Moj otac Mića Popović: Kao mali sam ga se stideo, em je slikar, em slika neke žvrljotine
16:40 03.04.2022 (Osveženo: 17:03 03.04.2022)
© Foto : Marjan Apostolovic
Pratite nas
Kad sam bio dete, svi drugi roditelji su bili službenici, arhitekte, doktori, a moj otac - slikar. To me je strašno pogađalo. Kad pitaju a šta slika, macu, kucu, kažem, ne, on slika mrlje. Bilo me je jako sramota, stideo sam se svog oca zbog toga što em se ne bavi uobičajenim zanimanjem, em to što slika je budi bog s nama, neke žvrljotine.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Ovako Jovan Popović, sin velikog umetnika Miodraga Miće Popovića za Sputnjik objašnjava kako se osećao kada je prvi put shvatio da se njegov otac razlikuje od očeva njegovih drugova. Danas, oseća samo ponos zbog svega što je njegov otac uradio u svom bogatom stvaralačkom veku.
U vremenu kada se navršava 99 godina od rođenja Miće Popovića, u galeriji „Sanjaj“ otvorena je izložba njegovih crteža koja pripada porodičnoj kolekciji. Iako su neki radovi premijerno pred publikom, lako je primetiti da veliki deo njih predstavlja skice i studije za neka od najvećih Mićin dela.
„Ovo su crteži koji pripadaju porodičnoj kolekciji i mada su nama poznati, bilo je prijatno videti ih kao celinu u galeriji `Sanjaj`, gde nadilaze pojedinačni značaj i prave jedan korpus Mićinog crtačkog opusa koji je zanimljiv i, mislim, važan“, kaže Jovan Popović koji je, zajedno sa Neletom Karajlićem otvorio ovu izložbu.
Haron (1979)
© Marjan Apostolovic
Za umetnika Miću Popovića crtež je predstavljao osnov svakog likovnog izraza, podseća Jovan Popović i napominje da je, iako se njegov otac u životu bavio `svim i svačim` kad je o umetnosti reč, do kraja ostao veran crtanju, čak i u fazi enformela gde crteža manje-više nema.
Crtao i kad čekao na autobuskoj stanici
„Celoga života on je crtao, i kad je slikao enformel - crtao je, i kad je režirao filmove - crtao je za svoju dušu, i kad je čekao u čekaonici ili na autobuskoj stanici – on je opet crtao… To mu je bila vokacija, ne samo umetnička nego potpuno egzistencijalna, životna. Zbog toga i mislim da ovi crteži u grupi imaju drugo dodatno dejstvo“, podseća naš sagovornik.
Ti crteži su utoliko značajniji što predstavljaju skice nekih od najpoznatijih Popovićevih radova iz čuvene faze „Slikarstvo prizora“ u kojoj se uočava povratak angažovanom umetniku i umetnosti. Za Jovana Popovića ta faza je kruna Mićinog stvaralaštva.
„Ti crteži su studije, temeljno su i brižljivo pravljeni. Neki od tih radova su poslužili kao predložak za velika platna, a neki su, paradoksalno, nastali nakon što su velika platna napravljena. Moj otac je tako samog sebe podsećao na neke slike koje su otišle od njega i otputovale u svet. Tako je recimo čuvena „Manipulacija“ nastala pre slike, ali je zato crtež „Gvozden istresa nos“ nastao posle, budući da je slika prodata i otišla u Italiju.“
A lik Gvozdena prepoznatljiv najširoj publici, ovekovečio je Mića slikajući barda srpskog glumišta Danila Batu Stojkovića.
„Bata je Mićin glumac od početka. Mića ga je lagano uvodio u glumu na filmu, jer je Bata bio pozorišni glumac: tako je u „Čoveku iz hrastove šume“ bio u epizodnoj ulozi, u „Roju“ je bio u sporednoj, a onda je u fimu „Delije“, koji je zabranjen, bio u glavnoj ulozi. Tu se i pojavio taj famozni lik Gvozden. Mića je kasnije, u `slikarstvu prizora`, oživeo taj lik skojevca i ratnika koji se posle rata, idući trbuhom za kruhom, potuca po Zapadnoj Evropi kao gastarbajter“.
Gvozden čita Politiku
© Foto : Marjan Apostolovic
Gvozden, slika sramote tadašnjeg društva
Gvozden, prema rečima sina slikara Popovića, pokazuje i to koliko je njegovog oca tih sedamdesetih godina pogađalo i koliko je smatrao žalosnim to što ljudi po čijoj meri je bilo i skrojeno socijalističko društvo moraju da idu i traže sreću na nekim drugim meridijanima.
„Jednostavno, on je to smatrao velikom sramotom tadašnjeg našeg društva, i to taj socijalni potekst priče o Gvozdenu“, napominje Jovan Popović.
Zbog raznih „poteksta“ slikara i reditelja Miću Popovića pratile su zabrane, postajući možda i ključna reč za opis njegovog života i stvaralaštva: od Zadarske grupe, zabrane povratka na fakultet, do filma „Delije“ i čuvene izložbe iz 1974. koja je, prema rečima njegovog sina – kruna svih zabrana.
Licemerje – crta preko koje nije mogao da pređe
„Da bi se sve to razmelo treba uzeti u obzir da ne postoji ništa što je Miću Popovića iritiralo više od licemerja, ono ga je dovodilo do besa. Sa druge strane, on je bio veoma tolerantan čovek, imao je beskrajno saosećanje prema svakojakim ljudima, čak i prema svojim ideološkim protivnicima. Međutim, licemerje je bilo ona crta preko koje on nije mogao da pređe. I sve te zabrane njegovih dela u stvari proističu iz toga što je on imao opsesivnu potrebu da prikaže licemerje. U tome je slika „Manipulacija“ možda njegovo ključno likovno delo. To je bilo ono što ga je motivisalo da proizvodi umetnost: nepristajanje na licemerje, na laž, na pretvaranje. Mića je čak i zločin lakše prihvatao nego laž. I verovatno je usled toga dolazilo do tih kolizija sa zvaničnim jugoslovenskim establišmentom kroz sve te decenije.“
Spavač (1985)
© Foto : Marjan Apostolovic
Majmun simbol degeneracije čoveka
A jedan od najsnažnijih umetničkih izraza te pobune protiv laži i licemerja nesumnjivo je čuveni lik majmuna na Popovićevim slikama, koji prema rečima našeg sagovornika predstavlja simbol društvene degeneracije, čoveka.
„Mića je čak imao sliku „Planiranje potčoveka“ na kojoj majmun drži uglomer. Na njegovim radovima je uvek postojala i doza humora, on je uvek tim svojim suštinski pesimističkim stavovima dodavao jednu dozu ležernosti i humora, da bi tako relativizovao i sopstveni stav.“
Otac kao dobroćudni posmatrač
Na pitanje da li neko kome je u školi Risto Stijović predavao crtanje mogao imati drugačiji put osim slikarski, Jovan Popović odgovara da je crtanje bilo – Mićina životna vokacija.
„Od početka, još kao dečak, krenuo je da crta, čak je i školu više otaljavao nego što je bio dobar učenik. Samo je crtao, crtao, crtao, ceo život. Formalno obrazovanje je više sticao za svoj račun, manje kroz institucije. Kad bi mu se naređale loše ocene, onda bi zapeo da završi razred... Kasnije, kao veoma radoznao i socijalno svestan čovek, imao je razne kontakte sa raznoraznim ljudima, između dva rata u gimnaziji je upoznavao i skojevce i one iz srpskog kulturnog kruga... Imao je Mića uzbudljivu i mladost i život, ali je crtanje oduvek bio fokus njegovog života.“
Život sa ocem slikarom bio je, kaže, izuzetno prijatan, budući da je bio nezahtevan čovek.
„Kao roditelj nije bio ambiciozni trener svoj sina jedinca, nego dobroćudni posmatrač koji mi je davao razne vrste odgovora, ali je uvek meni ostavljao mogućnost da sam izaberem put i ono što ću misliti, osećati, raditi. Osnovni element u našoj porodici bio je jedna vrsta ležernosti i humora, ali da niko nikoga ne povredi, i da sve ne bude napregnuto, napeto, autoritarno, već da bude veselo. Mi smo se lepo zabavljali, išli smo zajedno na fudbalske utakmice. Mića je u mladosti prvo navijao za Crvenu zvezdu, a onda su on i Mihiz, kad je Kika Popović postao trener OFK Beograd, prešli su da navijaju za njih. A ja sam, opet, počeo da navijam za Partizan, tako da smo svake subote išli prvo na utakmice OFK Beograd, a posle na Partizanove. Imali smo i mi te zabave koje su bile krajnje uobičajene za ljude tih sedamdesetih godina kad sam ja odrastao“, otkriva Jovan Popović.
Život sa dva slikara u kući
Život sa dva slikara u kući – Mićom Popovićem i Verom Božičković Popović, Jovan u šali naziva dvostrukom nevoljom, „jer je to dodavalo na onaj moj kompleks, a mama još gore“. Danas kaže da je taj porodični život bio pun lepog druženja i lišen bilo kakvih lomova.
Na pitanje da li će porodica nekom većom izložbom dogodine obeležiti vek od rođenja Miodraga Miće Popovića, i možda prirediti događaj sličan izložbi iz 1983. u galeriji SANU koja i danas drži rekord kao najposećenija (videlo je više od pola miliona ljudi), Jovan Popović kratko odgovara:
„Mi kao porodica to ne možemo sami, nadam se da će i institucije da se pokrenu.“
