Suludo i opasno: Na Zapadu opet priželjkuju rasparčavanje Rusije /video/
© Sputnik / Maksim Blinov
/ Pratite nas
Oživele diskusije na Zapadu o mogućnosti rasparčavanja Rusije koliko su nerealne, toliko su i opasne, a po oceni sagovornika Sputnjika, ukazuju na strateške ciljeve tamošnjih centara moći prema Rusiji, kao i da nisu odustali od teze poznate još od Zbignjeva Bžežinskog i Medlin Olbrajt da Rusija ima previše resursa i da treba da ih deli s drugima.
Debata vođena krajem juna u organizaciji tzv. Američke helsinške komisije provokativno nazvana „Dekolonizacija Rusije: moralni i strateški imperativ” odudara od realnosti i svedoči o tome da velika sila koja je u jednom periodu imala nadmoć ne razume da se svet menja, objašnjava analitičar i diplomata Zoran Milivojević. Reč je o komisiji koju je američki Kongres osnovao još 1975. a čine je eksperti, ali i predstavnici Predstavničkog doma, Senata, Stejt departmenta, Pentagona.
Opasne inicijative
Ovakve inicijative, ocenjuje Milivojević, ukazuju da su na Zapadu rešeni da idu do kraja, bez obzira na racio i realpolitiku što je najopasnije u celoj stvari.
„Čak se ne izbegava ni da se ogoli ono što je strateški cilj sa pokušajem da se to prezentira kao nešto što je izvodljivo. Bojim se da na Zapadu i dalje ne čuju upozorenja koja stižu iz Moskve. Što se tiče mogućnosti da se Rusija rasparča, ona nije realna, reč je o najvećoj nuklearnoj sili kojoj je njena bezbednost i opstanak u prvom planu“, konstatuje diplomata.
Profesor dr Bojan Dimitrijević podseća da se nekad mislilo da je tzv. Harvardski projekat sa planovima za američku kontrolu ruskih resursa samo deo teorija zavere, da bi se kasnije ispostavilo da takvi planovi postoje. Pritom su, kako kaže, resursi Rusije gotovo neograničeni, naročito u oblasti energetike.
„Onaj ko bi stavio pod kontrolu te ruske resurse, a SAD to žele, praktično bi stekao neograničenu moć. Jer ko kontroliše energetske rezerve, hranu i novac praktično kontroliše svet. U decenijama iza nas SAD i njihovi saveznici kontrolisali su novac – dolar je bio svetska rezervna valuta. U priličnoj meri kontrolisali su i naftu“, podseća Dimitrijević, dodajući da je, međutim, korak po korak Rusija uspela da stekne nezavisnost, a američki planovi da je stave pod kontrolu u formi neokolonijalizma su se izjalovili.
Ipak, očigledno da taj projekat, koliko god da izgleda suludo, i dalje figurira u nekim glavama, primećuje profesor.
Zapad bi hteo promenu vlasti u Kremlju
Osnova za mogućnost da se dovede u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Rusije, prema rečima Milivojevića, jeste da se prvo promeni režim u Kremlju.
„Niko nije naivan da misli da cela ova priča ne predviđa promenu vlasti u Rusiji i njeno svođenje u zapadnu sferu uticaja a onda bi joj se svašta radilo. Suština je u tome da se dovede u pitanje stabilnost Rusije. Kad pogledate šta je sve iskorišćeno kroz 6-7 paketa sankcija, ne radi se samo o materijalnim stvarima nego i ozbiljnijim političkim i kulturološkim stvarima, da se dovedu u pitanje koreni postojanja Rusije i ruskog naroda i države i da se s te pozicije ona rasparčava“, upozorava naš sagovornik.
Međutim, ispostavlja se da je Rusija iznutra veoma stabilna država, da je vlast na čvrstim nogama, a da akcija koju je preduzela ima veliku podršku jer je visoka svest naroda da se radi o opstanku države, ističe Milivojević.
Neuspeh silnih paketa sankcija
Dimitrijević napominje da o nekompetentnosti i lošim procenama zapadnih garnitura govori i neuspeh silnih paketa antiruskih sankcija.
„ Prvo, sankcije ne mogu da se nametnu zemlji kao što je Rusija a da ne dobiju strahovite povratne efekte na ekonomije onih koji su ih uveli. Drugo, Rusija proizvodi resurse koji su praktično nezamenljivi - zamene za ruski gas u Evropi praktično nema.Treba sedam godina da se izgrade terminali za tečni gas u Evropi, a neko je izračunao da bi Amerikanci morali da imaju hiljadu brodova da bi ga dovezli. I to po kojoj ceni, i ko će da izgradi te terminale“, pita Dimitrijević.
Ozbiljnost problema ilustruje simulacijom koja je pokazala da, ako bi Nemačka ostala bez gasa, posao bi izgubilo 5,5 miliona ljudi, gubitak za šest meseci iznosio 193 milijarde dolara, što bi donelo pad u BDP-a od 13 odsto.
S druge strane, Rusija može, što i radi, da se okrene istoku za izvoz, preko Kine može da nadomesti visoke tehnologije, a iz Turske da dobija robu široke potrošnje. Takođe, iskustvo prvih sankcija iz 2014. pokazalo je, kako kaže, da Rusija gotovo sve može da proizvodi sama, a dobar potez je bio i prelazak na plaćanje za energente u rubljama.
„Čitav niz mera koje je Rusija povukla u oblasti spoljne trgovine dale su rezultate“, ističe Dimitrijević. Istovremeno, dodaje on, mnoge zemlje u svetu, od Kine i Indije pa nadalje, bile bi protiv rasparčavanja Rusije jer i same imaju slične probleme.
Apsurdna teza o potrebi „dekolonizacije Rusije“
Milivojević odbacuje kao čistu besmislicu i apsurd i formulaciju o „dekolonizaciji Rusije“ koja se razmatra po američkim medijima.
„Carska Rusija je bila velika država ali nikad nije bila kolonijalna sila po obrascu kakve su bile zapadne države - Britanija, Nemačka, Belgija, Španija... Ali ovo je traženje načina kako bi se ta zapadna priča pokrila pravno-političkim argumentima,“ kaže diplomata, koji razlog za posezanje za ovakvim tezama vidi u tome da se posle neuspeha sankcija traži novi model za napad na Rusiju.
On podseća i da je nedavni samit BRIKS-a pokazao tendenciju širenja ove organizacije, što govori o svesti o tome da se treba boriti za svetski poredak koji svima koji nisu uveli sankcije garantuje da će biti partneri a ne vazali.
Među vazalima, ističe profesor Dimitrijević, sebe ne vidi ni Srbija, uprkos ucenama i raznim izveštajima i rezolucijama poput nedavno usvojene u Evropskom parlamentu koja od nje traži da uvede sankcije Rusiji.
„Evropsko parlament donosi neobavezujuće rezolucije opštepolitičkog karaktera i nastupa kao vrsta lobi grupe za pritisak, a uprkos svim naporima nema veliku težinu. Ali to je upravo ta nerealna procena situacije. Okolnosti su se promenile, odnos snaga se promenio u ekonomskom, vojnom smislu, jačaju regionalne multipolarne inicijative. Zapad to otežano shvata još uvek verujući u moć koju je do juče imao. I sada većina zemalja koje su i same bile žrtve sličnih pritiska jedva čekaju da dignu glavu u odnosu na Ameriku. Vreme apsolutno radi protiv sankcione politike“, uveren je profesor.
Naravno, Srbija jeste na liniji vatre i mala je ekonomija a u ekstremnom scenariju trpela bi velike štete, ali verovatno da neke nove sankcije prema njoj nisu realne pa, zaključuje Dimitrijević, samo treba da ovako nastavi i zadrži neutralnu poziciju, šta god mislio Evropski parlament.
