Dok anđeli spavaju - Marko Milošević: Hrabar se boji samo sebe
© Sputnik / Sputnjik
Pratite nas
Ako je poezija Kći neba, a pesnici govore jezikom bogova, onda je mladi, daroviti pesnik Marko Milošević miljenik i izabranik, i neba, i bogova. Muze su bile nesebične kada su mu dodelile dar za poeziju. Marko Milošević bio je gost Marine Rajević Savić u emisiji „Dok anđeli spavaju“.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
„Osećam potrebu da svojim stihovima opet proživim svoju prošlost, preživim sadašnjost, dočekam budućnost, ostanem kada svi trenutno živi odu. Osećam potrebu da živim i tuđe živote, drame i sudbine“, kaže Milošević, koji je do sada objavio tri zbirke pesama, organizovao više desetine večeri poezije, a 2021. snimio je prvi film poezije „Pobeda sebe“, u kome je igralo 26 glumaca.
Hrabar se boji jedino sebe
Još kao mali doneo sam odluku da će se znati za mene, priča Milošević i naglašava da se ne radi o egocentrizmu, već o osećaju da se „imao rašta roditi“.
„Kažu da se hrabar jedino sebe boji. Imam pesmu pod tim naslovom. Zaista, bojao sam se svega i svačega, više se ne bojim ničega osim sebe. Nekako imam želju da to tako ostane i niko me neće sprečiti na tom putu“, kaže on.
U XXI veku jako je teško ostati i opstati kao pesnik, dodaje – proza je poeziju pobedila još u XIX veku, ali, kako kaže, raduje ga osećaj da poezija lagano vaskrsava. U životu mu, ističe, nije bilo lako, ali pesmama je uspeo da ispere sve ono što ga je bolelo, a ostalo je ono najtvrđe – duša.
Iz rodne Jagodine u Beograd je došao donevši dušu i uspeo da ostane i opstane, a sve materijalno što je dobio, dobio je takođe dušom.
„Svoj posao radim sa ljudima. Ne prodajem robu, nego uslugu, a ona zavisi od socijalne inteligencije koja se dobija rođenjem. To ne može da se nauči. Duša mi je pomogla da mogu da stvorim, da dam dušu drugima kroz svoju poeziju. I išlo me je u životu. Kažu da se sreća zaslužuje. Ja sam imao puno sreće. Mislim da je sreća najbitniji faktor u odrastanju. kada u svakom trenutku možeš da odeš i levo i desno. Ja sam uvek išao pravo“, veli Milošević.
Vaskrsenje poezije kroz „Pobedu sebe“ i „Poeziju života“
Nije ni čudo što Milošević veruje u vaskrsenje poezije, jer tome i sam doprineo. Projekat „Poezija života“, koji je pokrenuo na društvenim mrežama, gde je više od stotinu glumaca izgovaralo njegove stihove, privukao je publiku u velikom broju, prvenstveno mlade. U filmu Pobeda sebe“, koji je usledio, 25 glumaca takođe govori Miloševićeve stihove.
Ova dva projekta su nastala iz želje da zbirke pesama koje izdao ne završe na policama njegovih prijatelja; želeo je nešto drugačije i dobio je ideju da njegovi prijatelji i poznanici (među kojima su glumci Bane Popović, Tarik Filipović i Gordan Kičić) snime par njegovih pesama, da ih podeli na društvenim mrežama kako bi video na koji način će ljudi reagovati na poeziju.
„Pre toga, često sam u društvu čitao pesme i uvek je bilo nekih reakcija. Zbog toga sam osećao da to što pišem treba da podelim sa ljudima. U roku od dva dana otvorili smo naloge na Instagramu i Fejsbuku, snimili četiri, pet prvih pesama. Već posle dva dana imao sam sajt i to je onda krenulo. Kako nikada u životu nisam imao mere, onda su moji prijatelji glumci preporučili svoje prijatelje glumce i za dva, tri meseca, došli smo do broja od pedeset“, priča Milošević.
Sve se događalo avgusta 2020, za vreme pandemije koronavirusa i to je, prema Miloševićevim rečima bio pravi trenutak za tako nešto. Svi glumci su bili slobodni i bilo im je zanimljivo da rade na projektu posle dugog vremena mirovanja.
Poetski film „Pobeda sebe“ bio je, kaže prirodni korak dalje. Glumci su recitovali i snimali kako recituju, ali poetski film je nešto jedinstveno u svetu.
„Kada smo došli do broja od osamdeset, devedeset glumaca, već mi je to malo izgledalo… Volim da kada se radi, da se radi na ozbiljnom nivou i Goran Kovačić, čovek da više talenata, napisao je mnogo pesama, profesor je gitare, svoj talenat za pisanje pesama prebacio je na talenat za stvaranje slike. Imao je izuzetno dobru opremu, isto je bila korona i 26 glumaca prihvati da to snimimo na 26 lokacija. Snimali smo i u Zagrebu, i u okolini Zrenjanina, i u Beogradu…“, kaže Milošević.
Svaka pesma recitovana u filmu ima najavu na osnovu Miloševićevog životnog iskustva, a premijera je bila 12. maja prošle godine. Sav prihod od prodaje karata otišao je u humanitarne svrhe.
Pesma nastaje u dva, tri minuta inspiracije
Talenat za poeziju je dar od Boga i ne mogu da pišem po narudžbini; kada mi dođe, sednem i napišem pesmu, objašnjava Milošević svoj stvaralački proces.
„Ne mogu samom sebi da opišem kako to navire i dolazi, ali zaista to tako izgleda. U bilo kom trenutku, da li je to jutro, veče, kao da mi dođe neki glas i kaže mi, e sad pišeš pesmu! Ja se izolujem; nekada čak budem i u prostoru gde ima više ljudi, ali sednem u neki ugao, napišem pesmu i tu više nema prepravke. To je par minuta stvaranja. U početku mi je nadolazila samo rima, nikada je nisam jurio. Tako mi je dolazilo i tako sam zapisivao. Onda sam sazreo i počeo svesno da izbegavam rimu i onda su došle pesme koje imaju poetski oblik, ali nisu rima“, kaže on.
Mnogi pesnici mu zamerili što ne prepravlja pesme i što ne pušta da pesma „odleži“, međutim, kako kaže, on to svesno ne želi jer ne postoji pravilo pisanja pesme. Ona se rađa u trenutku inspiracije.
„Valjda sve u životu kako radim, tako i pišem pesme. Živim trenutak, nemam vremena za brušenja. Mislim da sam to ja i sve drugačije ne bi bilo kako bi trebalo da bude od mene“, naglašava Milošević.
