Malo čudo: Poslednja borba Milovana Đilasa – ubrzano propadanje jedne zemlje
© AP PhotoMilovan Đilas
© AP Photo
Pratite nas
Dnevnik Milovana Đilasa nije običan dnevnik, to je roman i to avanturistički, u kome se, reljefno oslikani rukom veštog pisca, smenjuju likovi i dramatične situacije. Đilasu se posrećilo ne malo književno čudo za koje je, posthumno, zaslužio NIN-ovu nagradu za roman godine.
Ovako su na promociji knjige Milovana Đilasa „Raspad u rat – dnevnici 1989.-1995“ govorili akademik Matija Bećković i istoričar Veljko Stanić. Dnevničke beleške Milovana Đilasa objavila je izdavačka kuća „Vukotić medija“
Opisujući druge, Đilas opisivao sebe
Ne sećam se da sam do kraja pročitao neki dnevnik, a ovaj sam čitao sa radoznalošću i uzbuđenjem s kakvim odavno nisam čitao ni jedan roman, iako su mi njegov početak i kraj bili poznati, rekao je Bećković.
„Opisujući druge, opisivao je sebe, raspravljajući se sa svetom, raspravljao se sa sobom. Sagovornici su mu dvojnici, više projekcije nego savremenici u čijem je prisustvu razgovarao sa samim sobom. U prvi plan došla je njegova pismenost, lakoća kojom se formulisao, i bez po muke, iz prve ruke, štedeći reči, u par poteza, oživljavao likove i događaje. Bila je to pravda za ruku koja je ispisala bezbroj stranica da najzad pokaže svoje književno majstorstvo“, rekao je Bećković.
Kao i svaki drugi njegov rukopis i „Dnevnik“ otkriva duhovnu fizionomiju autora, njegov pogled na svet, istakao je Stanić.
„Đilas pre svega voli život, radoznao je, zanimaju ga ljudi i razgovori koji su i za Njegoša bili „duši poslastica“. U njemu živi i stari romantik koji je opsednut velikim temama i strastima, koji ne teži životu u miru i spokoju, već se vodi nagonom stalnog samopotvrđivanja. Ali i čovek moderne, egzistencijalističke poetike kao filozofije slobode“, istakao je Stanić.
Dnevnik je Đilasova poslednja borba
Dnevnik je, tako, Đilasova poslednja borba u kome svodi račune svog dugog veka, ali i hronika ubrzanog propadanja jedne zemlje i sunovrata jednog društva. On je i subjektivna istorija pisana u prvom licu i pretopljena kroz vlastito iskustvo i imaginaciju, dodao je on.
„Pred enigmom vremena i istorije, u njoj se susreću intelektualci i političari, mudri i naivni, ambiciozni i oprezni, nagli i suzdržani, lukavi i dobronamerni. U njemu možemo da pratimo korene jugoslovenske krize, traganje za alternativama, analizu politika njenih glavnih protagonista… Dnevnik je i knjiga o srpskim intelektualcima i njihovim iluzijama, dilemama, ambicijama i porazima“, rekao je Stanić.
Sin Milovana Đilasa, Aleksa, priređivač dnevnika, povodom dnevnika svog oca govorio je o dnevnicima uopšte. Prema njegovim rečima, dnevnik je najsadašnjija književna forma – autor zna kada je počeo da ga piše, ali ne zna kada će prestati; dnevnik je nemoguće završiti jer će uvek postojati neko sutra kada se i dalje može pisati.
„Pošto se sutra večno ponavlja, i dnevnik je osuđen na beskonačnost. Konačno ga zaustavlja smrt autora, ali ona nije deo samog dnevnika. Bez poenti i razrešenja, bez zaključka i finala, dnevnik samo traje, ali u tome je nadmoćan svako drugom pisanju. Dnevnik je paralelan s vremenom i neraskidivo vezan za njega. Zato tek delimično podleže volji autora““, rekao je Đilas.
Pisanje dnevnika u sebi sadrži krajnosti – autor piše o svojim osećanjima kao da ne postoji ništa drugo; s druge strane, ne objavljujući ga pokazuje veliku skromnost.