Porazni podaci iz Srbije: Zašto život dece razvedenih roditelja često krene „pogrešnim pravcem“
11:15 10.07.2022 (Osveženo: 11:47 10.07.2022)
CC0 / Pixabay /
Pratite nas
U dečjoj glavi mnogo je pitanja – zašto su mama i tata morali da se razdvoje, s kim će ubuduće da živi ili da li je mališan kriv za razvod, s obzirom na promenu koju očekuje.
Rezultati različitih psiholoških istraživanja svedoče da su deca u brakorazvodnom postupku preplavljena osećanjem tuge, snuždenosti, usamljenosti i odbačenosti i često se nalaze u sukobu lojalnosti, s obzirom na to da ih roditelji gotovo prisiljavaju da se odluče za jednog od njih. To i ne iznenađuje ako ona pokušavaju da odgonetnu mnoge nepoznanice.
„Zašto morate da se razvedete?“, „Sa kim ću ja sada da živim?“, „Da li ćete se pomiriti?“, „Zašto više ne voliš mamu/tatu?“, „Da li sam ja kriv za razvod?“
Ovo su neka od najčešćih pitanja koje postavljaju deca nakon što im roditelji saopšte da će se razvesti, a broj mališana koji se suoče sa razdvajanjem roditelja raste iz godine u godinu.
Studije pokazuju da čak dve trećine dece nakon razvoda strahuje za svoju budućnost, polovina njih mašta o pomirenju roditelja, a trećina dece osnovnoškolskog uzrasta pokazuje simptome depresije, nesanice i razne fizičke tegobe. Kod više od trećine dece agresija je glavna reakcija na razvod, a četvrtina mališana usmerava agresiju na roditelja koji pokreće razvod.
Tinejdžeri srednjoškolskog uzrasta zabrinuti su zbog obezbeđivanja materijalnih sredstava, preseljenja u novi stan ili promene škole i veoma dramatično doživljavaju promenu svog životnog ambijenta.
U želji da pomogne stručnjacima da u praksi prepoznaju i podrže najbolji interes deteta u slučaju razvoda i pomognu roditeljima da razumeju potrebe i poziciju deteta koje se često emocionalno nalazi „između dve vatre”, Centar za prava deteta izdao je publikaciju pod nazivom „Deca i razvod – kako podržati dete tokom i nakon razvoda roditelja”, piše „Politika“.
Ova publikacija donosi primere iz prakse koji prikazuju svakodnevicu dece uvučene u roditeljski konflikt, sugeriše moguće intervencije u radu profesionalaca, ali i naglašava važnost međuresorne saradnje i multidisciplinarnog pristupa u radu s porodicama.
„U poslednjim decenijama primetan je trend porasta razvoda, o čemu svedoče i podaci Republičkog zavoda za statistiku – u 2017. godini razvedena su 9.262 braka, a dve godine kasnije čak 10.899. Iako je 2020. godine došlo do pada razvoda zbog pandemije virusa korona, uskoro ćemo saznati koliko je parova tokom protekle godine stavilo tačku na bračnu zajednicu. Nažalost, najveći broj razvedenih brakova upravo čine zajednice s decom, a reakcije mališana na razvod su različite i zavise od njihovog uzrasta i zrelosti, odnosa sa roditeljima, odnosa između roditelja pre i tokom razvoda, kao i od toga kakva je i da li je njihova interakcija sa decom vešta i ispunjena empatijom”, ističu autori ove publikacije.
Život posle visokoknfliktnog razvoda
Iako ne postoje psihološke jednačine koje mogu da predvide kako će deca reagovati na razvod, istraživanja pokazuju da deca razvedenih roditelja mogu da imaju više problema u ponašanju, kao i emocionalnih teškoća, ili da postižu slabiji uspeh u školi i imaju više teškoća u socijalnim odnosima.
Ove tegobe neretko se nastavljaju i u odraslom dobu – deca čiji su se roditelji razveli često imaju niže obrazovanje, manje prihode, veću verovatnoću da će imati vanbračno dete i slabije fizičko zdravlje. Iako većina dece dobro prihvati roditeljski razvod i prilagodi mu se, kada postoji visokokonfliktan odnos roditelja, razvojne teškoće kod dece mogu biti vidljive tek u kasnijem periodu, a njihove posledice mogu se osećati i tokom čitavog života.
„Postoje tri tipa razvoda braka – razvod kao vrsta poslovnog ugovora, prijateljski razvod i visokokonfliktni razvod. U brakovima koji su u riziku da postanu visokokonfliktni, kada prestane ljubav, između supružnika javlja se mržnja, a ne ravnodušnost. Zbog toga je u visokokonfliktnim razvodima sposobnost roditelja da svojoj deci ponude osećaj sigurnosti i zaštite umnogome smanjena, a oni često uključuju svoju decu u sukob nakon razvoda. Na primer, često traže od dece da prenose neprijateljske poruke drugom roditelju ili vrše uticaj na decu kako bi ona zauzela stranu u njihovim sukobima”, podsećaju u publikaciji.
Kao rezultat toga, deca svoje roditelje ne doživljavaju kao tim koji radi zajedno već kao neprijatelje u borbi. Zbog toga ova deca u većoj meri ispoljavaju antisocijalna ponašanja i nepoštovanje autoriteta, teže uspostavljaju i održavaju vršnjačke odnose i koriste nasilje kao strategiju rešavanja problema.
Deca koja su bila svedoci visokokonfliktnih razvoda imaju više teškoća u školi, sklonija su razvijanju straha od bliskih odnosa i nestabilnijim partnerskim odnosima u budućnosti, a ona neretko ispoljavaju niže samopoštovanje, viši nivo anksioznosti, depresivnosti i impulsivnosti, krivice i srama. Nažalost, kod njih je primetna veća zloupotreba supstanci koje izazivaju zavisnost, zaključuju autori ove publikacije.
