Zašto su obred poljupca i druga pravila ponašanja u drevnoj Rusiji iznenađivali strance
11:40 24.04.2022 (Osveženo: 12:46 28.04.2022)
© Foto : Public domain
Pratite nas
Pravila ponašanja, odnosno etikecija, u drevna vremena su bila potpuno drugačija nego danas, ali su čak i tada neka od njih bila veoma čudna, posebno strancima. Svaka kultura imala je i svoja pravila pristojnog ophođenja, a kod starih Slovena, odnosno u drevnoj Rusiji, poljubac, rukovanje i naklon su imali posebnu simboliku.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Obred poljupca kojem su se čudili stranci
Poljubac je od davnina označavao želju za srećom i zdravljem. To se, naravno, odnosi na ritualni poljubac, a ne na onaj koji razmenjuju zaljubljeni.
Koren ruske reči poceluй („cel“) označava blagostanje, celovitost. Zbog toga se poljupcem uvek izražavalo radovanje gostima. U 17. veku je postojao obred poljupca koji je bio vrlo složen i interesantan, a za strance vrlo čudan: podrazumevao je da gosti i domaćini prvo razmene poklone, da potom popiju vino, a da nakon toga gosti ljube ženu domaćina u usta.
Ljudi su se ljubili i prilikom susreta i prilikom rastanka. Poljubac kao pozdrav je u suštini izražavao poštovanje.
Ako je čovek bio poštovan, visokog statusa, drugi ljudi bi mu ljubili ruku, a ponekad i nogu. Pojedinac na nižem socijalnom stupnju povremeno je ljubio u rame čoveka koji uživa veći ugled u društvu, a kao odgovor je dobijao poljubac u glavu.
Diplomate su ljubile ruke vladaru, pri čemu je to bila posebna čast koja nije bila dostupna svakome. Na primer, ambasadorima iz nehrišćanskih zemalja takva privilegija nije bila dozvoljena. Poljubac tokom rastanka je simbolizovao međusobno opraštanje grehova.
Rukovanje golim rukama – izraz poverenja
Danas rukovanje nikome nije čudno. Ljudi se rukuju prilikom susreta, kada se upoznaju, kao i kada se opraštaju.
Illюstraciя iz knigi "Skazki o russkih bogatыrяh"
U stara vremena se govorilo da dodir (uključujući i dodirivanje ruku tokom rukovanja) ima veliku moć: može da izleči čoveka od bolesti, ali i da mu donese nevolju, pa čak i da izazove seksualnu žudnju. Tokom 16. veka, na primer, u Rusiji su se često igrali narodni plesovi u kojima nipošto nije bilo dozvoljeno držanje za ruke, jer se verovalo da to može da izazove „nepotrebno sladostrašće“.
Postojala je i varijanta rukovanja koja je simbolizovala zaključivanje uspešnog posla ili sporazuma. Svi oblici rukovanja, uključujući i pesničenje tokom svadbenog obreda, podrazumevali su da je ruka pokrivena, odnosno u rukavicama. Time se, kako se verovalo, terao maler. Ipak, ukoliko je rukovanje bilo deo etikecije, ruke su bile otkrivene, čime se izražavalo međusobno poverenje.
Naklon – „Dajem ti svoju glavu“
U stara vremena ljudi su se mnogo klanjali. Kako bi pozdravili poznanika ili izrazili zahvalnost ljudi su izvodili naklon glavom. Kmetovi su upražnjavali „veliki običaj“, odnosno poklon do same zemlje - pred bogatim ljudima, duhovnicima.
Slika Nikolaja Jarošenka "Kmet u šumi"
© Foto : Public domain
Naklon do pojasa se zvao „mali običaj“ i izvodio se pred onima koji su jednakog socijalnog statusa. Žene su se klanjale muževima i drugim muškarcima, a gosti domaćinima kada bi ulazili u njihov dom. Smisao naklona je bio u što se glava povijanjem izmešta iz ose tela i time se nudi na raspolaganje drugom čoveku. Glava je označavala sam život, pa se naklonom naglašavao poseban status onoga kome je upućen.
Kape, šeširi i marame nisu bili puki odevni predmeti nego su, takođe, nosili određenu simboliku. Svaki oženjeni kmet morao je uvek da nosi kapu. Žena je takođe bila dužna da pokriva glavu. Muškarci su skidali kape samo u nekoliko slučajeva: u crkvi, prilikom susreta s pretpostavljenima ili pripadnicima plemstva. Žene nisu skidale marame. Ako bi dama izašla na ulicu s nepokrivenom glavom i ako bi je video drugi muškarac, to se smatralo prevarom, a skidanje marame sa ženske glave je smatrano teškom uvredom.
Ko je smeo da sedne uz cara
I danas u Rusiji postoji izreka koja potiče iz davnina „v nogah pravdы net“ („u nogama nema istine“). Osobe niskog porekla su stajale, dok su plemići sedeli. Car je bio statičan i nepomičan na svom tronu, što je značilo da je carska vlast nepromenljiva i ne može se poljuljati. Sedenje je bilo direktno povezivano s uspehom i srećom, zbog čega su gosti uvek srdačno dočekivani i nuđeni hranom za stolom. Ljudi su pred duga putovanja imali običaj da malo posede na putu.
Status čoveka je određivan i time koliko je mogao da se približi osobama višeg ranga. Na primer, tokom carskih gozbi značajniji gosti su sedeli bliže caru. Slični običaji su vladali i u kmetovskim sredinama. Raspored sedenja za stolom je bio strogo utvrđen i nije se smeo narušavati.
