Dok anđeli spavaju – Zorica Tomić: Internet je otvorio Pandorinu kutiju
© Sputnik / Sputnjik
Pratite nas
Živimo u doba bez heroja, zato što na malo koga imamo da se ugledamo, zato što je poremećena granica između privatnog i javnog. Internet je otvorio Pandorinu kutiju, svako je pozvan da se iskaže, tako se izgubila kategorija izvrsnosti. Istovremeno, svi smo stavljeni pod neprekidnu prismotru, kaže Zorica Tomić, za emisiju „Dok anđeli spavaju“.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
„Sve manje energije ulažemo u odnose sa drugim ljudima, kao da smo zaboravili kako se ostvaruju veze, kako se održavaju, kako se zapravo oplemenjuje naš svet, mislim na svet ljudskih odnosa. To vidim i po mojim studentima, naročito zbog činjenice da smo bili obavezni da držimo onlajn nastavu, to je promenilo perspektivu i vizuru ljudi sa kojima se srećem, a ovo je prilika da se gledaoci angažuju da malo više razmišljaju o tome gde se pojavljuju problemi u komunikaciji, koliko je u stvari ona važna za osmišljavanje našeg sveta“, kaže Zorica Tomić.
Govoreći o komunikaciji danas, ali i o predstavljanju javnosti, Tomićeva kaže da smo zaboravili da sfera privatnog i javnog moraju da budu radikalno odvojene, da samo ta granica predstavlja garant naše slobode kao pojedinaca.
„Ono što savremeni mediji rade, a što vidimo pre svega u formatu onoga što se naziva rijaliti program, jeste da poništavaju granicu između privatnog i javnog. Ima još jedan fenomen koji je kulturološki zanimljiv, živimo u doba, kako ja kažem u svojim knjigama, skopičke paradigme, takve gde sve je izloženo pogledu drugoga. Tehnologija nam je omogućila da siđemo u središte zemlje, da uđemo u vasionu, u nečiji želudac, u mozak. Postoji sistem koji, ne slučajno, Zukerberg izabrao da se zove „Metaverse“, koji je iznad nas i koji pretenduje da nas stavi pod neprekidnu prismotru“.
Zašto nema heroja
Tomićeva kaže da živimo u vremenu bez uzora i heroja, ona objašnjava da se uočavamo sa onim što se u teoriji naziva entropija. Istovremeno možemo da čujemo hiljade, milione različitih glasova. Živimo u informatičkoj buci.
„To ne znači da nema genijalnih ljudi, već je sada mnogo veći problem da se oni vide. Šta nam to govori? To je učinak ovog entropijskog ludila, zato što se polako izgubila kategorija izvrsnosti, a ona je bila temelj na kome je nastalo ono što nazivamo korenom zapadnoevropske kulture. To je ono što je omogućilo da budu napravljene Olimpijske igre - izvrsnost u vrlini ili u veštini“, kaže Tomićeva i dodaje da bi trebalo da ulazimo u nadmetanje, samo ako verujemo da je takmac bolji.
U tom smislu, poređenje bi moglo da bude funkcionalno, ali ona smatra da danas živimo u vremenu gde verujemo da niko nije bolji od nas, a ipak se poredimo, to je problem.
„U drugoj osobi ne vidimo osobu ili ne vidimo cilj da stignemo do njega. Druga osoba bi trebalo da bude moj cilj, da stignem do drugoga. Ali ne, savremena kultura nas nagovara da drugi nije naš cilj. Duga osoba je sredstvo za moj cilj, zato, nema heroja, možda ih negde i ima, ali su nevidljivi u tom moru besmisla, moru buke, moru gluposti. To je problem današnjice“, ističe Tomićeva.
Nesrećni u traganju za srećom
U emisiji „Dok anđeli spavaju“ ona se posebno osvrnula na odnose i komunikaciju između muškarca i žena, odnosno na prestanak komunikacije i gubitak bliskosti, emotivno udaljavanje. Paradoks je da je do njega došlo u vremenu kada nas savremena kultura neprekidno zasipa savetima kako biti srećan i objašnjava zašto nismo srećni.
Ona kaže da je sreća koncept, ono što dobijamo preko medija, to kako neki, uslovno rečeno, kapital ili onaj ko ga predstavlja, nama kreira plan kako treba da izgleda sreća. Posle Drugog svetskog rata, u doba globalnog ekonomskog optimizma, koncept sreće je bio artikulisan preko slike srećne američke porodice, slične slike vidimo i danas.
„Možemo da u trčanju za njom zauvek ostanemo nesrećni. To ne treba da radimo. Postoji nešto drugo, što nam prirodno pripada, svakome od nas, a to je potencijal za radovanje. Radost je stvar koja nam je data. Kad pogledate decu koja se igraju, ona su radosna, osećaju zadovoljstvo u igri i punoću života, bez ikakvih daljih očekivanja. Svi mi imamo taj kapacitet, samo što smo ga zavrnuli i na njega zaboravili. Mi zapravo možemo, u svakom danu, da tragamo za trenucima u kojima ćemo se radovati“, objašnjava.
Tomićeva dodaje da svakoga dana treba učiniti nešto za sebe, nešto malo, ali da nam znači, a najvažnije, svakog dana treba učiti od drugih, jer samo od drugih učimo.
Pogledajte i kako ovaj profesor komunikologije i kulturologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu komunicira sa svojim studentima, kako ih navodi na razmišljanje, kakav je odnos verujućih i neverujućih mladih ljudi prema znanju koje im prenosi i kakva su njihova interesovanja.
