Čuveni ruski pisac: Evropa ne može da diše bez Rusije
19:32 01.07.2022 (Osveženo: 13:56 29.09.2022)
© Sputnik / Aleksandr Krяžev
/ Pratite nas
Rusija je istočno plućno krilo Evrope, tako da Evropa ne može da diše bez Rusije. Imamo zajedničko hrišćansko nasleđe, koje nas čini neodvojivima i nadam se da će se evropski narodi vratiti tom zajedničkom kulturnom, pa i genetskom kodu, kaže u razgovoru za Sputnjik ruski pisac Evgenije Vodolaskin.
Nagrađivani ruski pisac, autor romana „Lavr“, „Avijatičar“ i drugih dela koja su veoma cenjena i među srpskim čitaocima, Evgenije Vodolaskin je u Beogradu gostovao na međunarodnom skupu posvećenom književnoj zaostavštini Fjodora Dostojevskog, Lava Tolstoja i drugih velikana „zlatnog veka“ ruske književnosti, koji je održan u Ruskom domu.
Pisci Evgenije Vodolaskin i Aleksej Varlamov u Ruskom domu u Beogradu
© Sputnik / Valentina Bulatović
Tokom prethodnog susreta, na Sajmu knjiga u Beogradu 2017. godine, u vreme kada je malo ko razmišljao o tome da svetu preti pandemija, energetska i prehrambena kriza, sukobi na tlu Evrope, Vodolaskin je upozoravao na to da se „klatno epohe pomera ka velikom ratu“.
Ruski pisac danas kaže da se nada da će se to klatno zanjihati u suprotnom smeru i da će, ipak, doći do pomirenja.
„Nadam se da ćemo se ipak razumeti s Evropom, jer smo njen neodvojivi deo. Računam na to da će se evropski narodi dosetiti da je Rusija veoma važan deo Evrope. Ona je njeno istočno plućno krilo, ako se poslužimo terminologijom pape Jovana Pavla Drugog, koji je govorio upravo o tome da je evropska civilizacija spoj istočne i zapadne hrišćanske kulture. Na to jedinstvo se mora misliti, pri čemu Rusija i Srbija predstavljaju istočni hrišćanski kulturni prostor. Treba se setiti da se Rusija približila hrišćanskoj kulturi u vreme kada je Vizantija bila jedina superdržava srednjovekovlja. Čini mi se da upravo to kulturno sećanje, kao i genetičko sećanje, omogućavaju da se ponovo spojimo. Ne govori se uzalud da je noć najtamnija pred svitanje. Nadam se da će uskoro ipak svanuti“, optimističan je Vodolaskin.
Osvrćući se na zaostavštinu ruskih književnih klasika, prema kojima se, kako kaže, odnosi s dubokim poštovanjem, Vodolaskin ističe da pokušaji da se njihova dela ukinu u zapadnim zemljama, da se iz svesti Evropljana nasilno izbrišu ruska muzika, književnost, filmovi nisu „kultura ukidanja“, nego „ukidanje kulture“.
„To zaista ne bi smelo da se događa i verujem da će se mnogi koji sada odbacuju Dostojevskog ili Čajkovskog jednog dana stideti toga“, kaže Vodolaskin.
On objašnjava da klasici postaju oni pisci koji u svojim delima uspevaju da spoje dve stihije – spisateljsku i čitateljsku.
„Postoje tekstovi koji nisu loše napisani, ali nisu tako upečatljivi, ne ostaju u sećanju čitalaca. Klasici postaju oni koje vole i koje čitaju, a to su pisci poput Tolstoja, Dostojevskog, koji su rusku književnost izveli u svetske okvire. Oni su pisali o onome što je u 19. veku bilo malo poznato na Zapadu. Puškin i Gogolj nisu tako poznati u svetu kao Dostojevski, Tolstoj, Čehov, zato što je ova 'velika trojka' imala jedno izuzetno, tada novo svojstvo, jednu izvanrednu proporciju. S jedne strane, oni su tipični evropski romanopisci, pisali su u maniru evropskih književnih stvaralaca, pa su bili bliski evropskim čitaocima, a s druge strane, pisali su o onome što je evropskim čitaocima bilo manje poznato, o ruskom načinu života, zbog čega su im bili interesantni“, napomilje Vodolaskin.
Podsećajući na to da je Dostojevski mnogo pisao o odnosu Evrope i Rusije, da je to bila jedna od tema koja ga je u velikoj meri zaokupljala, Vodolaskin ističe da je ovaj pisac predvideo mnoge buduće događaje.
„Njegova razmišljanja su ponekad bila i međusobno protivrečna, ali u jednom od njegovih najznačajnih osvrta na temu odnosa Rusije i Evrope, u čuvenom govoru posvećenom Puškinu, Dostojevski kaže, doslovno: O, evropski narodi i ne znaju koliko su nam dragoceni. Upravo ta fraza sada, kada je odnos evropske zajednice prema Rusiji zamrznut, ne dozvoljava da zapadnemo u očajanje i daje nam nadu da ćemo ipak izmiriti nesuglasice koje su se nakupile u proteklih tridesetak godina“, smatra Vodolaskin.
Naš sagovornik, takođe, ističe da pokušaji zabrane ruske kulture na Zapadu nipošto ne smeju da utiču na rad pisaca, jer vrhunska književnost prevazilazi potrebe jedne generacije.
„Pisac je dužan da se bavi svojim delom, a ono što piše će se svakako čuti. Okolnosti se menjaju i važno je da pisac kaže šta ima, važno je da njegova reč bude izgovorena, apsolutno sam uveren da ona neće ostati nečujna“, zaključuje Vodolaskin.
