Rešetnjikov: U ovom ratu sa Zapadom oživeće istorijska Rusija, a i Srbija koja objedinjuje sve Srbe
© Sputnik / Vladimir Trefilov
Pratite nas
„Ovo nije rat sa Ukrajinom, ovo je rat sa kolektivnim Zapadom i u ovom ratu će oživeti istorijska Rusija. Mislim da će oživljavanjem takve Rusije da oživi i ona Srbija koja objedinjuje sve Srbe“, smatra penzionisani ruski general-potpukovnik Leonid Petrovič Rešetnjikov.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Intervju Leonida Petroviča Rešetnjikova, nekadašnjeg načelnika Informativno-analitičke uprave ruske obaveštajne službe i direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, za sajt Centra za strateške prognoze, u kom je komentarisao ukrajinsku krizu i rusko-ukrajinske odnose prenosimo u celosti:
Leonide Petroviču, u poslednje vreme ste čest gost na centralnim televizijskim kanalima, učestvujete u mnogim emisijama i stalno dajete stručnu ocenu ovih događaja koji se trenutno odvijaju u Ukrajini. Naša današnja emisija ima za cilj da se popune neke praznine u rusko-ukrajinskom pitanju, takozvanom rusko-ukrajinskom pitanju, a u ovom slučaju je to za naše srpske prijatelje koji Vas dobro poznaju, kao što i Vi njih veoma dobro poznajete.
— Da, naravno, trenutno je podrška srpskog naroda, srpske javnosti, srpskih političara, lidera države veoma važna za nas i naši ljudi jednostavno sada, praktično bogotvore Srbiju i Srbe. Osećaju velike simpatije prema toj podršci koju nam pružaju naša srpska braća. I naravno mi moramo da pričamo o onome, o čemu mi ovde govorimo i treba da te informacije prenosimo srpskim prijateljima.
Leonide Petroviču, hajde da počnemo, što se kaže, od samog starta. Neki kažu da ima već 400, odnosno 350 godina kako je izniklo to rusko-ukrajinsko pitanje. Neki drugi pak kažu da je zaoštravanje tog pitanja počelo negde pre oko 100-120 ili 150 godina.
— Ja smatram da rusko-ukrajinsko pitanje uopšte nije ni postojalo pre 120 godina. Ono uopšte nije postojalo. Postojalo je pitanje vlasništva nad ruskim zemljama u 17. veku — da li pripadaju Poljskoj ili Rusiji. To pitanje jeste bilo aktuelno. Ta zemlja se zvala Malorusija iliti Južne ruske zemlje. Nije bilo nikakve Ukrajine, nije bilo nikakvih Ukrajinaca, to nigde nije zapisano, nijedan dokument to ne potvrđuje, ne postoji uopšte nigde reč Ukrajinac. To su bili Rusi sa južnog dela ruskih zemalja. Oni su nakon mongolsko-tatarskog napada potpali pod Poljsku, pod Žečpospolitu — Poljsko-litvansku državu je potpao značajni deo teritorije, veliki deo tih zemalja je bio izložen napadima krimskih Tatara, tamo su se stalno dizali ustanci od strane ruskih ljudi, oni su sebe upravo tako i nazivali „ruski ljudi“ i na kraju je jedan od ustanaka pod vođstvom Bogdana Hmiljickog uspeo, tako da je oslobođen deo današnje centralne Ukrajine. To su Čerkasi, današnje Zaporožje, Dnjepropetrovsk, što u principu i nije tako velika teritorija.
Na Skupštini, takozvanoj Perejaslavskoj Radi, u gradu Perejaslav nedaleko od Kijeva, dakle na toj Skupštini je doneta odluka da se potčine vlasti ruskog cara. Tako je ova teritorija bila primljena u sastav Ruskog carstva i time je objedinjeno ono što je bilo izgubljeno usled mongolsko-tatarskog napada. I taj deo se zvao Malorusija, koja je postepeno bila raspodeljena na gubernije. Dakle formirane su gubernije, nikakvo nacionalno pitanje se uopšte nije podizalo, niti bilo kakvo pitanje nacionalne autonomije, jednostavno toga nije bilo. Ljudi su sebe smatrali Rusima i jesu bili Rusi. Ja mogu da kažem da je moj rod takođe Maloruski, do početka 20. veka imali smo prezime Rešetnjak, a po majčinoj liniji Kostoglod. To su južnoruska, maloruska prezimena. kozačka, zaporoška, mi smo sebe smatrali Rusima, ceo rod se smatrao Rusima. Od sredine 17. veka su dakle te zemlje opet bile u sastavu Rusije.
Postoji paradoks. Današnji ukrajinski propagandisti i navodni istoričari, takozvani ukrajinski narodni istoričari govore o hiljadugodišnjoj legendarnoj istoriji Ukrajine, dok kao što znamo ni sama reč Ukrajina nije postojala. Ona je bila označena na poljskim mapama kao krajina — pogranični kraj, prema tome nikakvi Ukrajinci nisu mogli ni postojati.
— Kada je došlo do ujedinjavanja te Malorusije, ruskih zemalja, drugi deo je ostao pod vlašću Poljske, potom je veliki deo tih zemalja potpao pod Austrougarsku. To je ona teritorija koju mi sada nazivamo Zapadna Ukrajina — Lavov, Rovenj, Ternopolj, Ivano-Frankovsk, Luck. To su te teritorije koje su potpale pod Austrougarsku, odnosno pod Poljsku i pod Austrougarsku. Tako da su one bile pod pritiskom ove dve države.
U uslovima etničkog čišćenja?
— I verskih čišćenja. Tamo je katoličanstvo, unija, ljudi su se branili, mnogi su se selili na teritoriju Ruske imperije i to je trajalo nekoliko vekova. Da bi se naneo udar Rusiji, u Austrougarskoj se izrodila ideja „ukrajinstva“. Isto onako kako je svojevremeno nastala ideja „makedonstva“, pa zatim ne tako davno ideja „crnogorstva“, eto tako se izrodila i ova ideja. Negde u drugoj polovini 19. veka, krajem 19. veka Austrougari su počeli da razvijaju teoriju o postojanju posebne ukrajinske nacije. U principu su oni to činili da bi sačuvali u ovom delu ruskih zemalja, prema drevnoj istoriji, svoj uticaj. Hteli su da na neki način onemoguće tu težnju ka Rusiji, jer tamo su ipak postojale snage koje su insistirale na tome da su oni Rusi, da žele da budu Rusi, žele da budu u sastavu Ruske imperije.
I, da bi to sprečili, oni su počeli da promovišu tu ideju da postoji posebna nacija Ukrajinci, govorili su „Vi niste Rusi, vi ste Ukrajinci“. Tamo je bilo dosta otpora, bili su formirani koncentracioni logori, u te koncentracione logore su slali sve one koji su tvrdili i insistirali na tome da su Rusi. Tamo je poginulo mnogo ljudi, posebno početkom 20. veka. Njih su stalno progonili i uporno promovisali tu ideju „ukrajinstva“.
Pri tome su se paralelno isti procesi odvijali i u Poljskoj koja je, činilo se, ulazila u sastav Ruske imperije.
— Da, i na teritoriji onih zemalja koje su bile pod Poljskom, tamo je deo bio ruskih zemalja, sadašnjih, a deo zemalja Volinije, koja ulazi u sastav, kako mi to definišemo, Zapadne Ukrajine. Isti ti procesi su se i tamo odvijali. A odatle su već započeli, posebno početkom 20. veka, implementaciju u onaj ostali deo sadašnje Ukrajine, u koji je tada spadala Kijevska gubernija, Novorosijska gubernija sa centrom u Odesi, Harkovska gubernija, Poltavska gubernija. To su bile gubernije, odnosno oblasti Velike Rusije. Kao što su bile Smoljenska, Arhangeljska, Murmanska. Doduše Murmanska nije bila.
Dakle, samo teritorijalne jedinice?
— Upravo tako, samo teritorijalne jedinice. Onda su odatle, preko Kijeva, počeli da deluju, da šire tu ideju „ukrajinstva“. Kada se desio Oktobarski prevrat, odnosno prvo Februarski, pa zatim Oktobarski prevrat, posebno su boljševici, komunisti počeli da podržavaju tu ideju. Tada je iz te Zapadne Ukrajine nasrnula na preostali, veći deo Ukrajine, ideologija i nosioci te ideologije i ljudi. Počele su se formirati oružane jedinice, cele armije, Petljurovska armija, zatim je pokušano da se izdejstvuje svoja autonomija.
Direktorijum?
— Da, direktorijum, svoja država. Nastao je takav nered, posebno na teritoriji sadašnje centralne Ukrajine, pa i Zapadne. Sve se to završilo tako što je Ukrajinski nacionalistički direktorijum nije opstao na vlasti, pobedila je Crvena armija, ona je potisnula nacionalne ukrajinske trupe van granica Centralne Ukrajine na zapad, Taj zapadni deo je opet potpao pod vlast Poljske — Lavov i ostale teritorije, granica je bila od Rovenja do Moldavije i sve je to otišlo u sastav Poljske. I šta sad rade boljševici? Oni, komunisti, praktično rade sve u korist ukrajinskih nacionalista, ali kao obrnuto. Oni stvaraju Ukrajinsku republiku, a to je 1918. godina. Oni dakle formiraju Ukrajinsku sovjetsku republiku, a da ta republika ne bi izgledala patuljasto i smešno, odnosno nemoćno i slabo, oni, a tačnije Lenjin, jer je to bila njegova inicijativa, pripaja ovoj republici čisto ruske zemlje, a to su Donbas, Lugansk. Značajni deo tih zemalja su u Ruskoj imperiji bile zemlje Donskih kozaka. Nisu imali nikakve veze čak ni sa Malorusima. Dakle to su bile kozačke zemlje. Zatim pripaja Harkov, apsolutno ruski grad, koji je osnovan u vreme cara Alekseja Mihajloviča od strane vojnog reda, takozvanih Strelaca i Kozaka.
Dakle pripaja ovaj ogroman grad, pripaja Odesu, koja nikada nije imala nikakve veze sa Malorusijom, Malorusija je Centralna Rusija, sadašnji Kirovograd, Pereslavlj, Čerkasi, Dnjepropetrovsk, Zaporožje i na severu — Kijev. Odesu, koja je osnovana od strane prvog našeg velikog vojskovođe Suvorova, koji je tamo napravio tvrđavu, a zatim je Potemkin izgradio grad. Takođe pripaja Nikolajev, pa Herson koji je Potemkin izgradio u vreme Katarine Velike. Tamo su dovozili i naseljavali ljude, jer nije bilo stanovništva.
Guljajpolje?
— Da, Katarina Velika je stvorila mogućnost da se naseljavaju Srbi, Bugari, Grci, Nemci. To su bile velike seobe, jer su se osim Rusa i Malorusa i drugi naseljavali. I svu tu teritoriju, Mariupolj, Melitopolj, to su mesta koja uopšte nemaju veze sa Malorusijom. Kao što je rekao naš predsednik 22. februara uoči specijalnih operacija, kada se obraćao našem narodu, to je zločin boljševika koji su veštački, na račun ruskih zemalja, formirali veliku, odnosno ogromnu Ukrajinsku republiku. Tamo i zatim počeo proces „ukrajinizacije“ ruskih zemalja koji se odvijao u vreme sovjetske vlasti. On bi se čas rasplamsao, kao 20-ih godina, i to tako da su nasilno prinuđivali da se koristi ukrajinski jezik kao zvanični, da se ruski jezik ukine.
A to se, Leonide Petroviču, odigrava u vreme dok, prema istraživanjima naših etnografa, početkom 20. veka u Centralnoj Ukrajini, takozvanoj, iskonskoj Ukrajini, skoro 80-85 procenata stanovništva sebe smatra Rusima.
— Da, svi se izjašnjavaju kao Rusi. Ja sam iz Harkova i kod nas su se svi izjašnjavali, odnosno oko 70 procenata, se smatralo Rusima, dok su ostali bili oni koju sebe smatrali Ukrajincima, bilo je mnogo Jevreja, bilo je mnogo Jermena, Grka, pa dolazili su ljudi u veliki naučni i industrijski grad na studije, da žive i da rade. Tako da je taj proces „ukrajinizacije, bio čas nasilan i rasplamsavao se, čas je bio pritajen. Ja sam za svog života doživeo aktivnu nacionalizaciju kada je na čelu Komunističke partije Ukrajine bio Petar Šelest, a zatim Sčerbicki.
U to vreme se opet rasplamsala aktivna ukrajinizacija. Ljudi su počeli da se navikavaju na posledice te „ukrajinizacije“ koja je počela negde dvadesete godine i trajala do 1991. godine u vreme sovjetske vlasti, a to je koliko, skoro 70 godina. Za tih 70 godina su ljudi koji nisu imali nikakve veze sa tom novom nacijom, već počeli da smatraju da smo odvojeni. Imamo svoju republiku, imamo svoju zastavu, imamo svoju vladu imamo svoje mesto u Ujedinjenim nacijama od 1945. godine, već je krenula da se razvija ta jedna odvojenost, govorili su „Mi smo iz Ukrajine“, mnogi su govorili, „Pa da, mi smo Ukrajinci“. Vi znate da su boljševici ogromne napore ulagali u potiskivanje ruske nacije, ruskog identiteta.
Na račun drugih, odnosno, svi narodi su na račun Rusa podržavani?
— Da, i mogla se razvijati gruzijska kultura, gruzijski jezik, gruzijski identitet, kao i čečenski, tatarski, ali ne i ruski, naime ruski se uvek potiskivao.
Naši srpski prijatelji mogu odmah da naprave analogiju sa Jugoslavijom, jer slična stvar se dešavala i sa Srbima. Srbe su takođe podelili. Napravili su veštačko Kosovo. Odvojili su deo iskonske srpske zemlje. Deo srpski zemalja je otišao u Bosnu i Hercegovinu, današnja Republika Srpska. Da bi se osnovala odvojena republika uzet je deo srpske zemlje. U Vojvodini je stvorena autonomija, praktično mađarska autonomija na srpskoj teritoriji. To je potpuno ista stvar.
I opet su to komunisti uradili?
— Da, to su radili komunisti, kao što su i kod nas to činili komunisti. Na taj način je počeo da se razvija taj osećaj odvojenosti. Crvena armija dolazi 1939. godine u Zapadnu Ukrajinu i tamo se dve godine uspostavlja sovjetska vlast, koja nije ni stigla da se tamo ustali, kada je počeo Drugi svetski rat. Onda se Drugi svetski rat završio, i na kraju cela Zapadna Ukrajina, onaj deo koji je bio pod Poljskom vlašću, prelazi u sastav Sovjetskog Saveza i pripaja se sovjetskoj Ukrajini. Ona se širi i postaje ogromna. Ali šta hoću da kažem. Još pred Prvi svetski rat, ruski političari su se obraćali caru Nikolaju i govorili da ukoliko mi pobedimo, nikako ne treba od Poljske uzimati Zapadnu Ukrajinu i Galiciju. Ne treba je pripajati Ruskoj imperiji, jer je tamo već stvorena drugačija etnička grupa i oni u većini već ne pripadaju ruskom svetu. Tako da će to doneti ozbiljan razdor u umove i osećaj stanovništva evropskog dela Rusije. Međutim, ona je pripojena od strane Staljina.
Tako je nastalo ogromno ujedinjenje sovjetske Ukrajine. Zatim Hruščov, pošto je on iz nekog razloga imao velike simpatije prema Ukrajini, a ja mislim da je stvar u tome što je imao antipatiju prema Rusima, a što se njegovog porekla tiče nije baš ni najjasnije koje on u suštini, i tako on daje Ukrajini i Krim 1953. godine i time osniva toliku republiku.
Dakle, Leonide Petroviču, današnja Ukrajina u tom obliku u kojem ona sada postoji, u potpunosti može da zahvali boljševicima?
— Da, svakako.
Setimo se da kada je 1927. godine, ako ne grešim, u Ukrajinu stigao jedan od očeva ideologa „ukrajinstva“, profesor Gruševski iz Poljske, on je, odmerivši procese „ukrajinizacije“ koji se odvijaju na toj ogromnoj teritoriji, rekao da ni u najlepšim snovima nije mogao to da zamisli.
— Da, da će boljševici formirati novu nacionalnost. Želim da kažem da srpski prijatelji znaju, da je to baš dobra analogija sa Crnom Gorom. Po mom mišljenju i mišljenju mnogih istraživača — istoričara, Crnogorci su Srbi koji žive u planinama, to su Srbi. Međutim, sada se formira crnogorska nacija, sve se razdvaja, razdvaja se jezik i kultura i sad se već i crkva razdvaja. Ista stvar se činila i sa Ukrajinom. Razdvajanje. I na isti taj način je ova ogromna Ukrajina stvorena od strane boljševika. Nije slučajno naš predsednik 22. februara, kada se obraćao narodu, rekao „Lenjinova Ukrajina“. Odnosno Ukrajina kao takva u istoriji nikada nije postojala. Nije postojao takav narod. Veštački su je stvorili boljševici i začetnik toga je bio upravo Lenjin., a nastavio je na tome da radi Staljin, pa Hruščov.
Leonide Petroviču, u vezi sa tim želim da Vam postavim veoma oštro i teško pitanje. Evo već skoro mesec dana se vodi specijalna vojna operacija i očigledno je da će ona trajati duže od mesec dana. Da nije možda kasno? Možda se taj ukrajinski etnos već formirao? Šta Vi mislite o tome?
— Pa on se jeste formirao u Zapadnoj Ukrajini. To se zaista desilo. Tamo je bilo lakše da se formira, jer je Zapadne Ukrajine čak i u sastavu Ruske imperije praktično nije bilo, a u sastavu Sovjetskog Saveza je ona funkcionisala faktički…
Odvojeno?
— Da, odvojeno. Ušla je u sastav Sovjetskog Saveza i bila u njegovom sastavu svega 45 godina. Naravno tamo nije moglo biti nekih drugih promena. Tamo se ipak taj etnos formirao i oni su na putu stvaranja nacije. Što se tiče ostalog dela Ukrajine, tu kao prvo treba reći da je ona potpala pod vlast ljudi koji su vaspitani u Zapadnoj Ukrajini. Većina njih je došla sa tih teritorija ili delimično iz Centralne Rusije. Znači potpali su pod uticaj njihove ideologije, njihovih ideja. Kao drugo, uspostavila se praktično, mada oni sebe nazivaju demokratama, ali to je samo maska, inače je sva demokratija u svetu samo maska, dakle uspostavljena je žestoka vlast, diktatorska…
Etno diktatura?
— Da, etno diktatura. Zato mi kažemo nacizam, ali nemojte misliti da Jevrejin Zelenski ili Jevrejin Porošenko progone tamo Jevreje, tamo je anti-ruski nacizam, progoni se sve što je rusko, kultura, način života, tradicija, vera, politika, sve rusko se progoni. Zabranjuje se jezik, tamo gde mogu da to urade. Ne može se baš, ako se u celom Hersonu govori ruski ili dve trećine stanovništva ovog grada, onda ne možeš za 8 ili za 10 godina da ih nateraš da govore ukrajinski. Ipak se žestok pritisak u tom smislu nastavljao. Pasionirani deo koji se suprotstavljao, a kao i uvek, u svakoj naciji postoji pasionirani deo nje i oni koji su…
Prilagodljivi?
— Pa da, ali da ih ne vređamo da su prilagodljivi, reći ću prosto obični ljudi, a postoje i oni pasionirani. I sad oni su ili bežali u Rusiju, pošto su bili prinuđeni da beže, jer im je pretila smrt, maltretiranje, zatvor i slično. Ovde imamo desetine hiljada takvih. Mi sada imamo desetine, ako ne i stotine hiljada takvih. A inače je otišlo odatle 2 miliona ljudi, dakle 2 miliona posle 2014. godine, posle državnog udara. A ovako na desetine hiljada. Oni koji su ostali i pokušavali da na neki način zaštite svoje rusko ime i rusku čast, oni su ili ubijeni ili su u zatvoru ili su ih do te mere maltretirali da su ućutali. To takođe treba uzeti u obzir. Tako je ostao deo običnih ljudi, za koje je najvažnije bilo da ostanu živi, da imaju minimum mogućnosti za život, dakle hrana, krov nad glavom, posao i oni su se ućutali.
S jedne strane oni nisu za naciste, a sa druge ne žele da se bore za svoj ruski rod, za svoje rusko poreklo, za svoj jezik. Oni razmišljaju neka ide kako ide. A glavni deo ovih vladara, to su oni koji su poprimili nacizam, jer „ukrajinstvo“ to i jeste nacizam. „Ukrajinstvo“ to zapravo i jeste nacizam. Sve to se stvaralo uz pomoć kolektivnog Zapada koji našu zemlju smatra svojim civilizacijskim neprijateljem. To obični ljudi mogu da govore da je Zapad dobar ili da nije dobar, možemo da uspostavimo odnose ili da ih ne uspostavljamo, ali onaj ko određuje politiku, onaj ko se time bavi, ko formuliše politiku, već vekovima, i naši srpski prijatelji to znaju, već stolećima Rusija treba da bude slaba, da se stavi pod kontrolu, a najbolje bi bilo da je rasparčana. Takva politika se vodi već nekoliko stoleća. Možemo reći da to traje još od Ivana Groznog i oni su u tome uspevali. Tako je bilo i početkom 17. veka, kada smo bili na ivici da nestanemo, pa i u vreme Februarske revolucije 1917. godine, kada su oni uz pomoć boljševika, komunista i liberalne buržoazije organizovali raspad naše imperije, pa onda pokušaj da se uz pomoć Hitlera obračunaju sa našom državom, čime su sve to nastavili. Austrougarska i Poljska su započele te akcije, onda su nastavili da rade na tome i Nemci, odnosno Hitlerovci, koji su napravili dve SS divizije Galičina i Nahtigal, Slavuj. Sastojale su se samo od onih koji su sebe smatrali Ukrajincima. Te dve divizije su bile veoma efikasne, u vojnom smislu te reči. To su te dve divizije, a još je bilo mnoštvo drugih jedinica, policija. Svi obračuni sa partizanima, u njima je učestvovalo samo 10 posto Nemaca, uglavnom su to bili žandari iz SS divizija, policajci odnosno upravo ti takozvani Ukrajinci.
Bandera koji je navodno organizovao samostalni pokret, u stvarnosti je bio u potpunosti pod upravom nemačke obaveštajne službe, nemačkog Abvera i svi ti njegovi „partizanski“ odredi su bili isključivo usmereni protiv crvene armije. Posle pobede 1945. godine, kada su SAD postale gospodar sveta, Ukrajina je postala centar njihove pažnje. Mnogi znaju američke direktive, uključujući i Dalesov plan o podeli Sovjetskog Saveza na 15-16 država, tj. pseudo-država. Tako da je Ukrajina bila u centru te akcije Amerikanaca u sovjetsko vreme, a u post-sovjetsko to je prosto poklon. Oni su već u vreme Kučme, prvog predsednika takozvane nezavisne Ukrajine, oni su već ušli. Već ove vlasti koje su došle, one su im dale sve mogućnosti da obave posao. Ja, kao bivši general obaveštajne službe, mogu da kažem da je već početkom 2000-ih, služba bezbednosti Ukrajine dodelila ceo sprat u zgradi u Kijevu zaposlenima američke obaveštajne službe CIA, koji su postali glavni savetnici službe bezbednosti i ukrajinske obaveštajne službe. Dakle to je bilo već početkom 2000-ih. I počeo je proces pritiska na Ukrajinu sa američke strane. Počela je da se razvija nacistička ideologija. Jer u tim pukovima Azov, Tornado, Donbas i ostalima, tamo je su svuda bili američki, zapadnonemački i britanski savetnici.
Od Ukrajine je pravljena Anti-Rusija. Ona ne može da bude samostalna i u prijateljskim odnosima sa Rusijom. U čemu je onda smisao? Postojanje još jedne ruske države. Zato je trebalo učiniti tako da oni budu anti-ruski nastrojeni i oni su stvarali Anti-Rusiju. U njihovim planovima ta Anti-Rusija je trebalo da odigra veoma važnu ulogu u sledećem pogledu: Sami Amerikanci, ja ću to sada posebno podvući, sami Amerikanci se nisu spremali za rat, odnosno oni ne žele da ratuju, pogotovo ne sa Rusima, iz razumljivih razloga. Bolje se ne petljati sa Rusima. Ja neću da idealizujem, ali Amerikanci razumeju da će biti veoma mnogo leševa sa njihove strane. Zato su oni organizovali pešadiju, uslovno rečeno pešadiju, naoružanu raketama, svime što je potrebno, topovsko meso koje treba da ratuje. Onda oni kažu – mi ćemo da uvedemo ekonomske, vojne sankcije, kulturne, humanitarne sankcije, udarićemo po prehrambenoj grani, po svim linijama. Ujedinićemo ceo svet protiv Rusije, a pucati morate vi i da ginete morate vi. Vi ćete da ginete. I za tu ulogu su ovi ozloglašeni nacisti ukrajinski, ne Zelenski, on je klovn i taj klovn, svakako, ni ne želi da ratuje. Njemu je bilo dobro i po Moskvi gostuje i u Kijevu, on je živeo normalnim životom, ali njega su nagovorili, posadili ga tu, jer se u vreme njegovog prethodnika Porošenka Ukrajina počela raspadati. Trebala im je neka figura koja bi se svima dopala. I eto postavili su karikaturu, klovna. A ovo osnovno jezgro, koje sada vodi tu borbu, ono je trebalo da ratuje, i oni su pristali da ratuju. I pod punom odgovornošću, dragi srpski prijatelji, izjavljujem da već ima, rekao bih, 4 godine, kako je Rusija dobila informaciju, neću reći ko i kako, da u 2021. a verovatnije 2022. godini treba da se desi odlučujući udar na Rusiju, a da prvi udar treba da nanese upravo Anti-Rusija, odnosno Ukrajina.
Takvu smo informaciju mi dobili. Od tada, ako su srpski prijatelji pažljivo pratili, a među njima ima ljudi koji su se interesovali za našu politiku, onda su primetili da je počelo hitno prenaoružavanje vojske, počeli su stalni manevri, obuke, započelo je prebacivanje vojske na ugovornu osnovu. Sa 100 hiljada smo za 4 godine povećali na 400 hiljada, pa čak i više ugovora. Tako da nam je već bilo jasno da već pre skoro 4 godine da postoji plan, da se sve za to sprema i da će sve to biti realizovano. A ne tako davno, svega pre nekoliko meseci, nam je postalo sasvim jasno, pošto smo dobili informaciju da je za kraj marta, početak aprila predviđen napad ukrajinske armije na Donbas i izlazak na granicu sa Rusijom kod Rostova. I da se na taj način Rusija uvuče u rat, ali sa takvih pozicija koje su povoljnije za Zapad i za Ukrajinu. Oni su smatrali da će za tri dana proći kroz Donjeck i Lugansk i da će tu već izaći na Rostovsku granicu, odnosno na granicu sa Rusijom u Rostovskoj oblasti i da će se tako rat praktično voditi na ruskoj teritoriji. Treba odati počast našem predsedniku koji je zadao, a to je rekao bih retkost u našoj istoriji, preventivni udar. Sve i da do sada ništa nije uradio za Rusiju, a on je uradio mnogo toga, dakle samo za to će mu istorija izraziti ogromnu zahvalnost.
Leonide Petroviću, poslednje i veoma važno pitanje. Kakva je buduća sudbina tih teritorija i najvažnije, bar za mene, da li će značajni deo našeg Ruskog naroda da se vrati nazad na ruski put?
— Ja se oslanjam na reči Putina, a on kaže vi ste u Ukrajini sproveli dekomunizaciju. Sklonili ste pomenike Lenjinu i druge spomenike iz sovjetskog perioda i to ste proglasili za dekomunizaciju. Mi ćemo sprovesti pravu dekomunizaciju. Šta to znači? To je ovo o čemu mi pričamo. Sve te granice koje su naškrabali komunisti, sovjetski režim, one nisu legitimne i treba da budu dekomunizovane. Tih granica nema. Pričali smo o tome. Ukrajina od pre mesec dana, kao takva, ne treba da postoji. Te teritorije, te oblasti su na nasilan način otrgnute od naše zemlje i iskorišćene kao oruđe protiv naše zemlje. Tako da buduće Ukrajine, pa ne znam, možda će ostati neko parče te teritorije, tamo na zapadu, i oni će sebe nazivati Ukrajinom, to je moguće, a ovako je već jasno da Donjeck i Lugansk će u najmanju ruku biti nezavisni, a ja mislim da će u određenom trenutku, a to će biti prilično brzo, biti održan referendum i da će se oni ući ne samo kao oblasti u sastav Rusije, Ruske Federacije, već zašto mi da ne pretpostavimo da će u istoj toj Odesi nastati republika Novorusija, koja neće više hteti da bude Ukrajina, ona Ukrajina koju su stvorili sovjetski boljševici. Zašto mi ne bi pretpostavili da u Harkovu neće nastati slobodarska Ukrajina, odnosno posebna republika koja neće hteti da bude u sastavu Ukrajine.
Ja mislim da ih takva sudbina čeka, zato što Ukrajina kao nezavisna država može da funkcioniše samo kao Anti-Rusija. Naš predsednik Putin je napisao članak u kome navodi da su Rusi i Ukrajinci jedan narod. Nedavno je to ponovo izjavio — ne da su bratski narodi, već da je to jedan narod. A ako je to jedan narod zašto bi imali dve države? Isto tako, ako postoji Srbija i istovremeno postoji Republika Srpska, to je stvarno na nivou anegdote. To je ruganje srpskoj naciji, srpskom narodu. Zašto bi to bilo tako? Zbog čega? Isto tako imamo Kinu, a imamo i Tajvan. Zašto Kinezi sa Tajvana treba da žive u posebnoj državi? Zbog čega bi to bilo tako? Ko je to rekao? Ko je to smislio? Pa Amerika je smislila. Mi znamo da su to oni smislili. To je njihova kombinacija. Ali, njihovo vreme ističe. Gospodo na Zapadu treba uvek da citirate Bizmarka, nemačkog kancelara koji je rekao „Ja znam mnoštvo načina da izmamim ruskog medveda iz brloga, ali ne znam nijedan da ga nateram da se vrati nazad“.
Braćo Srbi, ovo nije rat sa Ukrajinom, ovo je rat sa kolektivnim Zapadom i, u ovom ratu će oživeti istorijska Rusija. Ona Rusija koju je srpski narod vekovima cenio, poštovao i voleo. I mislim da će oživljavanjem takve Rusije, da se oživi i ona Srbija koja objedinjuje sve Srbe, koju smo mi poznavali, vekovima voleli, cenili i poštovali. Za to se mi borimo i mi ćemo sigurno pobediti.
