Čović: Imam jedan savet za naše rukovodstvo povodom zahteva da uvedemo sankcije Rusiji
14:21 13.04.2022 (Osveženo: 14:38 13.04.2022)
Nebojša Čović u emisiji Sputnjik sport: Miljanov korner
Pratite nas
Nebojša Čović, nekadašnji gradonačelnik Beograda, potpredsednik Vlade Srbije, poslanik i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, oglasio se autorskim tekstom povodom zahteva sa Zapada da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog specijalne vojne operacije u Ukrajini.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Čovićev tekst objavljen u „Novom standardu“ prenosimo u celosti:
„U zapadnim prestonicama, u privatnim razgovorima, već tvrde da je uvođenje sankcija protiv Rusije od strane Srbije gotova stvar. Imam jedan savet za naše rukovodstvo
Godine 2009. tadašnji američki ambasador u Moskvi, Bil Berns, odneo je memorandum vrhu SAD iz Kremlja u kome je u osnovi pisalo – NE znači NE, ako krenete sa širenjem na Ukrajinu, uzećemo sve delove Ukrajine koji su od strateškog značaja za Rusiju. Arogantni američki političari su to ignorisali i 2014. se desilo upravo ono na šta je Moskva upozoravala pet godina ranije.
Naivno je misliti da je ovaj rat u Ukrajini slučajni nesrećni razvoj događaja. Godine 2018. američki, pre svega vojni vrh, ali i uticajni krugovi u demokratskoj senci i arhi-tajkuni za koje se obično kaže da vladaju iz senke, šokirani spoznajom da je dominacija SAD uveliko u silaznoj putanji i vojno i ekonomski i tehnološki, u odnosu na Rusiju (naročito vojnotehnološki) i Kinu (na sve načine), panično traži način da ovaj proces zaustavi.
Tada se od mnogih instituta i privatnih firmi povezanih sa odbrambenim sektorom zahteva da naprave koncept na koji način mogu da se zaustave Rusija i Kina, kako bi SAD uhvatile korak i zaustavile svoj pad. Godine 2019. jedna od najvećih privatnih firmi u odbrambenom sektoru, RAND, izlazi sa dokumentom koji u naslovu glasi: Kako naterati Rusiju da prenapregne svoje kapacitete i da se izbaci iz ravnoteže, a u podnaslovu: Procena opcija koje nanose najveću štetu. Uskoro nakon objavljivanja ovog dokumenta počinje da se razvija njim razrađen scenario, a čije finale gledamo sada sa tragičnim konfliktom u Ukrajini i sa nezabeleženim ekonomskim i informativnim ratom protiv Rusije i ruskog naroda, koji bez ove velike predstave koju režiraju transatlantski reditelji, a u kojoj, na žalost ginu nedužni ljudi i uništava se jedna zemlja, ne bio ni moguć ni prihvatljiv.
Realnost na terenu
Iako se čini da zapad histeričnom, gotovo fašističkom antiruskom propagandom dobija ovaj rat, na terenu je situacija potpuno drugačija. Rusiji nikada nije bio cilj da za 5 dana zgazi Ukrajinu. Njihova strategija je drugačija i, uz realno velike gubitke, oni je ispunjavaju u potpunosti. Naivno je, da ne upotrebim neku drugu reč, to što se u medijima pojavljuju spekulacije da je „Ukrajina odbranila Kijev“, jer ruske trupe nikada nisu ni nameravale da u njega uđu. Delimična opsada Kijeva je urađena kako bi se odsekle ukrajinske formacije od pregrupisavanja ka onim frontovima koji su istinski cilj ruskih trupa. Kada je to postignuto, ruske trupe su krenule ka pravom cilju.
Uništena ukrajinska oklopna tehnika u Donbasu
© Sputnik / Mihail Andronik
/ Strateški – Rusija postiže ono što je bio cilj od početka: potpuno je uništena ukrajinska odbrambena infrastruktura i snabdevanje gorivom i hranom, isporuke oružja iz NATO zemalja za kojima vapi Zelenski se uništavaju odmah po ulasku u Ukrajinu ili na putu ka ukrajinskim jedinicama kojima su namenjene, svega 10 odsto tog oružja zaista stigne do ukrajinskih vojnika; mnoge zemlje su već poslale sve što su imale, uključujući i Nemačku, Kanadu, Veliku Britaniju, i koje u vojnim skladištima imaju samo onaj minimum koji ne smeju da otuđe. SAD su slale zastarelo oružje, iz osamdesetih godina, kome je prošao rok upotrebe i koje ne može da se koristi noću i nema savremene sisteme, jednostavno ne može da parira tehnološki najsavremenijem naoružanju koje koriste ruske trupe, koje su sada veći deo aktivnosti krenule da sprovode noću, kada su ovi sistemi potpuno neupotrebljivi. NATO članice iz nekadašnjeg Varšavskog pakta sada prazne svoja vojna skladišta i šalju – zastarele tenkove i ostalu opremu koji su neuporedivo inferiorni u odnosu na ono sa čim raspolaže druga strana.
Sada politički vrh SAD koristi događaje, rađene po istom scenariju kao i Markale, Račak, da od američkog kongresa dobije dozvolu da Ukrajini pošalje modernije i mnogo skuplje sisteme, ali izvesno je da će i oni najverovatnije doživeti istu sudbinu kao i prethodne isporuke. Kada se proceni vrednost oružja koje su NATO zemlje dostavile Ukrajini, a koje je ruska vojska uništila, gubici ovih zemalja se mere u desetinama milijardi dolara i evra.
Siledžijski pristup zapada je možda bio kratkoročno, u nekim slučajevima srednjeročno, efikasan kod agresije na relativno male zemlje, poput Jugoslavije, Avganistana, Iraka, Libije, Sirije, zbog čega su se oni zaneli u svojim pogrešnim procenama da isti model može da funkcioniše i protiv Rusije – a sada vidimo prve nagoveštaje – i protiv Kine.
„Lucidni” momenti
Iako su to demantovali – nakon što je Bajden izjavio a kamere zabeležile – kao i u slučaju Viktorije Nuland i laboratorija sa biološkim naoružanjem – zbog čega je portparolka Bele kuće, Džen Psaki, prošle nedelje, dve nedelje nakon što je bila primorana da demantuje nešto što nije bilo moguće demantovati, dala otkaz u Beloj kući da bi „unapredila svoju karijeru“ na inferiornijem mestu u jednoj od komercijalnih medijskih kuća – ultimativni cilj vrha SAD je smena režima u Rusiji kako bi se stavila šapa na ruske resurse. (Vredno je podsetiti se da je zaduženost SAD sada gotovo 135 odsto njihovog bruto društvenog proizvoda, dok u slučaju Rusije dug iznosi manje od 20 odsto.) Međutim, i tu je procena bila pogrešna – po najnovijim anketama, i pored velikih gubitaka u ovom ratu, u ljudstvu, opremi, ali i finansijskih gubitaka izazvanih sankcijama, Putinova popularnost je porasla sa oko 60 na preko 80 procenata!
© Tanjug / AP PHOTO/Petr David JosekDŽO Bajden u Varšavi
DŽO Bajden u Varšavi
© Tanjug / AP PHOTO/Petr David Josek
Da se sada na kratko osvrnem na Buču i događaje, koje je Bajden – u još jednom svom izlivu „lucidnosti“ – apriori proglasio ruskim ratnim zločinom. Podsetimo se da je Pentagon, kada je Kijev lansirao podatke o navodnom ruskom masakru nad civilima u Buči, bio rezervisan i rekao da ne može da potvrdi autentičnost informacija ukrajinskih vlasti. Međutim, već tada je Bajden odlučio da je to zločin koji su počinili Rusi i to je javno rekao medijima. Nakon toga se dešava ono što smo i mi videli na našim prostorima – obaveštajne službe, umesto da obezbeđuju proverene informacije političkim liderima na osnovu kojih ovi donose odluke, pokušavaju da izmontiraju celi slučaj kako bi dale kvazi-činjeničnu potvrdu nečemu što su političari već neosnovano izjavili – a kako bi se po svaku cenu sačuvao koliki-toliki iako već narušeni kredibilitet predsednika zemlje koja sebe smatra najmoćnijom na svetu.
Zelenski je glumac – i njegov posao je da stvara informativnu iluziju kako bi postigao one ciljeve za koje su mu rekli da su bitni, bez iskrene brige za narod na čijem je čelu. On mora da drži tenziju i da novim navodima o kataklizmičnim događajima primorava Zapad da mu šalje dodatno oružje. Zanimljivo, ni jednom ga nismo čuli da traži hranu ili pomoć za izbeglice.
Režiranje Buče
U vreme kada se desila Buča, svet je, i pored informativne blokade svake informacije koja bi mogla dođe sa ruske strane, bio zgrožen dokumentovanim gnusnim zločinima ukrajinske vojske nad ruskim ratnim zarobljenicima. To je direktno kršenje Treće ženevske konvencije i smatra se ratnim zločinom. Iako su i Zelenski i vojno rukovodstvo hitri da odmah demantuju svaki zločin počinjen od strane ukrajinskih vojnih i paravojnih formacija, uključujući i korišćenje sopstvenih civila kao živih štitova, čija je svrha da dejstva protiv vojnih formacija imaju i civilne žrtve kojima se održava podrška u javnosti zapadnih zemalja, za ovaj zločin to nije bilo moguće.
Tih dana se ruska vojska povlači iz Buče u okviru strateškog pregrupisavanja. Sam gradonačelnik Buče je odmah nakon povlačenja izjavio za medije da je komunikacija sa ruskim trupama bila korektna, te da su oni delili stanovništvu pakete sa suvom hranom (u vidljivo obeleženim zelenim kartonskim kutijama), a zauzvrat dobijali sveže mlečne proizvode.
© AP Photo / Vadim GhirdaUkrajinski vojnici, Buča
Ukrajinski vojnici, Buča
© AP Photo / Vadim Ghirda
Likvidirani civili profilisani kao ruski kolaboracionisti zbog ruskih paketa sa hranom: Nekoliko dana nakon što su ruske trupe napustile Buču, zamenica gradonačelnika, u zelenoj maskirnoj uniformi, objavljuje nekoliko dramatičnih snimaka na društvenim mrežama u kojima poziva građane da ostanu u svojim kućama i ne izlaze napolje jer su policija i teritorijalna odbrana (u osnovi paravojska) krenule intenzivno da „čiste Buču od ruskih kolaboracionista i špijuna“. Ovi snimci se tog dana satima vrte na društvenim mrežama.
Pored gotovo svakog od tela ubijenih građana Buče pronađena je zelena kutija sa suvim obrokom koji su delile ruske trupe. Na svakom telu bila je bela traka – ili na ruci ili su im ruke tom trakom bile vezane na leđima.
Kada su trake u pitanju, da bi se strane razlikovale s obzirom na sličnost uniformi, ukrajinske vojne i paravojne formacije nose plavožute trake na rukama, dok ruske nose bele ili narandžasto-crne trake (simbol pobede u ratu protiv fašizma, tzv. Georgijevska lenta). Mnogi civili nose bele trake, kao univerzalni simbol da nisu naoružani i da nisu aktivni učesnici u ratu. Svi likvidirani civili su imali ove bele trake.
Zabrana veštačenja i istrage zločina: Stanje posmrtnih ostataka i krvi na mestima zločina kada su fotografije napravljene, početkom aprila, pokazuju da su ubistva učinjena u prethodna 24 sata. Da su civili ubijeni kada su ruske trupe bile u Buči, proces propadanja bi već bio u poodmakloj fazi, a posmrtni ostaci bi bili oskrnavljeni i od strane životinja u okruženju. Ni jedno ni drugo nije bio slučaj. Ruska strana je jedina koja insistira da se sprovede istraga, svi drugi veruju Zelenskom i Bajdenu na reč i odbijaju istragu! Nijednom veštaku nije dozvoljeno da dođe na mesto zločina i inicijalno istraži kada su ti ljudi pobijeni, kako, kojim oružjem itd. Histerične reakcije evropskih lidera i pretnja sudom za ratne zločine su prazna priča za zaluđivanje sopstvenih javnosti ako se ne izvrši veštačenje i tim putem ne prikupe dokazi.
Ali to nije bitno ni Zelenskom ni američkim i evropskim političarima, u njihovim očima je izvršena „kontrola štete“ i zločin koji je očigledno izvršila ukrajinska paramilicija je prikriven i prikačen Rusima. U zapadnim medijima se već vrte nove „informacije“ o novim „zločinima“ a Buča je već arhivirana. (Ponovo se angažovala i naša miljenica Kristijana Amanpur, koja je iz svoje učmale kancelarije u Londonu, iz koje je povremeno pravila dosadne priloge za američki javni servis, sada u svom elementu i u firmiranoj maskirnoj perjanoj jakni sa krznenim okovratnikom izveštava noću sa „fronta“, sa krova neke zgrade u Kijevu, sa koga se vidi osvetljena panorama grada i gde je već nedeljama mirno i bez ikakvih okolnih ratnih dejstava.)
Pad podrške u UN
To nas sada vodi do glasanja u UN u vezi sa suspenzijom Rusije iz Saveta za ljudska prava. Da sada i ne ulazimo u to ko uopšte sedi u tom Savetu i uz čiju podršku.
Okidač za ovaj postupak su bili događaji u Buči. Međutim, od prvobitnih više od 140 zemalja, odnosno svega 18 odsto svetske populacije, uključujući i Srbiju, koje su prethodno glasale na Generalnoj skupštini UN za dve američko-britanske rezolucije o osudi Rusije, što iz ubeđenja što zbog enormnih pritisaka i ucena, za novu američko-britansku inicijativu da se Rusija suspenduje iz Saveta za ljudska prava sada glasa 50 zemalja manje, odnosno 93 zemlje, ili nešto više od 11 odsto svetske populacije. Zbog čega? Zbog očigledne manipulacije. Te zemlje, ne želeći da se konfrontiraju sa zapenjenim članicama NATO, a naročito sa SAD, jednostavno ne prisustvuju glasanju, jer je jedna stvar osuditi rat, i to je potpuno u skladu sa poštovanjem međunarodnog prava, a druga tražiti suspenziju iz nekog tela UN zbog zločina koje ta zemlja očigledno nije počinila, jer je to ismevanje i manipulacija međunarodnim pravom.
© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZICGeneralna skupština Ujedinjenih nacija
Generalna skupština Ujedinjenih nacija
© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
One sile koje vrše pritiske, i na nacionalnom i na ličnom nivou, će ih intenzivirati u narednom periodu, svesne da su možda dobile informativni rat, ali da će onaj na samom frontu brutalno izgubiti i da će cena biti spržena zemlja u velikom delu Ukrajine. Čak i zapadni lideri i mediji sada u neverici izveštavaju da je izgledna najveća ratna operacija viđena od Drugog svetskog rata, od pada nacističkog Berlina, i da će ukrajinska vojska i paravojne formacije, koje ruske trupe ubrzano potpuno okružuju, biti potpuno uništeni.
Spinovi i antiruska histerija ne da nisu ovo mogli da spreče, već su doprineli razmeri razaranja. Upravo iz razloga što su zapadni obaveštajci i analitičari, kojima je bio posao da razumeju Putinovu strategiju, upali u začarani krug udovoljavanja sopstvenim političkim i vojnim elitama umesto da budu glas razuma koji bi možda mogao da spreči nepotrebna razaranja i civilne žrtve. Oni su ti koji su u zapadnim medijima plasirali spinove kako Putin gubi ovaj rat, u šta su i sami vremenom počeli da veruju. Već sam više puta rekao, ovo je tektonska rekonfiguracija uticaja moći u svetu i Putin ovaj rat ne sme da izgubi. Sa druge strane, vreme i iskustvo su pokazali da je fokus stranih država vremenski ograničen, naročito u slučaju proksi ratova, kakav je ovaj u Ukrajini.
Pored svega, upitan je moralni kredibilitet onih koji vode ovu antirusku harangu. Da ne idemo dalje u prošlost, do zločinačke agresije na našu zemlju i ratove koji su se dešavali ranije, već samo do rata u Siriji, koji i dalje tinja. Upravo su SAD izvršile invaziju na istočni deo ove zemlje, opravdavajući to montiranim i lažnim argumentima, sa istinskim ciljem da svrgnu zvaničnu vlast u zemlji i otmu sirijske resurse. Deset godina kasnije, uz nezapamćena razaranja jedne suverene zemlje, uništene gradove, stotine hiljada civilnih žrtava, njihove trupe su još uvek na sirijskom tlu, protivno volji sirijskih vlasti i sirijskog naroda. Po čemu se to razlikuje od ovoga što se dešava u Ukrajini? Da li je u Generalnoj skupštini UN pokrenuta neka procedura za osudu ove brutalne američke okupacije jedne suverene članice UN i gnusnih zločina koji su počinili okupatori čije su granice hiljadama kilometara daleko?
Savet našem rukovodstvu
Iz ugla iskusnog političara, koji se trudi da razume i jednu i drugu stranu, savet našem rukovodstvu – principijelnost smo pokazali, ali pokušajmo da učimo iz iskustava drugih, nemojmo se nameštati kada su jalova glasanja u pitanju, bez obzira na pritiske bilo koje vrste. Jednostavno odsustvovanje – na primer, zbog bolesti kućnog ljubimca za one koji bi mogli da nam traže opravdanje – može da bude rešenje.
Kontakti u zapadnim prestonicama, u privatnim razgovorima, već samouvereno tvrde da su naše uvođenje sankcija protiv Rusije i puna podrška njihovim stavovima gotova stvar i da će do toga doći svakog trenutka. S tim u vezi, u budućem periodu, razmišljajmo strateški kada je u pitanju diversifikacija investicija, kako nas ne bi učinile ranjivim na pritiske i kako ne bismo ponovo bili dovedeni u situaciju da nam dođe novopečeni nabeđeni ministar jedne od zemalja koja ima stotine investicija u Srbiji i počne bahato da preti trenutnim povlačenjem svih tih investitora i izazivanjem ekonomskog kolapsa u zemlji ukoliko ne uradimo kako on ili ona kažu.
Velika šahovska igra je u toku, a oni koji nam trenutno zavrću ruke nisu baš poznati kao šahisti, već kao batinaši. A šah je čudna i komplikovana igra u kojoj ne pobeđuje najveći siledžija, već onaj koji ima najviše pameti“.
Čović je nedavno gostovao i u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, gde je govorio o ukrajinskoj krizi i njenim posledicama po NATO, kao i ulozi Srbije u današnjim geopolitičkim previranjima: