https://lat.sputnikportal.rs/20220714/covic-ono-sto-je-pokusano-u-donbasu-planira-se-i-na-kim-1139895850.html
Čović: Ono što je pokušano u Donbasu, planira se i na KiM
Čović: Ono što je pokušano u Donbasu, planira se i na KiM
Sputnik Srbija
Nebojša Čović, nekadašnji gradonačelnik Beograda, potpredsednik Vlade Srbije, poslanik i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, u autorskom... 14.07.2022, Sputnik Srbija
2022-07-14T11:08+0200
2022-07-14T11:08+0200
2022-07-14T11:08+0200
srbija
srbija
srbija – politika
nebojša čović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/01/10/1124384053_78:0:956:494_1920x0_80_0_0_13dbdf94a66241e78726ae94bea0b3cb.png
Autorski tekst prenosimo u celosti:Pre par dana, Henri Kisindžer, vremešni bivši državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, dao je intervju američkom javnom servisu.Jedno od ključnih pitanja odnosilo se na njegovu izjavu o neminovnosti ishoda rata u Ukrajini datu u okviru skupa u Davosu, koja je izazvala burne i nevaspitane reakcije anonimusa iz najbližeg okruženja Vladimira Zelenskog, koji, iako upitnih kvalifikacija i bez smislenog predratnog zanimanja, sada sebi daju za pravo da postrojavaju i preslišavaju strane političke lidere. Doduše, na meti su uglavnom evropski političari, dok im je odnos prema Džou Bajdenu i, donedavno, Borisu Džonsonu, uglavnom servilan i ulizički.U ovom intervjuu, Kisindžer je, u svom maniru, bez oklevanja izgovorio ono što se, od trenutka kada je počela kolektivna histerija zapada 24. februara, čita izmedju redova i o čemu govorim od samog početka ovog sukoba: "Ne smemo, odnosno, da budem precizan, Ukrajina ne sme da pristane na teritorijalne ustupke Rusiji, jer će to simbolično biti katastrofalno za NATO, njegov ugled i uticaj i, konačno, za njegov opstanak."Kisindžer je ovom izjavom otvorio sve karte. Iako je eksplicitno pomenuo samo NATO, u Ukrajini se vodi bitka za očuvanje hegemonije SAD i neokolonijalne politike ocvalog kolektivnog Zapada, kojima je odavno prošao rok upotrebe. Do poslednje kapi ukrajinske krvi.Politički vrh Ukrajine je svesno ušao u ovakav "dil", spreman da za tuđe interese žrtvuje živote svojih građana i svoju zemlju i otuda taj nadobudan i drzak odnos prema stranim sagovornicima, koji oni ćutki trpe. Jer oni njemu duguju. Ma kako to prikazivala zapadna propagandna mašinerija, ovo je trgovina, a ne herojski čin. A sve ima svoju cenu. Neki novi Pandorini papiri će verovatno pokazati kolika je ta cena bila.No, da se vratimo na našu situaciju. Mesecima su nas pritiskali, pretili nam, ucenjivali nas da se pridružimo sankcijama protiv Rusije. I dalje siledžijski, kao i svih prethodnih decenija, u istom paketu je i nastavak brutalnog kršenja međunarodnog prava na štetu naših nacionalnih interesa, na koje se, o, čuda, taj isti zapad poziva u ukrajinskoj krizi. U istom paketu se gaze svi međunarodni sporazumi, njihovo sprovođenje se pušta niz vodu i jednostrano se uvode novi uslovi, novi ustupci sa naše strane. Neprincipijelno, dvolično, sa jednim jedinim ciljem - da se napredak Srbije "obuzda" i da se krivica za besperspektivnost evropskih integracija prouzrokovana unutrašnjom konfuzijom, gotovo raspadom u EU, licemerno prebaci na nas.Od početka se snažno protivim uvođenju sankcija protiv Rusije. Principijelno, smatram da posle svega što smo mi prošli zbog te maligne politike zapada i sankcija kao omiljenog oružja u njihovom arsenalu za gušenje slobodarskih naroda, mi iz moralnih razloga ne smemo da uvedemo sankcije ni protiv jedne zemlje. A naročito kada je svrha sankcija očuvanje hegemonije SAD i "razvijenog zapada". Da li je nama bilo dobro dok je svet zavisio od njih? Da li je njihovo ponašanje prema Srbiji i srpskom narodu bilo korektno? Odgovor će svako od nas lako naći u svom srcu.Pre nekoliko nedelja, na jednom od uglednih nezavisnih informativnih kanala u SAD, emitovana je izuzetno gledana emisija o Srbiji i njenoj odluci da, bez obzira na sve pritiske, sačuva svoju neutralnost u ovom sukobu. O odluci srpskog rukovodstva da interese svoje države i svog naroda stave ispred interesa SAD, EU, ali i Ruske Federacije govorilo se kao o pravom primeru istinski demokratske politike jedne zemlje, odgovorne, pre svega, svojim građanima. Po prvi put se na nekom od američkih kanala u negativnom kontekstu i do detalja govorilo i o istorijskog nepravdi koju je Srbija doživela od SAD i ostatka zapada i o brutalnoj agresiji NATO 1999. godine.Kada sam gledao snimak emisije, bio sam zatečen hiljadama pozitivnih pisanih komentara gledalaca širom sveta, čak i iz onih zemalja koje mesecima siledžijski pokušavaju da nas uteraju u svoj tor, koji su očajavali što njihove vlade ne primenjuju isti model i ubrzano klize u diktature. Desilo se nešto što je bilo nezamislivo pre svega par godina. Naša ispravna politika neutralnosti i doslednosti očuvanju interesa sopstvenog naroda je postala nedosanjani san građana zapada!Pitanje je trenutka kada će se ta arogantna i brutalna propaganda zapadnih administracija, koju samouvereno recikliraju već decenijama, počevši od demonizacije Srba i svega srpskog od početka devedesetih, okrenuti protiv svojih tvoraca. Prvi koji je platio cenu je Boris Džonson, ali taj trend će se širiti i drugim zapadnim zemljama poput šumskog požara.U kontekstu te gnusne i neprincipijelne kampanje dosadašnjih zapadnih "gospodara života i smrti", sa velikim pijetetom sam pratio komemorativne skupove žrtvama ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji. Mnogo je stratišta na našim prostorima, previše prerano i brutalno prekinutih života. Kozara, Podrinje, Srebrenica... Mučno je bilo gledati kako medjunarodna zajednica, svojom podelom na žrtve prvog i drugog reda, ponovo ubija desetine hiljada srpske dece, žena i nejači.Na komemoraciji podrinjskih srpskih civilnih žrtava nije bilo nijednog predstavnika međunarodne zajednice, u Potočarima su se utrkivali ko će prisustvovati. Od 1992. do 1995., život je izgubilo 3500 srpskih, isključivo civilnih žrtava iz više od stotinu opustošenih i spaljenih srpskih sela iz okoline Bratunca i Srebrenice, koje su mučki ubijene od muslimanskih paravojnih formacija, većinom na velike pravoslavne praznike. Iako je ovaj broj, procentualno u odnosu na broj stanovnika srpske nacionalnosti, isti ili čak i veći od broja žrtava u Potočarima, od kojih su mnogi bili borci a ne civili, nijedan američki, nemački, britanski, francuski diplomata nije došao da im oda poštu.I sve dok međunarodna zajednica licemerno politizuje žrtve na osnovu nacionalne pripadnosti, jednostrano gazi međunarodno pravo, štiti one zločince koji su iz geopolitički poželjne etničke grupe, na ovim prostorima neće doći do istinskog pomirenja. Politizacija i odokativno propagandno korišćenje termina genocid, samo iz sopstvenih geopolitičkih interesa, je još jedan primer ovog licemerja.Ako je Srebrenica genocid, kao što tvrde, šta je onda bila "Oluja", kada je za dva dana izvršeno etničko čišćenje 99.9% srpske populacije iz Knina i okoline? Kada se podvuče crta, iako su im puna usta stabilnosti regiona, glavni faktor destabilizacije Zapadnog Balkana su isključivo maligni uticaji zapadnih administracija koje prostor bivše Jugoslavije koriste za svoju geopolitičku kombinatoriku.U tom kontekstu treba posmatrati i destabilizaciju Severne Makedonije i Crne Gore. Već dugo tvrdim da kolektivnom zapadu ne odgovara kada se sami dogovaramo i sarađujemo, da im ne odgovaraju inicijative poput "Otvorenog Balkana", jer im se time izbija poluga da nas kontrolišu, uslovljavaju i ucenjuju. Njima ne odgovara stabilan i prosperitetni Balkan, u trenutku kada se njihova ekonomska i svaka druga nadmoć urušavaju. To se videlo i u reakcijama na to kako smo kao region odgovorili na pandemijsku krizu, bez čekanja da nam oni, kao zemljama trećeg sveta, udele ono što njima preostane.Dok potkopavaju naše sopstvene dogovore, oživljavaju sopstvene jalove projekte poput Berlinskog procesa. Sramno je insistiranje da se još jednim nezamislivim ustupkom kojim se negira nacionalni identitet, preko leđa Severne Makedonije zamaskira unutrašnja nesposobnost Brisela da sankcioniše i natera na civilizovano ponašanje one članice koje krše osnovne standarde Unije. A sve pod plaštom nekog imaginarnog napretka u počivšim evropskim intergracijama.O Crnoj Gori neću ni da govorim, nije prvi put da Trojanske rage žustro odrade sve što se od njih zahteva iz Londona, Berlina ili Vašingtona. A o još jednom, po ko zna koji put preslikanom, scenariju po kome igraju Kurti i privremene institucije u Prištini, već sam toliko puta govorio. Smišljeno i dvolično ignorisanje i kršenje međunarodnog prava i međunarodnih sporazuma, koje su svojim potpisom i sami garantovali, kako bi se, uz vojnu i svaku drugu pomoć, etnički očistio taj prostor i, uspostavljanjem nove realnosti, obesmislio nastavak bilo kog mirovnog procesa.Onako kako je to urađeno u Kninu, kako je pokušano u Donbasu, tako se sad planira na KiM. Sat njihovim sponzorima ubrzano otkucava, voz kojim odlazi njihova hegemonija je već krenuo iz stanice. Svesni toga, mi moramo da budemo spremni da zaštitimo i svoj narod i svoju teritoriju. Dok ne bude prekasno.
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
srbija, srbija – politika, nebojša čović
srbija, srbija – politika, nebojša čović
Čović: Ono što je pokušano u Donbasu, planira se i na KiM
Nebojša Čović, nekadašnji gradonačelnik Beograda, potpredsednik Vlade Srbije, poslanik i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, u autorskom tekstu za Politiku govori o sukobu u Ukrajini, destabilizaciji zemalja u regionu, kao i pritiscima na Srbiju.
Autorski tekst prenosimo u celosti:
Pre par dana, Henri Kisindžer, vremešni bivši državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, dao je intervju američkom javnom servisu.
Jedno od ključnih pitanja odnosilo se na njegovu izjavu o neminovnosti ishoda rata u Ukrajini datu u okviru skupa u Davosu, koja je izazvala burne i nevaspitane reakcije anonimusa iz najbližeg okruženja Vladimira Zelenskog, koji, iako upitnih kvalifikacija i bez smislenog predratnog zanimanja, sada sebi daju za pravo da postrojavaju i preslišavaju strane političke lidere. Doduše, na meti su uglavnom evropski političari, dok im je odnos prema Džou Bajdenu i, donedavno, Borisu Džonsonu, uglavnom servilan i ulizički.
U ovom intervjuu, Kisindžer je, u svom maniru, bez oklevanja izgovorio ono što se, od trenutka kada je počela kolektivna histerija zapada 24. februara, čita izmedju redova i o čemu govorim od samog početka ovog sukoba: "Ne smemo, odnosno, da budem precizan, Ukrajina ne sme da pristane na teritorijalne ustupke Rusiji, jer će to simbolično biti katastrofalno za NATO, njegov ugled i uticaj i, konačno, za njegov opstanak."
Kisindžer je ovom izjavom otvorio sve karte. Iako je eksplicitno pomenuo samo NATO, u Ukrajini se vodi bitka za očuvanje hegemonije SAD i neokolonijalne politike ocvalog kolektivnog Zapada, kojima je odavno prošao rok upotrebe. Do poslednje kapi ukrajinske krvi.
Politički vrh Ukrajine je svesno ušao u ovakav "dil", spreman da za tuđe interese žrtvuje živote svojih građana i svoju zemlju i otuda taj nadobudan i drzak odnos prema stranim sagovornicima, koji oni ćutki trpe. Jer oni njemu duguju. Ma kako to prikazivala zapadna propagandna mašinerija, ovo je trgovina, a ne herojski čin. A sve ima svoju cenu. Neki novi Pandorini papiri će verovatno pokazati kolika je ta cena bila.
No, da se vratimo na našu situaciju. Mesecima su nas pritiskali, pretili nam, ucenjivali nas da se pridružimo sankcijama protiv Rusije. I dalje siledžijski, kao i svih prethodnih decenija, u istom paketu je i nastavak brutalnog kršenja međunarodnog prava na štetu naših nacionalnih interesa, na koje se, o, čuda, taj isti zapad poziva u ukrajinskoj krizi. U istom paketu se gaze svi međunarodni sporazumi, njihovo sprovođenje se pušta niz vodu i jednostrano se uvode novi uslovi, novi ustupci sa naše strane. Neprincipijelno, dvolično, sa jednim jedinim ciljem - da se napredak Srbije "obuzda" i da se krivica za besperspektivnost evropskih integracija prouzrokovana unutrašnjom konfuzijom, gotovo raspadom u EU, licemerno prebaci na nas.
Od početka se snažno protivim uvođenju sankcija protiv Rusije. Principijelno, smatram da posle svega što smo mi prošli zbog te maligne politike zapada i sankcija kao omiljenog oružja u njihovom arsenalu za gušenje slobodarskih naroda, mi iz moralnih razloga ne smemo da uvedemo sankcije ni protiv jedne zemlje. A naročito kada je svrha sankcija očuvanje hegemonije SAD i "razvijenog zapada". Da li je nama bilo dobro dok je svet zavisio od njih? Da li je njihovo ponašanje prema Srbiji i srpskom narodu bilo korektno? Odgovor će svako od nas lako naći u svom srcu.
Pre nekoliko nedelja, na jednom od uglednih nezavisnih informativnih kanala u SAD, emitovana je izuzetno gledana emisija o Srbiji i njenoj odluci da, bez obzira na sve pritiske, sačuva svoju neutralnost u ovom sukobu. O odluci srpskog rukovodstva da interese svoje države i svog naroda stave ispred interesa SAD, EU, ali i Ruske Federacije govorilo se kao o pravom primeru istinski demokratske politike jedne zemlje, odgovorne, pre svega, svojim građanima. Po prvi put se na nekom od američkih kanala u negativnom kontekstu i do detalja govorilo i o istorijskog nepravdi koju je Srbija doživela od SAD i ostatka zapada i o brutalnoj agresiji NATO 1999. godine.
Kada sam gledao snimak emisije, bio sam zatečen hiljadama pozitivnih pisanih komentara gledalaca širom sveta, čak i iz onih zemalja koje mesecima siledžijski pokušavaju da nas uteraju u svoj tor, koji su očajavali što njihove vlade ne primenjuju isti model i ubrzano klize u diktature. Desilo se nešto što je bilo nezamislivo pre svega par godina. Naša ispravna politika neutralnosti i doslednosti očuvanju interesa sopstvenog naroda je postala nedosanjani san građana zapada!
Pitanje je trenutka kada će se ta arogantna i brutalna propaganda zapadnih administracija, koju samouvereno recikliraju već decenijama, počevši od demonizacije Srba i svega srpskog od početka devedesetih, okrenuti protiv svojih tvoraca. Prvi koji je platio cenu je Boris Džonson, ali taj trend će se širiti i drugim zapadnim zemljama poput šumskog požara.
U kontekstu te gnusne i neprincipijelne kampanje dosadašnjih zapadnih "gospodara života i smrti", sa velikim pijetetom sam pratio komemorativne skupove žrtvama ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji. Mnogo je stratišta na našim prostorima, previše prerano i brutalno prekinutih života. Kozara, Podrinje, Srebrenica... Mučno je bilo gledati kako medjunarodna zajednica, svojom podelom na žrtve prvog i drugog reda, ponovo ubija desetine hiljada srpske dece, žena i nejači.
Na komemoraciji podrinjskih srpskih civilnih žrtava nije bilo nijednog predstavnika međunarodne zajednice, u Potočarima su se utrkivali ko će prisustvovati. Od 1992. do 1995., život je izgubilo 3500 srpskih, isključivo civilnih žrtava iz više od stotinu opustošenih i spaljenih srpskih sela iz okoline Bratunca i Srebrenice, koje su mučki ubijene od muslimanskih paravojnih formacija, većinom na velike pravoslavne praznike. Iako je ovaj broj, procentualno u odnosu na broj stanovnika srpske nacionalnosti, isti ili čak i veći od broja žrtava u Potočarima, od kojih su mnogi bili borci a ne civili, nijedan američki, nemački, britanski, francuski diplomata nije došao da im oda poštu.
I sve dok međunarodna zajednica licemerno politizuje žrtve na osnovu nacionalne pripadnosti, jednostrano gazi međunarodno pravo, štiti one zločince koji su iz geopolitički poželjne etničke grupe, na ovim prostorima neće doći do istinskog pomirenja. Politizacija i odokativno propagandno korišćenje termina genocid, samo iz sopstvenih geopolitičkih interesa, je još jedan primer ovog licemerja.
Ako je Srebrenica genocid, kao što tvrde, šta je onda bila "Oluja", kada je za dva dana izvršeno etničko čišćenje 99.9% srpske populacije iz Knina i okoline? Kada se podvuče crta, iako su im puna usta stabilnosti regiona, glavni faktor destabilizacije Zapadnog Balkana su isključivo maligni uticaji zapadnih administracija koje prostor bivše Jugoslavije koriste za svoju geopolitičku kombinatoriku.
U tom kontekstu treba posmatrati i destabilizaciju Severne Makedonije i Crne Gore. Već dugo tvrdim da kolektivnom zapadu ne odgovara kada se sami dogovaramo i sarađujemo, da im ne odgovaraju inicijative poput "Otvorenog Balkana", jer im se time izbija poluga da nas kontrolišu, uslovljavaju i ucenjuju. Njima ne odgovara stabilan i prosperitetni Balkan, u trenutku kada se njihova ekonomska i svaka druga nadmoć urušavaju. To se videlo i u reakcijama na to kako smo kao region odgovorili na pandemijsku krizu, bez čekanja da nam oni, kao zemljama trećeg sveta, udele ono što njima preostane.
Dok potkopavaju naše sopstvene dogovore, oživljavaju sopstvene jalove projekte poput Berlinskog procesa. Sramno je insistiranje da se još jednim nezamislivim ustupkom kojim se negira nacionalni identitet, preko leđa Severne Makedonije zamaskira unutrašnja nesposobnost Brisela da sankcioniše i natera na civilizovano ponašanje one članice koje krše osnovne standarde Unije. A sve pod plaštom nekog imaginarnog napretka u počivšim evropskim intergracijama.
O Crnoj Gori neću ni da govorim, nije prvi put da Trojanske rage žustro odrade sve što se od njih zahteva iz Londona, Berlina ili Vašingtona. A o još jednom, po ko zna koji put preslikanom, scenariju po kome igraju Kurti i privremene institucije u Prištini, već sam toliko puta govorio. Smišljeno i dvolično ignorisanje i kršenje međunarodnog prava i međunarodnih sporazuma, koje su svojim potpisom i sami garantovali, kako bi se, uz vojnu i svaku drugu pomoć, etnički očistio taj prostor i, uspostavljanjem nove realnosti, obesmislio nastavak bilo kog mirovnog procesa.
Onako kako je to urađeno u Kninu, kako je pokušano u Donbasu, tako se sad planira na KiM. Sat njihovim sponzorima ubrzano otkucava, voz kojim odlazi njihova hegemonija je već krenuo iz stanice. Svesni toga, mi moramo da budemo spremni da zaštitimo i svoj narod i svoju teritoriju. Dok ne bude prekasno.
