Knjige sa pečatom Čika Jove Zmaja nosili su po svetu kao deo otadžbine
CC0 / /
Pratite nas
Jedan lekar iz Kanade rekao mi je da je, kad je napuštao zemlju 1949. godine, u stanu na Terazijama ostavio četiri radio-aparata, skupoceno posuđe i druge vredne stvari, a da je 300 knjiga Plavog kola SKZ odneo sa sobom. I pokazao mi je tada, u Montrealu, prvu štampanu knjigu iz 1892. Dositeja Obradovića.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Sada su se okolnosti promenile, ali nešto od osnovnih Zadruginih principa, pristupa knjizi, čitanju, kulturi održavamo i danas i po svaku cenu.
Ovako urednik Srpske književne zadruge, pisac i pesnik Dragan Lakićević, u godini obeležavanja 130 godina jedne od najstarijih naših institucija, ilustruje osnovni zadatak koji stoji pred jednom od najuglednijih kuća kulture: ta vatrica, zapaljena krajem 19. veka ne sme, kaže, da se ugasi.
Tradicija započeta Stojanom Novakovićem i Čika Jovom Zmajem
Gostujući povodom okruglog jubileja, Lakićević za Sputnjik otkriva koliko je Zadrugina velika biblioteka, njena duga tradicija na čijem pročelju stoje Stojan Novaković i Jovan Jovanović Zmaj (koji je i autor znaka SKZ) za današnje ali i buduće urednike – obavezujuća.
„ Od 130 godina, ja uređujem samo poslednjih 30, a onih 100 godina i 600 knjiga Plavog kola i još desetine hiljada drugih knjiga, uređivali su drugi ljudi, verovatno najbolji koje je Srbija imala u epohama od poslednje decenije 19. pa tokom 20. veka“, kaže Lakićević.
Zato je glavni zadatak, dodaje, da se te edicije, knjige i ta iskustva ne iznevere. Uveren je da u tome, uprkos svemu, uspevaju pre svega zahvaljujući velikom broju saradnika – profesora, književnika, naučnika.
Zadatak – slati knjige u narod
„Zadruga se, kao i ostale ustanove kulture iz 19. veka, još u ono vreme borila sa okolnostima i s društvom u kojem je postojala. To je radila i Matica srpska i Srpska kraljevska akademija i druge ustanove, malo ih je preživelo sve ove ratove i epohe. U tom smislu SKZ je odavno dobila nacrt svoga delovanja. Njeno je bilo da širi knjigu na taj način što će je priređivati, odabirati i slati u narod. Tako je i izmišljena ta idealna struktura članova SKZ.“
Još u ono doba, objašnjava naš sagovornik, član Zadruge je mogao da postane svako ko je želeo da učestvuje u izdavanju knjiga i tako formira svoju kućnu biblioteku.
„Mnogi ljudi koji nisu čitali knjige, koji čak nisu bili ni pismeni, trgovci, advokati, učitelji, poštari, fotografi… pogotovo izvan ondašnje Srbije, kupovali su Zadrugine knjige, postajali njeni članovi da bi u svojoj kući napravili biblioteku namenjenu deci i unučadima. Oni su na taj način mislili na budućnost.“
Da je to istina svedoči veliki broj biblioteka Zadruginog Kola od 1. do 300. broja koje su izašle do drugog svetskog rata, a koje su ljudi, odlazeći u emigraciju odneli sa sobom, kao najveću vrednost.
„Knjige su odneli kao deo otadžbine“, napominje Lakićević.
Na pitanje kakvo je danas stanje sa pretplatom i da li je odnos današnjeg čoveka prema Zadruzi sličan onom koji je imalo njenih prvih pet hiljada pretplatnika, urednik u SKZ-u objašnjava da je tih prvih pet hiljada ljudi veoma teško opisati.
Kralj dao prilog u dukatima
„To je spadalo u duh toga vremena, ljudi su bili željni knjige i kulture. Imali su veliko poverenje u profesore, književnike, naučnike, što sada nije slučaj. Već odavno traje napad na SANU kao neko leglo zla i lenjosti, a Zadruga i SANU su kao neka velika i mala sestra. U ono vreme predsednika SKZ, državnog savetnika Stojana Novakovića u audijenciju je primio kralj Aleksandar Obrenović. I narod je za to saznao. A ako je neku ustanovu primio kralj, narod je verovao i tom kralju i toj ustanovi. Kralj je dao prilog od tri hiljade dukata, za njim se poveo i crnogorski knjaz Nikola koji je oslobodio poštarine Zadrugine knjige i one su dospele tamo. Sad kad pošaljete knjigu u Crnu Goru, teško da će stići čak i s adresom napisanom latinicom. Poremetilo se nešto i u pošti, i u ljudima, i u glavama. Ali to nikako ne znači da mi ne radimo kao da smo u 1892. godini“, kaže Dragan Lakićević.
Na pitanje da li Srpska književna zadruga, kako je svojevremeno kazao akademik Bećković i danas „ sirotinjskom gordošću služi svoju visoku službu o sopstvenom trošku“ i da li društvo prepoznaje njenu važnost i vrednost, urednik u ovoj ustanovi kulture kaže da se društvo stara pre svega o onome što od njega zavisi.
„Društvo se stara o onim institucijama koje društvo pitaju šta treba da se radi, o onima u kojima odlučuju ko će u Upravni odbor ili koje knjige će se štampati. Zadruga je uspela da gotovo u svemu bude nezavisna, čak i u vreme socijalizma. Dešavalo se da povremeno uprava bude smenjena, dolazio bi neko sa visokih partijskih funkcija da naredi da se podnesu ostavke, ali oni koji su dolazili odmah su primali duh Zadruge i radili u njenom stilu. Tako su sve uprave SKZ u doba socijalizma ostvarile neke dragocene stvari, pogotovo na projektima iz istorije i iz istorije književnosti.
Plavo Kolo kao pečat vrednosti
Da je jedno od najvećih priznanja u našoj kulturi knjiga objavljena u Plavom kolu SKZ, znaju svi, kaže Lakićević. To je jedna vrsta književnog kanona, svedočanstvo da ono što je između Zadruginih korica – vredi.
„U razgovorima sa Ljubom Jandrićem Andrić je ispričao kako je 1924. godine, kad su njegove prve pripovetke objavljene u Kolu SKZ, tada to bilo teže nego ući u carstvo nebesko. Oni koji objave knjigu u Kolu, dobijaju pečat kvaliteta i znaju da su tek tada potvrđeni kao naučnici, iako su pre toga bili profesori ili akademici. Veliki je to znak Plavog kola i pečata Čika Jove Zmaja. To znaju i oni koji ne vole Zadrugu i njenu tradiciju. Ali, i oni su dobrodošli, samo neka napišu na srpskom jeziku nešto što je vredno i biće u tom Kolu. Važno je samo da je knjiga na srpskom jeziku.“
U savremenom stanovanju nije predviđena polica za knjige
Urednik Lakićević uveren je da će Zadruga opstati i trajati, iako su tiraži knjiga svuda u svetu smanjeni.
„Danas veliki broj ljudi ne čita, malo se ima vremena za to. U savremenom stanovanju nije predviđena polica za knjige, kao nekada. Ali ta čovekova potreba za poezijom, za mudrošću, za znanjem, koje je predočeno na hartiji koja se može otvoriti i čitati svuda u svakom trenutku, verujem da ne može propasti. Ta potreba traje od najstarijih vremena“, uveren je Dragan Lakićević, kao što je uveren i u to da dizajn Zadruginih knjiga teško može biti prevaziđen:
„Te knjige su neka garantija da imate nešto vredno, najbolje, ali – i u najlepšoj opremi. Mislim da nijedan moderni dizajner neće dostići onu plavu koricu da crnom bordurom, sa crveno obojenim knjižnim blokom i crvenom trakom u knjizi.“
