Specijalna operacija Emira Kusturice: U igri mnogo više od literature /video/
22:41 15.06.2022 (Osveženo: 10:56 16.06.2022)
© Sputnik / Maša Radović
Pratite nas
Kusturičina književnost uzdrmava naše uštogljene kanonske predstave o umetnosti, a uzdrmava usput i onaj globalni, proračunati, nemilosrdno racionalni pogled na svet protiv koga ustaju i Handke i Kusturica. U tom smislu skoro da bismo njegovo pisanje mogli nazvati specijalnom operacijom, gde je u igri mnogo više od literature.
Ovako je pesnik i književni kritičar Želidrag Nikčević okarakterisao knjigu „Vidiš li da ne vidim“ Emira Kusturice nedavno objavljenu u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge štampanom povodom 130. godišnjice SKZ-a.
U prepunoj sali Studentskog kulturnog centra (SKC) održan je razgovor o novom Kusturičinom književnom delu u kojem je glavni junak nobelovac Peter Handke.
„Kada se pre desetak godina pojavila prva knjiga Emira Kusturice, zapisao sam da počinje moćni, nezadrživi nalet fantazije sa Istoka koji pokorava i one koji nam ne misle dobro. U novom obličju, skoro pa u novoj dimenziji, ali suštinski isto kao i u njegovim filmovima, i u njegovoj literaturi bila je na delu nesputana, basnoslovna imaginacija koja nas vodi kroz umetnikovu biografiju, ali tako da u njoj vaskrsavaju i oni za Kusturicu tako karakteristični, ponekad nepodnošljivo nostalgični prizori detinjstva i traume i lepote odrastanja, ali i jedna vrlo ozbiljna, gotovo filozofska pažnja prema sudbonosnim pitanjima čoveka i čovečanstva“, naveo je Nikčević.
Handke zbog Drine dobio Nobelovu nagradu
Obraćajući se prisutnima, autor je istakao da je knjigu bilo vrlo teško napisati, ali da je jedina srećna okolnost kod nje što se lako čita.
„Iako sam napisao već tri pre ove knjige, prvi put njeni delovi su u trećem licu. Radi se o čoveku čiji lik je trebalo da se iskleše u vremenu i koji je po svojoj političkoj orijentaciji na Zapadu bio vrlo uputan, ali za njih neuputan. Kako je vreme odmicalo da nije došao u Andrićgrad, mislim da bi pao u zaborav brzinom kojom savremenost melje velike pisce. Bilo mi je vrlo teško da definišem Handkea pored njegove mušičave prirode“, rekao je Kusturica.
On je, kako kaže, čitajući Handkeove knjige shvatio da je piščevo glavno inspirativno područje bila filozofija Ničea.
„Handke nikada nije pripadao nijednom pokretu, ali je ostao dosledan svojoj literaturi i učinilo mi se da je to bio svojevrstan hod po žici, pa sam izmislio da Handke zapravo prelazi sve moguće reke i sve glavne trgove u Evropi i u Americi i na kraju pokuša da pređe Drinu na jednom mestu pored Starog broda i padne u nju. Jedina reka koju nije prešao je Drina, ali je zbog toga dobio Nobelovu nagradu“, objašnjava autor.
Razgovor o knjizi „Vidiš li da ne vidim“ Emira Kusturice
© Sputnik / Maša Radović
Bećković: Handke i Kusturica su najsličniji u onome u čemu se razlikuju
Pesnik i akademik Matija Bećković ocenio je da je Peter Handke napisao nekoliko knjiga o Srbiji, ali se pre Kusturice nije našao nijedan Srbin da napiše knjigu o Handkeu:
„Kusturica je vizualizovao našu stvarnost, a Handke je neumoljiv kao fotoaparat napisao da će mu od posmatranja stvari oči proključati. Među ova dva velika junaka našeg doba ima toliko sličnosti, a najsličniji su u onome u čemu se razlikuju. Handke je napisao: „Ponestaje mi jezika“, a Kusturica piše kako se zasitio filma, pa mora i da piše. Ko li je od njih dvojice napisao da srećno detinjstvo provodi tek u sećanju? Ko bi rekao da je Handke tek sa 17 godina naučio kako se ulazi u tramvaj, a sa 19 prvi put vodio telefonski razgovor iz telefonske govornice? Ko bi verovao da je taj svetski čovek, Handke, koji dolazi iz Austrije, imao detinjstvo kao i Emir Kusturica u Sarajevu?“
Profesor Filološkog fakulteta dr Milo Lompar, govoreći o Kusturičinoj prozi, istakao je da ona pripada međužanrovskom pripovedanju.
„Proza Emira Kusturice oscilira, vijuga između različitih načina govora, načina kazivanja i prikazivanja. Mešaju se ne samo sadržaji koji idu u jednom asocijativnom ulančavanju, nego se meša i tonalitet kojim ti sadržaji bivaju posredovani. A to je nešto što je najteže uhvatiti u umetnosti, ali što čuva njenu samu suštinu, njeno samo biće“, zaključio je Lompar.
