https://lat.sputnikportal.rs/20220716/velika-panika-zbog-jedne-vesti-zapadni-pioni-potegli-sablju-da-u-srbiju-uvedu-srednjovekovni-mrak-1139973864.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet – politika, svet, politika, emisija „prorok“
svet – politika, svet, politika, emisija „prorok“
Kako je Amerika dokazala da ne shvata Rusiju /video/
16:45 17.07.2022 (Osveženo: 16:56 17.07.2022) U maju 2020. jedan od popularnijih i uticajnijih ukrajinskih publicista Dmitrij Gordon intervjuisao je jednog od vodećih ruskih žurnalista Vladimira Poznera. Na račun Poznera, i oni koji ga vole i oni koji ga ne vole svašta su pisali, ali nije poznato da ga je iko svrstavao među podržavaoce Vladimira Putina i zagovornika oficijelne politike.
Za razliku od slike kreirane u zapadnim medijima, eto, moguće je da jedan takav novinar vodi emisiju na državnoj televiziji, u udarnom terminu.
Elem, u zanimljivom razgovoru, na temu rusko – ukrajinskih odnosa, na pitanje – da li su Krim i Donbas tragična greška Rusije – što je teza široko rasprostranjena kako u Kijevu tako i među brojnim zapadnim analitičarima, usledio je eksplicitan odgovor:
„Ne! Kada državi preti egzistencijalna opasnost, ona se više ne osvrće na pravila!“
Pozner je situaciju uporedio sa Kubanskom krizom i iz toga izveo zaključak. Da li su obe države – Kuba i Sovjetski Savez – bile međunarodno priznate, članice UN, vlasne da potpisuju međusobne sporazume bez mešanja treće strane? Jesu. Šta ih je sa formalnog stanovišta ograničavalo da usaglase dogovor o razmeštanju raketnih sistema? Ništa. Jesu li imale na to pravo? Da. Da li je sličan prethodni korak SAD u Turskoj i razmeštanje raketa srednjeg doma nedaleko od Izmira bio dovoljno dobar razlog da se recipročno deluje? Jeste. Zbog čega je onda Džon Kenedi tako burno reagovao, sprečavajući instaliranje sovjetskog oružja u bazi istočno od Havane po cenu izbijanja novog globalnog sukoba!? U subotu, 27. oktobra 1962. godine, nakon obaranja američkog aviona i potere za sovjetskom podmornicom u Karipskom moru, malo je nedostajalo da započne Treći svetski rat!
Kad opstanku države zapreti opasnost
Jednostavno, Sjedinjenim Državama pretila je egzistencijalna opasnost. Iz San Kristobala moguće je gađati Vašington. Odbrana od toga, praktično, nije postojala. Obrazloženje za burnu reakciju pronađeno je u formulaciji da se takvim pristupom od strane Moskve narušava američka interesna sfera. Komparacija sa Ukrajinom nameće se sama po sebi. Međutim, ispostavilo se, najveći problem je u tome što rusku logiku, kojom se rukovode i oni koje nije moguće svrstati među podržavaoce Vladimira Putina i zagovornike oficijelne politike, apsolutno ne razumeju u Vašingtonu.
Amerika zaboravila Kubansku krizu
U Vašingtonu su, očigledno, zaboravili na Kubansku krizu. Osim Henrija Kisindžera koji se toga seća, pa je najpre izokola, a zatim i vrlo otvoreno upozorio na posledice. Onespokojava činjenica da je Kisindžer i ranije, drugim povodima upozoravao, ali ga donosioci odluka nisu slušali.
Američki stratezi stasali u vremenu jednopolarnosti navikli su da svoje zamisli isteraju do kraja, tuđe interesne sfere za njih ne postoje. Nisu legitimne. Pre ili kasnije, uz upotrebu sile, sinhronizovane političke akcije sa saveznicima i vazalima, primenu ekonomskih sankcija, zloupotrebu međunarodnih organizacija i orkestriranu medijsku kampanju, uglavnom su uspevali da „slome“ protivnike ili ih dovedu u bezizlaznu poziciju.
Ipak, u to doba nesumnjive američke dominacije, koje je trajalo nekih dve decenije, imali su i veliki prostor za greške. Margina za traženje rešenja, čak i prilikom pogrešnih procena i loših odluka, ostajala je prilično široka. Dok su SAD bile u naponu snage, niko nije imao nameru da se sa njima oštro sukobljava, samim tim ni da se okoristi njihovim pogrešnim procenama i lošim odlukama.
Takođe, po pravilu, SAD su „udarale“ na daleko slabije protivnike, aktere koji im nisu bili dorasli po vojnoj, ekonomskoj i političkoj moći. Uz to, otvaranje brojnih kriznih žarišta, od Bliskog istoka do Balkana, iako je u određenoj meri kvarilo strateške računice drugih „velikih igrača“, nije za njih predstavljalo i egzistencijalnu opasnost.
SAD ne shvataju rusku logiku
Krenuvši u „ukrajinsku avanturu“ iz tog okvira, najpre u Obaminoj, a zatim i Bajdenovoj administraciji procenili su da će zamisao isterati do kraja. Zato su ignorisali Minske sporazume i rezolucije Saveta bezbednosti, provocirali Rusiju preko svake mere pokazujući da im se tako može, uveliko planirali „uguravanje“ u NATO ne samo Ukrajine, već i Gruzije i Moldavije, instruirali ukrajinske zvaničnike da otvoreno prete „vojnim rešenjem“.
Pri svemu tome, i ne pokušavajući da shvate rusku logiku i zanemarujući analizu percepcije druge strane. Izgleda su poverovali da je percepcija druge strane identična sa stavovima njihovih plaćenih NVO – delatnika u Moskvi, kojima su širom otvorili prostor u svim zapadnim medijima. Dovoljno je još malo pritiska pa da se nezadovoljstvo izlije na ruske ulice, a zatim da se nakon svrgavanja Putina oktroiše nova vlast. I džaba sva upozorenja, pozivi na objektivnost i realno sagledavanje situacije. Kakva ulica kakvi bakrači, kakva obojena revolucija i nametanje novog predsednika!
Ako im je bilo teško da pojme rusku logiku, mogli su nešto naučiti iz sopstvene skorašnje istorije. Kenedi je morao ići do kraja, zato što drugog izlaza nije imao. I Putin mora ići do kraja, zato što drugog izlaza nema. Dok ne eliminiše pretnju za egzistencijalnu bezbednost.
Razlika između 1962. i 2022. godine ogleda se u mnogim detaljima, ali i u dve bitne stvari. Prvo, Hruščov je pravilno procenio posledice i odustao od oružanog sučeljavanja. Drugo, zbog relativnog i apsolutnog opadanja vojne, ekonomske i političke moći američka margina za traženje rešenja nikada nije bila uža još od te 1962. godine. Ne pomaže ni vojna pomoć ukrajinskim snagama, ni disciplinovanje EU koja je naterana na samoubistvo, ni sinhronizovane političke akcije kojima se osim kolektivnog Zapada niko nije pridružio, ni ekonomske sankcije, ni zloupotreba međunarodnih organizacija, od političkih do sportskih, ni jeziva antiruska medijska kampanja. Ne pomaže ništa što je do sada primenjivano, jer niti su SAD u naponu snage, niti su ovoga puta udarili na slabijeg protivnika.
Nasuprot često razmatranoj tezi o tome šta će se dešavati sa Rusijom i unutar nje posle Ukrajine, otvoreno je, pa možda i aktuelnije šta će se dešavati sa SAD i unutar njih nakon Ukrajine!?
Ne samo zbog tekućih dešavanja na terenu koja ukazuju na ishod oružanog sukoba, već i zbog toga što američki stratezi više ili ne žele ili prosto ne mogu razumeti tuđu logiku. A Sun Cu je davno napisao:
„Ukoliko ne poznaješ ni sebe ni svoga neprijatelja – u velikoj si nevolji.“
