https://lat.sputnikportal.rs/20220514/nekada-su-kvarili-omladinu-a-danas-je-biti-roker-cast-koja-se-tesko-stice-1137334975.html
Nekada su kvarili omladinu, a danas je biti roker čast koja se teško stiče
Nekada su kvarili omladinu, a danas je biti roker čast koja se teško stiče
Sputnik Srbija
Rokeri su nekada ’kvarili’ omladinu, a danas se bore za posrnule vrednosti, kao što su moral, etika, pa i kultura. Biti roker danas u Srbiji, podrazumeva... 14.05.2022, Sputnik Srbija
2022-05-14T11:27+0200
2022-05-14T11:27+0200
2022-05-14T11:27+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
muzika
rokenrol
partibrejkers
konstrakta
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/05/0d/1137331645_0:0:909:512_1920x0_80_0_0_eebcf66341166b3fb3c785932142590d.jpg
Na ideju da ukaže na bogatstvo rokenrol kulture i potvrdi da rokenrol nije samo muzika, već da je njegova uloga mnogo veća – od borbe za kulturu do vapaja za mir, Duško Antonić došao je pre nekoliko decenija. „Posle petog oktobra mislio sam da je kultura konačno pobedila i da za rokenrol dolaze bolji dani. Tada sam imao nameru da napišem knjigu o tome šta nam se dešavalo devedesetih i kako su rokeri konačni pobedili. Sreća da tu knjigu nisam napisao, jer se narednih godina desilo sasvim suprotno od toga što sam očekivao. Shvatio sam da nam propada cela kultura, u kojoj se rokenrol još dobro drži, jer je navikao na subkulturu, garaže i podrume. Rokenrol se preselio na marginu jer je sa državnih medija, uostalom kao i kultura, proteran“, kaže za Sputnjik Duško Antonić. Bilo je sramota reći da voliš „narodnjake“ Da je rokenrol sa glavne bine sišao u podrume i garaže i postao jedan od poslednjih branika naše kulture svedoči i činjenica da je šezdesetih godina bilo sramota reći da voliš „narodnjake“.„U leksikonima u osnovnoj školi niko se nije usuđivao da napiše da sluša narodnu muziku. U srednjoj školi tek je bila nekolicina klinaca za koje se moglo naslutiti da ne slušaju rokenrol, jednostavno jer je to bilo sramota“, seća se autor knjige. On piše da su šezdesetih godina pop i rok muzika bile bliske širokim narodnim masama, o čemu svedoče šestocifreni tiraži nosača zvuka pojedinih bendova, česti koncerti pred prepunim halama i sportskim stadionima, ali i specijalizovana rok-štampa, rok-rubrike, emisije i top liste na radijskim i televizijskim stanicama. Zaglupljenim narodom laške se vlada Od rokenrol mode kada su svi klinci slušali hitove sa engleske top liste, nosili zvoncare, „furali“ zulufe, do trenutka kada je Bitlmaniju zamenila turbo-folk histerija, promenili su se društveno uređenje, država i kulturna politika u kojoj je rokenrol nekada podržavan. „Kultura u Jugoslaviji se popularisala među mladima, naročito u Omladinskoj organizaciji. Kultura je bila namenjena radnicima, narodu, svako selo imalo je Zadružni dom, Dom omladine… ’Kultura narodu’ bila je parola bivše države i težilo se da se svaki pojedinac u društvu obrazuje i kulturno uzdigne, a rokenrol je igrao važnu kariku u ostvarivanju tog cilja“, objašnjava rok kritičar. On smatra da je kulturna politika počela da se zanemaruje nestankom radničke klase i Omladinske organizacije kao dve osnovne poluge. Devedesete u odnosu na dve hiljadite godine deluju kao zlatno Periklovo doba „Period devedesetih za koji smo mislili da smo ga se rešili, što se tiče kulture izgleda kao Periklovo doba u odnosu na poslednje decenije jer su tada i dalje postojale institucije kulture u kojima su radili obrazovani ljudi. Tako je i rokenrol funkcionisao. Bendovi koji danas nose rokenrol scenu – malo ko je u njima tada prepoznao kvalitet u koji se sada kunemo. Sve se to činilo kao garažni rok, post-pank, ali ti su bendovi izveli proteste protiv tadašnjeg režima i praktično pobedili tadašnji režim“, ističe Antonić. Devedesetih je rokenrol kod nas dobio ulogu koja je mnogo veća i od same muzike, a koja podrazumeva i kulturu, i duh, etiku, moral, neslaganje, bunt i mnogo toga još. Otuda je prema Antonićevom mišljenju biti roker kulturološko pitanje; voleti rokenrol ukazuje na ličnost koja je moralna. Partibrejkersi najbolji bend od devedesetih do danas Znajući da rok u Srbiji nije mrtav i da ga itekako ima, samo je gurnut u margine, Antonić je rešio da u ovu knjigu uvrsti i listu 100 najboljih albuma nakon raspada Jugoslavije. Reč je o istraživanju rađenom u saradnji sa preko pedeset ljudi iz sveta muzike koji dokazuju da je naša rok scena i dalje bogata i raznovrsna. „Listu sam radio godinu dana i već posle prvih desetak postalo je sve interesantnije. Mi imamo alternativni stav među rok kritičarima od kojih mnogi ono što je mejnstrim ne smatraju rokenrolom i zato nisu glasali za Bajagu, ’Van Gog’, Đorđa Balaševića. Kod nas postoji grupa ljudi koja smatra da Đorđe Balašević nije rokenrol dok se niko u svetu ne bi usudio da kaže da Lenard Koen nije rokenrol. Po mom mišljenju Balašević je snimio najvažniji album devedesetih godina, album koji je najhrabriji, najbuntovniji i koji je najbolje oslikao devedesete i to pre petog oktobra kada je nosio glavu u torbi“, navodi autor. Na prvom mestu liste najuspešnijih izvođača i njihovih albuma našli su se „Partibrejkersi“, a potom „Bjesovi“, „Block out“ odnosno Nikola Vranjković, „Darkwood dub“, „Goribor“ – bendovi koji su ostali verni svom zvuku, makar po cenu raspada. Konstrakta potvrđuje da je bolja Srbija pobedila Kao epilog razgovora sa autorom knjige „Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji“, pitali smo Duška Antonića da li izbor Konstrakte za predstavnicu Srbije na Evrosongu ukazuje na činjenicu da rokenrol i dalje ima snažan stav i moć, veću od politike. „To što nam se desilo sa Konstraktom pokazuje da je bolja Srbija pobedila. Niko nije očekivao da će Konstakta sa takvom pesmom pobediti Saru Jo i Acu Lukusa iza kojih stoji artiljerija. To je bajka u kojoj je kulturna Srbija trijumfovala i to nije mala i nevažna pobeda. Ponosan sam na ovaj narod koji je tu pesmu izabrao da ga predstavlja na Evroviziji“, zaključuje Antonić.
https://lat.sputnikportal.rs/20220116/kako-zvuci-kad-rambo-zapeva-njegosa-a-partibrejkersi-pesme-vladike-nikolaja-velimirovica-1133366169.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220121/rok-pesnik-dzoni-stulic-rokenrol-guslar-kriticar-sistema-i-kroz-ljubavnu-poeziju-1133531991.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
kultura, kultura – intervjui i analitika, muzika, rokenrol, partibrejkers, konstrakta
kultura, kultura – intervjui i analitika, muzika, rokenrol, partibrejkers, konstrakta
Nekada su kvarili omladinu, a danas je biti roker čast koja se teško stiče
Rokeri su nekada ’kvarili’ omladinu, a danas se bore za posrnule vrednosti, kao što su moral, etika, pa i kultura. Biti roker danas u Srbiji, podrazumeva obrazovanje, nepokolebljivost - i stav. Zato je to čast koja se teško stiče i debelo plaća, piše u knjizi „Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji“ rok novinar i publicista Duško Antonić.
Na ideju da ukaže na bogatstvo rokenrol kulture i potvrdi da rokenrol nije samo muzika, već da je njegova uloga mnogo veća – od borbe za kulturu do vapaja za mir, Duško Antonić došao je pre nekoliko decenija.
„Posle petog oktobra mislio sam da je kultura konačno pobedila i da za rokenrol dolaze bolji dani. Tada sam imao nameru da napišem knjigu o tome šta nam se dešavalo devedesetih i kako su rokeri konačni pobedili. Sreća da tu knjigu nisam napisao, jer se narednih godina desilo sasvim suprotno od toga što sam očekivao. Shvatio sam da nam propada cela kultura, u kojoj se rokenrol još dobro drži, jer je navikao na subkulturu, garaže i podrume. Rokenrol se preselio na marginu jer je sa državnih medija, uostalom kao i kultura, proteran“, kaže za Sputnjik Duško Antonić.
Bilo je sramota reći da voliš „narodnjake“
Da je rokenrol sa glavne bine sišao u podrume i garaže i postao jedan od poslednjih branika naše kulture svedoči i činjenica da je šezdesetih godina bilo sramota reći da voliš „narodnjake“.
„U leksikonima u osnovnoj školi niko se nije usuđivao da napiše da sluša narodnu muziku. U srednjoj školi tek je bila nekolicina klinaca za koje se moglo naslutiti da ne slušaju rokenrol, jednostavno jer je to bilo sramota“, seća se autor knjige.
On piše da su šezdesetih godina pop i rok muzika bile bliske širokim narodnim masama, o čemu svedoče šestocifreni tiraži nosača zvuka pojedinih bendova, česti koncerti pred prepunim halama i sportskim stadionima, ali i specijalizovana rok-štampa, rok-rubrike, emisije i top liste na radijskim i televizijskim stanicama.
Zaglupljenim narodom laške se vlada
Od rokenrol mode kada su svi klinci slušali hitove sa engleske top liste, nosili zvoncare, „furali“ zulufe, do trenutka kada je Bitlmaniju zamenila turbo-folk histerija, promenili su se društveno uređenje, država i kulturna politika u kojoj je rokenrol nekada podržavan.
„Kultura u Jugoslaviji se popularisala među mladima, naročito u Omladinskoj organizaciji. Kultura je bila namenjena radnicima, narodu, svako selo imalo je Zadružni dom, Dom omladine… ’Kultura narodu’ bila je parola bivše države i težilo se da se svaki pojedinac u društvu obrazuje i kulturno uzdigne, a rokenrol je igrao važnu kariku u ostvarivanju tog cilja“, objašnjava rok kritičar.
On smatra da je kulturna politika počela da se zanemaruje nestankom radničke klase i Omladinske organizacije kao dve osnovne poluge.
„Nestajanjem kulturne politike išlo se na zaglupljivanje naroda je se njima lakše vlada“.
Devedesete u odnosu na dve hiljadite godine deluju kao zlatno Periklovo doba
„Period devedesetih za koji smo mislili da smo ga se rešili, što se tiče kulture izgleda kao Periklovo doba u odnosu na poslednje decenije jer su tada i dalje postojale institucije kulture u kojima su radili obrazovani ljudi. Tako je i rokenrol funkcionisao. Bendovi koji danas nose rokenrol scenu – malo ko je u njima tada prepoznao kvalitet u koji se sada kunemo. Sve se to činilo kao garažni rok, post-pank, ali ti su bendovi izveli proteste protiv tadašnjeg režima i praktično pobedili tadašnji režim“, ističe Antonić.
Devedesetih je rokenrol kod nas dobio ulogu koja je mnogo veća i od same muzike, a koja podrazumeva i kulturu, i duh, etiku, moral, neslaganje, bunt i mnogo toga još. Otuda je prema Antonićevom mišljenju biti roker kulturološko pitanje; voleti rokenrol ukazuje na ličnost koja je moralna.
„Voleti rokenrol nije samo pitanje kulture, već i pitanje morala. Uporedite samo ono što se naziva narodna muzika, estrada. Čuturilo je rekao da su u celoj ovoj situaciji narodnjaci najviše izgubili, narodna muzika je totalno uništena, a biti roker znači boriti se za ljudskost, za sve vrednosti koje normalno društvo podrazumeva“.
Partibrejkersi najbolji bend od devedesetih do danas
Znajući da rok u Srbiji nije mrtav i da ga itekako ima, samo je gurnut u margine, Antonić je rešio da u ovu knjigu uvrsti i listu 100 najboljih albuma nakon raspada Jugoslavije. Reč je o istraživanju rađenom u saradnji sa preko pedeset ljudi iz sveta muzike koji dokazuju da je naša rok scena i dalje bogata i raznovrsna.
„Listu sam radio godinu dana i već posle prvih desetak postalo je sve interesantnije. Mi imamo alternativni stav među rok kritičarima od kojih mnogi ono što je mejnstrim ne smatraju rokenrolom i zato nisu glasali za Bajagu, ’Van Gog’, Đorđa Balaševića. Kod nas postoji grupa ljudi koja smatra da Đorđe Balašević nije rokenrol dok se niko u svetu ne bi usudio da kaže da Lenard Koen nije rokenrol. Po mom mišljenju Balašević je snimio najvažniji album devedesetih godina, album koji je najhrabriji, najbuntovniji i koji je najbolje oslikao devedesete i to pre petog oktobra kada je nosio glavu u torbi“, navodi autor.
Na prvom mestu liste najuspešnijih izvođača i njihovih albuma našli su se „Partibrejkersi“, a potom „Bjesovi“, „Block out“ odnosno Nikola Vranjković, „Darkwood dub“, „Goribor“ – bendovi koji su ostali verni svom zvuku, makar po cenu raspada.
Konstrakta potvrđuje da je bolja Srbija pobedila
Kao epilog razgovora sa autorom knjige „Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji“, pitali smo Duška Antonića da li izbor Konstrakte za predstavnicu Srbije na Evrosongu ukazuje na činjenicu da rokenrol i dalje ima snažan stav i moć, veću od politike.
„To što nam se desilo sa Konstraktom pokazuje da je bolja Srbija pobedila. Niko nije očekivao da će Konstakta sa takvom pesmom pobediti Saru Jo i Acu Lukusa iza kojih stoji artiljerija. To je bajka u kojoj je kulturna Srbija trijumfovala i to nije mala i nevažna pobeda. Ponosan sam na ovaj narod koji je tu pesmu izabrao da ga predstavlja na Evroviziji“, zaključuje Antonić.
